fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 29 oktobar 2015 19:21

Novi Zakon o visokom obrazovanju: sufinansiranje dužničke ekonomije

 
Novi Zakon o visokom obrazovanju: sufinansiranje dužničke ekonomije

Novi Zakon o visokom obrazovanju koji se nalazi u fazi izrade, dolazi u sklopu otvaranja poglavlja 26 u pregovorima o pristupanju Srbije EU. Nakon godina izmena i dopuna tzv. „bolonjskog zakona“ iz 2005. godine, koji je učvrstio neoliberalni haos na univerzitetu, studentkinje i studente očekuju korenite izmene, pre svega na polju finansiranja. Neoliberalizacija se nastavlja – budžetski studenti praktično odlaze u istoriju. Da li to znači da će se teret finansiranja pravednije raspodeliti između bogatih i siromašnih? Nije smešno, vreme je da se organizujemo.Piše Jelena Lalatovič.

Kada je sedmog oktobra Tomislavu Nikoliću dodeljena povelja zahvalnosti na Filološkom fakultetu, većina intelektualne javnosti je, očekivano, odgovorila zgražavanjem. Iako smo svi saglasni da je ova odluka rukovodstva Filološkog fakulteta sramna, ne možemo da ne kritikujemo naivnost i elitistički nihilizam većine onih koji su javno izneli svoje zaprepašćenje.

Kada se fakultet pretvori u profitabilno preduzeće, što se u protekloj deceniji desilo sa Filološkim i mnogim drugim fakultetima u Srbiji, manifestacije na kojima se odlikuju i nagrađuju kojekavi sponzori ili, kako je dekanka Filološkog fakulteta nazvala Tomislava Nikolića, „pokrovitelji“, postaju normalna i uobičajena pojava.

Uzrok i posledica

Ne mešajmo uzroke i posledice: upitne diplome, njihovo plagiranje, kao i naknadno nagrađivanje „najmilijih đaka“ izopačenog i krajnje dehumanizovanog obrazovnog sistema samo su vrh ledenog brega, a ne uzrok problema. Tačno je, međutim, da je smisao školovanja u Srbiji devalviran, kao i to da je nekontrolisani rast broja diploma, akademskih zvanja i počasti na privatnim fakultetima frontalni udar ne samo na ugled akademskih institucija, već na kvalitet obrazovanja.

Time se dostiže vrhunac fundamentalnog, sistemskog obezvređivanja obrazovnih, naučnih, kulturnih standarda. No, ukoliko ne želimo da se pridružimo horu onih koji su, iako s pravom zapanjeni i nezadovoljni, nesposobni da zagrebu ispod površine i svoj bes preusmere sa posledica jednog sistema na njegove uzročnike, najpre moramo da imenujemo suštinskog neprijatelja.

To ne znači da na bilo koji način simpatiziramo ili podržavamo one koji sistemske nedostatke iskorišćavaju zarad sitne, lične dobiti, već da, kao deo revolucionarne levice, nastojimo da odemo dalje od naricanja i sablažnjavanja nad činjenicama. Drugim rečima, da pored kritike ponudimo i konkretnu alternativu.

Problem sistemskog urušavanja dostupnosti i kvaliteta visokog, ali i nižih nivoa obrazovanja, jeste problem primene neoliberalnih mera, čiji je krajnji cilj da se autonomne delatnosti od javnog značaja podrede interesima „investitora“, tj. krupnog kapitala. To što neki ljudi, primorani da se pored studija bave najrazličitijim delatnostima da bi preživeli, studiraju po deset godina, dok neki drugi kupuju diplome ili se na neki drugi, intelektualno ili moralno nepošten način „snalaze“ u postojećem sistemu, direktna je posledica neoliberalizma i njegovog cilja da obrazovanje pretvori u robu, a univerzitet u, koliko god specifično, tržište.

Koje su to posledice tržišta? Umesto da se cinično naslađujemo činjenicom da su univerzitetski radnici/e spremni da zarad redovne mesečne plate, kao u slučaju akademske farse sa Tomislavom Nikolićem, zaborave na naučni integritet, treba da uvidimo da je glavni neprijatelj visokog obrazovanja primena neoliberalnih mera, a ne grešna ljudska priroda sklona manipulacijama.

