fblogo   twlogo   ytlogo


utorak, 20 septembar 2016 09:51

Korespondencija Adorno-Markuze o studentskom pitanju

 
Korespondencija Adorno-Markuze o studentskom pitanju

Ovde objavljujemo prepisku između Markuzea i Adorna, dvojice velikana posleratnog marksizma. Obojica su poznati kao mislioci koji su se bavili novim načinima na koji je transformisani kapitalizam vršio dominaciju nad čovekom. Obojica su bila iznenađena studentskim buntom 1968. Međutim, Markuze je bio pozitivniji, dok je Adorno smatrao da cela stvar može da se završi u regresu. Njihova prepiska je zanimljiva utoliko što se iznova postavlja pitanje studentskih borbi u Srbiji i u svetu, te i njihovom odnosu prema širim društvenim promenama. Kao i 1968, bunt omladine može da bude obarač za mnogo šire društvene borbe. Ova prepiska pokazuje da su razlike u teorijskom pristupu bitne, jer nam govore drugačije stvari o tome šta treba raditi u praksi. Nadamo se da će prepiska izazvati diskusiju. Preveo Marko Ćurčić.

KORESPONDENCIJA O NEMAČKOM STUDENTSKOM POKRETU [1]

***

Prof. dr. Teodor V. Adorno

6 Frankfurt na Majni

Ketenhofveg 123

14. februar 1969.

Dragi Herberte,

Pisao sam ti 24. januara i uz pismo priložio zvanični poziv od Instituta na engleskom za dekana tvog fakulteta. Uzevši u obzir da još uvek nisam dobio odgovor, bojim se da je, usled neke katastrofe - bilo prirodne ili društvene - pismo zalutalo. Zahtevam brz odgovor, u slučaju da budem morao da pošaljem indigo kopije.

Ja sam, uzgred, načinio formalnu grešku: poziv od Instituta može de jure doći od Frideburga, Guncerta ili mene, ali ne i Habermasa. Iako je direktor odeljenja za sociologiju, nije formalno član Instituta; i te dve stvari se moraju držati odvojenim u organizacionom smislu. Ne moram da pominjem kako je poziv naišao na Jirgenovo potpuno odobrenje.

Stvari su ovde opet bile užasne. SDS [2] grupa predvođena Kralom [3] zauzela je prostoriju u Institutu i odbila da ode, uprkos tri zahteva da to učine. Morali smo da zovemo policiju, koja je potom uhapsila sve koji su odbili da napuste prostoriju; situacija je očajna sama po sebi, ali smo Frideburg, Habermas i ja bili tu dok se događaj odvijao, i bili smo u mogućnosti da sprečimo upotrebu fizičke sile. Sada nastaje previše žaljenja, iako je Kral organizovao ceo podvig samo da bi bio priveden i na taj način zadržao raspadajuću frankfurtsku grupu SDS na okupu - što je u međuvremenu svakako uspeo da učini. Propaganda izvrće čitavu stvar, kao da smo mi ti koji su preduzeli represivne mere, a ne studenti koji su se na nas drali da umuknemo i ništa ne govorimo o onome šta se dogodilo. Ovo činim samo da bih lakše objasnio šta se zaista desilo, u slučaju da su se poprilično živopisne glasine provukle do tebe.

Uprkos svemu, knjiga mi napreduje prilično dobro; skoro mi dođe da kažem nažalost, zato što me događaji ostavljaju prilično neuzbuđenim, na način koji teško sebi mogu da objasnim. Čak ni ne osećam strah koji imam pravo da osećam. S druge strane, intenzitet kojim sam se predao radu polako „krade“ deo po deo mene. Nadam se da ću tokom preostalih slobodnih nedelja stići dovoljno daleko, da bi sve što ostane nedovršeno bilo manje-više tehničke prirode.

Još želim da ti javim kako Maks [4] ima nameru da bude ovde istih dana kad i ti.

Ja sam poprilično dobrog zdravlja, s izuzetkom hroničnog nedostatka pravog odmora. Preživeli smo zimu - koja je poslednjih par dana opet primila zastrašujuću formu - a da nismo dobili hongkonški grip.

Mnogo ljubavi za vas oboje - i od mene i od Gretel.

Tvoj stari prijatelj,

Teodor

***

Herbert Markuze

Odeljenje za Filozofiju

Kalifornijski Univerzitet u San Dijegu

5. april 1969.

Dragi Tedi,

Veoma mi je teško da napišem ovo pismo, ali ipak moram to učiniti i to je, u svakom slučaju, bolje nego prikrivanje razlika u mišljenju koje su se javile između nas dvojice. Od mog poslednjeg pisma situacija se za mene značajno promenila: po prvi put sam čitao detaljne izveštaje o događajima u Frankfurtu, takođe sam dobio izveštaj lice-u-lice od frankfurtskog studenta koji je „bio tamo“. Naravno, svestan sam prisutne pristrasnosti, ali ono što je izneseno ni u jednom trenu nije bilo protivno onome što si mi napisao. Samo ga je proširilo.

