Marksizam je u svojoj biti internacionalistička ideologija – rečima Komunističkog manifesta: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ Ipak, to što je internacionalizam sastavni deo marksizma, ne znači da je marksizam „nadnacionalan“ ili da negira postojanje nacionalnih podela ili uticaj koji one putem ideologije vrše na radničku klasu.
Za marksiste, međutim, ne postoji jedno „nacionalno pitanje“, već samo zasebni kompleksi ekonomskih i političkih fenomena vezanih kako za neravnomeran razvitak kapitalizma na svetskom nivou, tako i za društvene i političke revolucije koje izniču iz njegovog anarhičnog razvoja.
Zbog toga ne može da postoji nekakva opšta teorija o nečemu što nazivamo „nacionalizmom“ – to bi bio pozitivistički pristup koji ispostavlja umišljene „univerzalne zakonitosti“ namesto istorijske analize i klasnog pristupa.
Nacionalizam je buržoaska ideologija, koja u zavisnosti od konkretnih društveno-istorijskih okolnosti može da vrši progresivnu, konzervativnu ili reakcionarnu ulogu. Ukratko, nacionalistička ideologija može se koristiti za mobilisanje masa jednog naroda za potrebe osvajačkih ratova, ali ista ideologija može postati i najvažnija spona ujedinjenja potlačenog naroda protiv kolonijalne vlasti.
Zbog toga svi mi koji se borimo za svetsku revoluciju moramo uvek imati na umu konkretnu analizu – da li ovaj ili onaj nacionalizam doprinose jačanju ili slabljenju imperijalizma?
S obzirom na to da je borba radničke klase borba protiv vladajuće klase, socijalisti moraju neprestano ukazivati na nužnost prevazilaženja nacionalnih podela i predrasuda. Na ovim prostorima je Dimitrije Tucović najbolji primer socijalističkog obračuna sa velikosrpskim nacionalizmom, i to po pitanju odnosa sa Albancima, pitanju koje do danas nije prestalo da bude aktuelno.
Jedini način da se ove podele prevaziđu jeste da radnička klasa aktivno podrži borbe za slobodu drugih naroda koje njihova vladajuća klasa označava kao „vekovne narodne neprijatelje“ ili ih pod raznim drugim izgovorima tlači.
Lenjin taj odgovor na nacionalizam ne zasniva na apstraktnim moralnim principima, već to pitanje posmatra kao strateški korak ka ujedinjenju radničke klase i ostvarivanju svetske revolucije.
On to konkretnije formuliše na sledeći način: postoji nacionalizam tlačitelja i nacionalizam potlačenih. Ukoliko radnička klasa podrži nacionalizam potlačenih (naročito ukoliko njena vladajuća klasa taj nacionalizam suzbija), ona time ubija dve muve jednim udarcem: slabi sopstvenu vladajuću klasu, ali i pomaže radničkoj klasi potlačene nacije da zada udarac sopstvenim vladarima.
Dužnost revolucionarnih socijalista je da podrže nacionalizam potlačenih ukoliko on doprinosi slabljenju imperijalizma i represije (kao što je to, recimo, danas slučaj sa podrškom palestinskom nacionalizmu); ukoliko ne doprinosi, revolucionarni socijalisti ga neće podržati.
Nacionalno pitanje na Balkanu je mreža interesa različitih imperijalističkih blokova – na čelu sa SAD, kao najvećom svetskom silom, i Rusijom koja se od 2008. godine vratila kao sila na Balkanu – i različitih nacionalnih buržoazija koje im služe.
Naša prvenstvena dužnost je borba protiv sopstvene vladajuće klase; međutim, deluje kao da je na Balkanu nemoguće borbom protiv jedne vladajuće klase iza koje stoji jedna imperijalistička sila ne ići na ruku suparničkoj sili. U našem slučaju to bi značilo da borbom protiv srpske vladajuće klase, čeda Rusije, idemo na ruku jedinoj svetskoj supersili.
Dodatno, to bi značilo i da ne smemo da podržimo pravo kosovskih Albanaca na samoopredeljenje, uprkos tome što ih je srpska vladajuća klasa tlačila gotovo čitav vek, jer njihove interese zastupaju SAD. Rešenje za ovo ipak postoji i tu bi se trebalo vratiti na Tucovića.
Sve dok su balkanski narodi iscepkani na male nacionalne države od kojih svaka gaji mit o svojoj Velikoj verziji, ostaće samo pioni na imperijalističkoj šahovskoj tabli. Jedino rešenje jeste ujedinjenje svih naroda u Balkansku federaciju, uz poštovanje načela ravnopravnosti.
Preduslov takve federacije jeste upravo insistiranje na zajedničkoj borbi protiv sopstvenih vladajućih klasa i imperijalizma na Balkanu. Mi smo spremni da podržimo svaki pokret za samoopredeljenje koji odozdo ujedini narode Kosova protiv imperijalizma. Svesni smo da stvaranje jednog takvog pokreta zavisi od naše principijelne borbe protiv povratka srpskih institucija na Kosovo u bilo kom obliku.
Ovo je konkretan način da današnju situaciju povežemo sa idejom o Balkanskoj socijalističkoj federaciji. Mi ne želimo da dopustimo da srpske vlasti ponovo tlače albanski narod, ali isto tako ne smemo ni činiti ustupke imperijalizmu. Srpski i albanski radnici i radnice moraju da se ujedine u zajedničkoj borbi protiv zajedničkog neprijatelja – svetskog imperijalizma, kako je to još pre jednog veka rekao Dimitrije Tucović.