Ljudi uglavnom varaju na ispitima da bi sakupili poene ili povećali prosek sa ciljem što boljeg rangiranja i obezbeđivanja mesta na budžetu, a ne zato što su lenji i pokvareni. Studenti koji ne uspevaju da uhvate budžet ili završe fakultet u roku, najčešće to nisu u stanju jer su rastrzani između učenja i neadekvatnih ekonomsko-egzistencijalnih uslova, a ne zato što su glupi i nesposobni.

Takođe, kada se studenti svake jeseni bore za neke naizgled minorne zahteve, poput šest rokova i 48 bodova za budžet, oni to ne čine jer ih vlastita materijalistička uskogrudost sprečava da uvide suštinske propuste obrazovnog sistema, već zato što za veliku većinu prag od 48 bodova znači nastavak studija ili ne. Nastava gubi na kvalitetu jer nastavnici studijske programe pokušavaju da prilagode „Bolonji“ i sistemu bodovanja, gde je imperativ tržišna efikasnost, a ne zato što u Srbiji ne postoje stručnjaci koji bi usavršili i modernizovali postojeće studijske grupe.

Novi zakon: trka do dna

Neoliberalizacija univerziteta očigledna je na više ravni. Najpre, država ne želi da omogući javno finansirano, tzv. besplatno obrazovanje, jer to zahteva ulaganja, kao i privredu vođenu opštim interesima, a ne interesima nekolicine najbogatijih. Pokriće za takvu obrazovnu politiku političke elite nalaze u reformama, poput bolonjske, koje imaju za cilj da univerzitetsko obrazovanje „prilagode“ zahtevima tržišta.

Da se sve to čini nauštrb dostupnosti studiranja, koje tako „prilagođeno“ profitnoj logici više nije neodvojivi deo prava na obrazovanje već sredstvo kojim se navodno obezbeđuje konkurentnost na tržištu rada, svedoči i novi Zakon o visokom obrazovanju, koji se nalazi u pripremnoj fazi. Ovaj novi zakon trebalo bi da dodatno pooštri kriterijume za finansiranje studija iz budžeta.

Kategorija sufinansiranja, koju Ministarstvo prosvete nudi kao rešenje, zapravo je pokušaj da najveći broj studenata plaća deo školarine, u intervalu od 10% do 90%. Na većini fakulteta školarina prelazi 100,000 dinara, što znači da je 10% školarine više od polovine prosečnih primanja. Sufinasiranje je dobar način da država smanji ionako bedna ulaganja u obrazovni sistem, da se još više novca iscedi iz sve siromašnijeg stanovništva, kao i da se, u jednom potezu, anulira gotovo decenija studentske borbe da finansiranje iz budžeta bude dostupno većini studentkinja i studenata, tj. da se bolonjska reforma i proces neoliberalizacije univerziteta zaustave.

Naravno, zagovornici neoliberalizma i elitističke paradigme u obrazovanju će ove zakonske izmene pravdati idejom preduzetničkog univerziteta, univerziteta koji je prilagođen „realnom svetu“ i „modernom vremenu“. Zbog čega je to pogrešno?

Tržište protiv znanja – i demokratije

Usklađivanje univerziteta sa potrebama tržišta je, pre svega, kršenje autonomije visokog obrazovanja i nužno vodi urušavanju kvaliteta nastave. To znači da se najpre marginalizuju i na kraju eliminišu oni studijski profili koji su neprofitabilni i irelevantni za tržište. Studijski programi koji opstanu u tržišnoj trci kreiraće se na osnovu (procene) trenutnih tržišnih potreba, čime će se stručni i naučni kriterijumi baciti u drugi plan.

Kapitalizam forsira umne sposobnosti koje su podređene profitu, što u konkretnom slučaju znači puki pragmatizam, snalažljivost u skupljanju bodova, čime se studiozan i sveobuhvatan pristup studiranju u startu abortira. Žrtveni jarac tako programiranog školstva uvek su navodno lenji studenti, koji zbog neprilagođenosti kriterijumima efikasnosti i profitabilnosti momentalno stiču epitet „večitih“.

Kada u ovom svetlu sagledamo stav koji se krije iza krilatice da javno finansirano studiranje treba da bude dostupno „samo najtalentovanijima i najboljima“, jasno je koliko je kriterijum kvaliteta u neoliberalnom obrazovnom sistemu, najblaže rečeno, problematičan i pogrešan. Ukoliko se obrazovanje omogući što većem broju ljudi, to ni na koji način ne može da šteti onima koje prepoznaju ili koji se prepoznaju kao natprosečni, dok nesumnjivo doprinosi kolektivnom prosperitetu.