Ukratko; verujem da ako prihvatim poziv Instituta bez razgovora sa studentima, ja ću se poistovetiti (ili biti poistovećen) sa pozicijom koju ne delim politički. Da budem brutalan: ako je izbor između policije i studenata levičara, onda sam uz studente - sa jednim bitinim izuzetkom, naime, ako je moj život ugrožen ili ako se nasiljem preti meni i mojim prijateljima, a ta pretnja je ozbiljna. Okupacija prostorija (osim mog prvatnog stana) bez pomenute pretnje nasiljem ne bi bila dovoljan razlog da zovem policiju. Ostavio bih ih da sede tamo i prepustio nekom drugom da zove policiju. Još uvek verujem da je našu stvar (koja nije jedino naša) bolje prepustiti buntovnim studentima nego policiji, i da mi se, ovde u Kaliforniji, to demonstrira svakodnevno (i ne samo u Kaliforniji). Čak bih prihvatio prekidanja „uobičajenog posla“ ako je konflikt dovoljno ozbiljan da to izazove. Poznaješ me dovoljno dobro da bi znao kako odbacujem nepromišljen prelaz teorije u praksu jednako žustro kao i ti. Ali verujem da postoje situacije, momenti, u kojima je teorija gurana napred uz pomoć prakse - situacije i momenti u kojima teorija koju odvajamo od prakse postaje neistinita svojoj suštini. Ne možemo prognati sa sveta činjenicu da su ovi studenti pod našim uticajem (a sigurno ponajviše tvojim) - ponosan sam na to i spreman sam da se pomirim sa patricidom, čak iako to zna da boli. A sredstva kojima se koriste da bi preveli teoriju u praksu?? Mi znamo (i oni znaju) da trenutna situacija nije revolucionarna, nije čak ni predrevolucionarna. Ali ista ta situacija je tako užasna, tako zagušujuća i ponižavajuća da pobuna protiv nje izaziva biološku, fiziološku reakciju: pojedinac ne može to više da izdrži, on se guši i mora da pusti vazduh unutra. I ovaj svež vazduh nije „levi fašizam“ (contradictio in adjecto!). To je vazduh koji mi (ili barem ja) želimo jednog dana da dišemo i to svakako nije vazduh establišmenta. Ja raspravljam sa studentima i napadam ih ako, po mom mišljenju, bivaju glupi, idući na ruku drugoj strani, ali ja verovatno ne bih zvao u pomoć gora, mnogo užasnija oružja protiv njihovih loših. I očajavao bih nada mnom (nama) kada bih ja (mi) naizgled bio na strani koja podržava masovna ubistva u Vijetnamu, ili koja ništa ne govori o tome, a koja pravi pakao od svih delova sveta koji su izvan dodira njene represivne moći.

Da se vratimo na privatne stvari: ne mogu da dođem u Frankfurt osim ako ne razgovaram sa studentima, saslušam ih i kažem im šta mislim. A ako to nije moguće bez masovnog sastanka, cirkusa - onda bi to za mene bila noćna mora, išlo bi protiv moje volje i fizičke konstitucije, ali to nije razlog da izbegavam sukob. Ne mogu protiv toga, ali to je, barem za mene (možda i previše nepromišljena?) potvrda lojalnosti i zahvalnosti koju osećam prema svima vama. I baš u duhu te lojalnosti želeo bih tvoj odgovor. Za mene su izbori sledeći: doći u Frankfurt i razgovarati sa studentima, ili ne dolaziti uopšte. Ako misliš da je druga opcija bolja - „ja se sa tim potpuno slažem“. Možda bismo mogli da se sretnemo negde u Švajcarskoj na leto i razrešimo stvari. Bilo bi još bolje kada bi Maks i Habermas isto mogli da nam se priključe. Ali zaista bismo morali da raščistimo stvari.

Herbert

***

Prof. dr. Teodor V. Adorno

6 Frankfurt na Majni

Ketenhofveg 123

5. maj 1969.

Dragi Herberte,

Tvoje pismo, datirano 5. aprila, koje sam primio tokom kratkog odmora u Baden-Badenu, imalo je izvanredan uticaj na mene i - da budem iskren kao i ti - povredilo me je. Iako sam dobro upoznat sa činjenicom da se naša neslaganja mogu jedino rešiti licem u lice ne želim da ti dugujem odgovor do tada.

