Stiven Sigal, Fuko i Lažov

Sava Jokić istražuje na koji način se strategija “žrtvenog jarca” upotrebljava kako bi se svi tragični slučajevi u prethodnom periodu putem opsežne tabloidizacije posmatrali kroz prizmu isključivo lične odgovornosti i krivice, po pravilu, nastradalih.

Hiljadu puta ponovljena laž bi trebalo da u nekom trenutku postane istina, bar se ja tako sećam poslovice. Pre par dana nestao je dečak, a novinari su okrivili roditelje. Pojavili su se neki eksperti, analizirali su, iznosili činjenice i pokazivali prstom na krivca. U novinskim tekstovima se iznova ponavljala činjenica da je otac ostavio decu samu na petnaest minuta.

Dete je nestalo, a neko mora biti kriv. Oni su siromašna porodica sa mnogo dece, roditelji zarađuju tako što ih u selu unajmljuju da čuvaju stoku. Između redova je pisalo da su roditelji namestili otmicu, kako bi još više novca bilo izvučeno iz napaćene državne kase. U skladu sa neoliberalnim nazorima koji su zahvatili našu zemlju, potrebno je bilo kreirati akcionu dramu u kakvoj bi upravo Stiven Sigal glumio.

Takve drame smo već videli od slučaja Tijane, do roditelja koji ne znaju kako će sa svoja tri deteta preživeti, slučaj Mini Morris-a, spasavanje bebe. Svi ti slučajevi poput ovog imaju za cilj tabloidizaciju porodične tragedije kako bi se uspešno skrenula pažnja sa gorućih problema. U međuvremenu telo nestalog dečaka je nađeno, on se utopio na samo 500 metara od kuće.

Poput pada helikoptera od pre par meseci – tom prilikom su prvo okrivili maloletnu majku, a kada ta priča nije mogla piti vodu okrivili su vojnike. Isti ti novinari, eksperti, analitičari i svi ostali koji upiru prstom su se sada okomili na dete od devet godina jer svrha ove drame je da se političari prikažu kao heroji. A nema ničeg podesnijeg od naroda koji je zbog neoliberalnih reformi postao izložen raznim tragedijama u borbi za puko preživljavanje jer je postao nesigurna i rezervna radna snaga (ona ista koja nije adekvatno zaštićena ni od poplava, odrona, koja lako može izgubiti krov nad glavom).
Dečak je u kratkom vremenu postao lažov, manipulator ali sa IQ-om 150. Vrsni psihijatri su mu dijagnostifikovali psihopatsko i sociopatsko ponašanje, a to pripisivanje je nastalo kao odraz neuspešnog predstavljanja sebe kao ultimativnog zaštitnika naroda. Ne smemo nonšalatno zaboraviti momenat da su deca organizovala poslove po kući i radila, jer se ta pojava u poslednjoj deceniji normalizuje. Normalno je postalo da se svi eksploatišu (pa i deca) za kućni rad i navodno to nije imalo nikakvih posledica na njihovu ličnost, kao ni siromaštvo u kojem su živeli.

Zar to dete nije samo htelo da prikrije svoju stvarnost? Zar to dete nije videlo kako mu se brat utapa? I zar nije lažju htelo da potisne užasnu sliku? Meni bi to delovalo logično.

Ne verujem da su eksperti besni na dete od devet godina koje je poljuljalo njihov kredibilitet, pa ga pokušavaju (a verujem da će uskoro napasti i ostatak porodice) okriviti.Ovde je reč o tome kakvu ulogu oni (mediji i eksperti) imaju. Njihova uloga je u tome da stvore krivca koji će ovom narodu poslužiti kao ventil. Stvaranjem “žrtvenog jarca” u Fukoovom smislu reči dolazi do pražnjenja frustracija koje su u narodu nagomilane. Spinovanjem vesti novinarčića pomognutih nosiocima velikih i zvučnih titula frustracije se usmeravaju ka novoproglašenom krivcu. Već duže vreme svedoci smo toga da se u skoro jednakom vremenskom intervalu pojavljuju bombastični naslovi, a glavni akteri tih naslova su uvek pripadnici najsiromašnijih slojeva. Siromaštvo, po pravilu, pada u drugi plan, a na videlo se iznosi prljavi veš kako bi se samo utvrdile pozicije kroz analize i ekspertize eminentnih persona.