Jedan takođe pogrešan, no prečesto navođen argument, jeste da će neoliberalni sistem viokog obrazovanja omogućiti lakše zapošljavanje. „Elite“ su te koje uništavaju privredu, zbog čega nezaposlenost, a posebno nezaposlenost među mladima, raste. Zbog toga se plasiraju mitovi o „konkurentnosti“ i „preduzetničkom duhu“ kao kvalitetima koji obezbeđuju posao. Tako se prikriva jednostavna, ali brutalna istina – kapital traži jeftinu, a ne ultra-inteligentnu, obrazovanu ili talentovanu radnu snagu.

Mit o tome da treba savladati što više znanja i veština zarad konkurentnosti na tržištu rada prikriva činjenicu da poslodavac traga za radnicom ili radnikom koji su u stanu da obavljaju pet poslova, ali i to da posla realno nema, jer privreda ne funkcioniše. Prilagođavanje univerzitetskog obrazovanja tržištu znači ukidanje javnog dobra zarad interesa „stranih investitora“ i njihovih zaštitnika – političkih elita.

Potreban je masovan otpor za odbranu javnog dobra

Pokretanje borbe protiv najavljenog novog Zakona o visokom obrazovanju je prilika da se stane na put daljim neoliberalnim reformama. U uslovima nepostojanja jedinstvene borbene studentske organizacije, studentski protesti su proteklih godina, vodeći se politikom minimalnih zahteva, bili koncentrisani prevashodno na budžetske studente. S obzirom na to da uvođenje sufinansiranja podjednako ugrožava i budžetske i samofinansirajuće studente, ovo je izuzetna prilika za formiranje jedinstvenog fronta studenata svih fakulteta, kao i za usposvljanje strategije koja će prevazići kratkoročne i relativno ograničene zahteve.

Studentska borba je u svojoj osnovi borba za očuvanje javne infrastrukture, borba da vrednost proizvedena u javnom sektoru, bilo da je reč o privatizaciji javnih preduzeća ili javnih usluga, ne završi u rukama kapitalista, već (p)ostane dostupna svima. Studenti su u sličnoj poziciji kao i njihovi roditelji i profesori, radnici u javnom i privatnom sektoru, čiji radni vek protiče u napetosti između ostvarivanja doskora zagarantovanih radnih i socijalnih prava i težnje vladajuće klase da restrukturira ili ukine javne servise.

Projekat bolonjske reforme i usklađivanja univerziteta sa potrebama tržišta zaista jeste korak ka Evropskoj uniji, ali ne u smislu naučnih i kulturnih tekovina, već korak u susret novim okovima dužničke ekonomije. Otuda je jasno da ideja prilagođavanja potrebama tržišta znači obrazovanje radne snage pretežno ili isključivo za bankarski i uslužni sektor, a prevođenje ispita u ESPB bodove način da se uspostavi jedinstven kriterijum procenjivanja visokokvalifikovane radne snage na evropskom tržištu.

Robovanje radi otplate kredita i privlačenja stranih investitora je udar na životni standard, na naše pravo da biramo ekonomski i društveni sistem u kome ćemo živeti, ali i na druge tekovine, kao što su javno finansirano, kvalitetno i dostupno zdravstvo i školstvo, što je donedavno izgledalo neverovatno. Ukoliko ne želimo „preduzetnički univerzitet“, to znači da ne želimo ni dužničku ekonomiju, u kojoj će se naši fakultetski programi uređivati na osnovu kratkoročnih potreba „stranih investitora“.

Borba za dostupnost i kvalitet visokog obrazovanja, u konkretnom slučaju protiv novog Zakona o visokom obrazovanju, može da bude varnica koja će pokrenuti i ujediniti sve koji su na udaru „mera štednje“ i neoliberalnih reformi, jer svi imamo zajedničkog neprijatelja – antinarodnu i antidemokratsku vlast koja sprovodi novi talas privatizacija, srozavanje radničkih i socijalnih prava, ekonomski diktat centara moći iz Berlina i Brisela, protiv volje i nauštrb društva.

Nakon godina natezanja oko bodova, Vučićeva vlada sprema frontalni napad na dostupnost i kvalitet visokog obrazovanja. Ukoliko to na vreme i ozbiljno shvatimo, naša odbrana mogla bi da poljulja temelje dužničke ekonomije Srbije.

Pročitano 2267 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.