Kao prvo, ne razumem kako se situacija za tebe tako drastično promenila nakon samo jednog razgovora, koji nije, kao što si i sam izričito potvrdio, bio u suprotnosti sa mojim izveštajem i iz koga si teško mogao izvući nešto novo. Smatram da si u najmanju ruku mogao uvideti pojedina neslaganja između dva izlaganja i dati mi priliku da ih prokomentarišem. Čini mi se da je skoro nemoguće formirati mišljenje o događaju udaljenom preko devet hiljada kilometara; a to si učinio čak me ni ne saslušavši.

Ideja da ne govoriš pred studentima i da ne govoriš pred velikom publikom je originalno tvoja. Naravno, uklapala se sa mojim planovima. Uostalom, ja moram da brinem o interesima Instituta - našeg starog Instituta, Herberte - i ovi interesi bi bili direktno ugroženi takvim cirkusom, veruj mi: prevladavajuće tendencije da se blokiraju sve subvencije koje nam sleduju bi akutno rasle. Stoga ako stvarno moraš da vodiš diskusiju sa studentima u Frankfurtu, bolje bi bilo da preuzmeš odgovornost na sebe, bez uplitanja Instituta ili odseka. Iz tvog pisma pretpostavljam da razumeš moju reakciju i da mi nećeš zameriti.

Policiju ne bi trebalo - da iskoristim žargon ApO-a [5] - apstraktno demonizovati. Mogu jedino da podsetim kako su oni tretirali studente znatno blaže nego što su studenti tretirali mene: na način koji je nemoguće opisati. Ne slažem se sa tobom po pitanju toga kada policiju treba zvati. Skoro mi je, tokom fakultetske rasprave, gospodin Kon-Bendit [6] rekao da imam pravo da pozovem policiju jedino ako se spremaju da me obaspu udarcima; odgovorio sam mu da bi do tada, sasvim verovatno, bilo prekasno. U slučaju okupacije Instituta nijedan drugi sled događaja nije bio moguć. S obzirom da je Institut nezavisna institucija i inije pod zašttom Unverziteta, odgovornost za sve što se dešava ovde pada na Frideburga [7] i mene. Umesto da okupiraju katedru, studenti su odlučili da okupiraju „modifikovan“ Institut, kako su ga i sami nazivali u tom trenutku; možemo samo da zamislmo šta bi se tu još dogodilo, što se tiče grafita itd. Danas ne bih reagovao ništa drugačije nego što sam učinio 31. januara. Smatram skorašnji zahtev studenata da izrazim samokritiku čistim staljinizmom. Ovo nema nikakve veze sa „uobičajenim poslom“.

Znam da smo poprilično bliski po pitanju odnosa između teorije i prakse, iako nekom prilikom zbilja moramo temeljno da raspravimo o ovom odnosu (upravo radim na tezi koja se bavi ovom stvari). Takođe bih mogao da ti priznam kako postoje trenuci u kojima teorija biva gurana napred od strane prakse. Ali takva situacija objektivno ne postoji danas, niti ogoljen i brutalan prakticizam koji nam se ovde suprotstavlja inače ima i najmanje veze sa teorijom.

Najsnažnija poenta koju iznosiš jeste ideja da je situacija toliko užasna da pojedinac mora pokušati da se probije, čak i ako prepoznaje objektivnu nemogućnost da se to učini. Ali mislim da je poenta pogrešna. Mi smo svojevremeno izdržali, ti ništa manje nego ja, znatno goru situaciju - ubistvo Jevreja, a da nismo prešli na praksu; jednostavno zato što nam je to bilo zabranjeno. Mislim da je uviđanje stepena hladnoće unutar pojedine osobe deo samokontemplacije te osobe. Jednostavno rečeno: mislim da se zavaravaš smatrajući kako ne možeš da nastaviš delanje bez učešća u studentskim ispadima, samo zbog onoga što se dešava u Vijetnamu ili Bijafri. [8] Ako je to stvarno tvoja reakcija, onda ne bi trebao da se buniš samo protiv užasa napalm bombi već i protiv neizrecivih mučenja, u kineskom stilu, koje Vijetkongovci stalno izvode. Ako to ne uzmeš u opticaj onda protest protiv Amerikanaca dobija ideološki karakter. Maks je znatno insistirao, i sa punim pravom, upravo na toj poenti. Ja od svih ljudi, budući da sam na kraju bio taj koji je napustio SAD, treba da imam pravo na svoje mišljenje.

Protiviš se Jirgenovom izrazu „levi fašizam“, nazivajući ga contradictio in adjecto. Ali ti si dijalektičar, zar ne? Kao da takve kontradikcije ne mogu da postoje - zar ne može pokret da se, pod uticajem unutrašnjih antinomija, pretvori u svoju suprotnost? Ne sumnjam ni za trenutak da je studentski pokret na putu ka tehnokratizaciji univerziteta za koju tvrdi da pokušava da spreči, i to na prilično direktnom putu. Takođe mi izgleda neupitno da modeli ponašanja poput onih kojima sam morao da prisustvujem, a čijih opisa ću poštedeti i tebe i mene, stvarno predstavljaju deo tog bezumnog nasilja koje je nekada pripadalo fašizmu.