Zbog procesa tabloidizacije ostaju pod znakom pitanja same okolnosti pod kojima se ova porodična nesreća odvijala. U ovim trenucima treba ostati hladne glave, a našu frustraciju, odnosno bes, treba usmeriti ka pravom cilju ili ciljevima.

2 Comments

Leave a Reply
  1. Osnovna postavka ovde je da se narod i siromasni okrivljuju za sve. Sustina je da se KRIMINALIZUJU. Prvi eksperiment sa takvim principom je izveden u Njujorku koji je bio test za sprovodjenej neoliberalnih reformi u Americi i UK a onda i u svetu. Osnovna postavka tadasnjeg gradonacelnika (citaj bankara) je bila da deficit njujorka mora da se pgla privatizacijama. Normalno privatizovano je ono dobro a drzavi ostalo ono sto nije isplativo. Time je doslo do urusavanja komunalnih i drustvenih infrastruktura i do povecanog raslojavanja atime i kriminala. Kriminal je opste mesto za klasnu borbu. Sve sto moze da bude nosilac protesta ili p;romena se odmah kriminalizuje. To znaci da ako pusite u Cental parku bicete privedeni i prenociti sa p;ropalicama u zatvoru a sutra tek platiti kaznu i advokata ili mozda iszgubiti posao zbog nepojavljivanja na vreme i sl. Suistina je da se siromasenje kroz eksploataciju predstavlja kao sudbina nesposobnih a ne urusavanje socijalnih davanja a za svaki protest nalaze se razlozi porodicni, psihijatrijski, narkomansko alkoholicarski i sl. Mediji su deo toga. Kako su nasi novinari i urednici SVIH medija proslil kurseve BBCja u kojima je urednicka politika formairana tako da su glavne vesti saobracajke, ubistva, kriminal i sl a ne realni problemi zivota to se oni tako i ponasaju. Dakle drugi princip neoliberalnog ivrtanja stvarnosti je PLASENJE . Sve te otmice, saobracajke ubista, droga i sl su u funkciji zastasivanja i prikazivanja da je spoljni svet nesiguran da je narod iskvaren i potologiziran da se ne vredi udruzivati jer je to opasno nego sedeti u kuci i biti sretan sto ti drzava daje bilo kakvu zastitu jer ako pokusas nesto da promenis moze da bude i gore. Gore se cesto i desava ali izazivanjem nereda i pometnji od neoliberalnih struktura radi daljeg sludjivanja u privrednom i socijalnom zivotu drustva.
    Dakle ovo gore ima dva pincipa na osnovu kojih se pravi medjiska frka.KRIMINALIZACIJU I ZASTRASIVANJE

  2. Kao dijete sam bio žrtva nasilja. Ukratko, punoljetna osoba me istukla kao dijete od 10-11 godina, što je naravno prijavljeno policiji Srbije i završili smo na sudu.

    Pod strahom sam i ja u toj dobi “prevrnuo istinu”, da bih zaštitio prvenstveno sebe, kao osobu koja je znala da je provocirala i znala da napadač nema pravo da me udara bez obzira šta sam uradio.

    Naravno, na kraju je moje svjedočenje na sudu poništeno jer se nije poklapalo ni sa jednom drugom pričom, on dobio 6 mjeseci uvjetne i neku veliku novčanu kaznu i tu se sve završilo.

    Naravno, to je bilo vrijeme bez tabloida (pričam o prije 8-10 godina) i sve se završilo na tome. Danas me nije strah pričati o tome javno (te ovom prilikom to prvi put pominjem u posljednjih nekoliko godina), ali u toj dobi bi me taj publicitet i javno proglašenje lažovom vjerovatno dotuklo na već postojeću muku koju sam iskusio (prvo dobio batine, pa se vucarao po sudovima dok nisam kako treba ni znao šta je sudija).

    Ovi naši tabloidi su sramota.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Sprečimo iseljenje radnika i radnica Trudbenika!

Anti-kapitalizam: Odgovor Jovi Bakiću