I da ti nedvosmisleno odgovorim na pitanje: ako dođeš u Frankfurt da bi vodio diskusiju sa studentima, koji su se prema meni pokazali, kao i prema svima nama ovde, kao kalkulativni regresivci, onda neka to bude na tvoju glavu, a ne pod našim okriljem. Da li želiš to da uradiš ili ne nije nešto što mogu da odlučim umesto tebe.

Naravno, bilo bi divno ako bi smo mogli da se nađemo u Švajcarskoj sa Maksom, ali sumnjam da će se to dogoditi, zbog toga što se samo veoma kratko yadržavamo u Bazelu. A naša neslaganja iziskuju neograničene diskusije. Zermat bi bio najbolje mesto za to, a u svakom slučaju nedostatak severnoitalijanskih jezera te ranije nije odbijao. Uzgred, ja sam u Italiji početkom septembra, a oko osmog i devetog ću sigurno biti u Veneciji.

Srdačno tvoj,

Teodor

***

Herbert Markuze

London

4. jun 1969.

Dragi Tedi,

Osećam želju da iskreno razgovaram sa tobom još hitnije nego pre. Stoga:

Tvoje pismo ni najmanje ne pruža uvid u razloge za studentsko nezadovoljstvo prema Institutu. Pišeš o „interesima Instituta“, naglašavajući da je to „naš stari Institut, Herberte“. Ne Tedi, Institut u koji su se studenti infiltrirali više nije naš stari Institut. Znaš dobro, kao i ja, koliko se suštinski razlikuje rad Instituta tokom tridesetih i u današnjoj Nemačkoj. Kvalitativna razlika ne proizilazi iz razvoja same teorije: „subvencije“ koje tako slučajno pominješ - da li ih pominješ tako slučajno? Znaš da smo ujedinjeni u odbacivanju nepromišljene politizacije teorije. Ali naša (stara) teorija ima unutrašnji politički sadržaj, unutrašnju političku dinamiku, koja nas danas, više nego ikada, prisiljava na konkretne političke pozicije. To ne znači - kao što mi pripisuješ u svom intervjuu u Špigelu - davanje „praktičnih saveta“. Ja to nikada nisam činio. Kao i ti, verujem da je neodgovorno sedeti za pisaćim stolom i zagovarati aktivizam ljudima koji su potpuno radi da dozvole nekome da im razbije glavu zbog naše stvari. Ali to, po mom mišljenju, znači: da bi to i dalje bio naš „stari Institut“ mi moramo da pišemo i delamo drugačije nego tridesetih. Čak i netaknuta i celovita teorija nije imuna na uticaje realnosti. Koliko god bilo pogrešno da se negira razlika između ta dva (zbog čega si i sam, sasvim opravdano, osporio studente), takođe bi bilo pogrešno držati se za tu razliku apstraktno u okviru njegove prethodne forme, kada se promenila i stvarnost u kojoj deluju teorija i praksa (ili se barem kreće ka tome).

Zbilja je tačno da policiju „ne treba apstraktno demonizovati“. Naravno, i sam bih takođe zvao policiju u određenim situacijama. Skoro sam, referišući na univerzitet (i ni na šta drugo), formulisao to na sledeći način: „ako postoji stvarna opasnost od fizičke povrede lica, kao i uništenja materijala i prostorija koje služe edukacionoj ulozi univerziteta“. Sa druge strane, verujem da je, u određenim situacijama, okupacija zgrada i ometanje predavanja legitiman oblik političkog protesta. Na primer: blokada Univerziteta u Kaliforniji, nakon prekidanja demonstracija u maju na Berkliju, koje je bilo neverovatno brutalno.

A sad da pređemo na možda najvažniju stvar: u svetlu užasne situacije nisam u mogućnosti da primetim tu „hladnoću unutar sebe“. Ako je to „samoobmana“ onda je izgleda prodrla toliko duboko u moje meso i kosti da više ne osećam hladnoću. Nije li, u najmanju ruku, isto tako moguće da je upravo to priznavanje hladnoće po sebi „samoobmana“ i „odbrambeni mehanizam“? I reći da neko ne može protestvovati protiv agonije imperijalizma, a da u istom dahu ne optuži one koji se očajno bore protiv ovog pakla, koristeći sva sredstva koja su im na raspolaganju, mi deluje nekako nehumano. Takav stav se, kao metodološki princip, odmah pretvara u opravdanje i apologiju agresora.

Što se tiče „levog fašizma“: naravno da nisam zaboravio da postoje dijalektičke suprotnosti - ali takođe nisam zaboravio da nisu sve kontradikcije dijalektičke - neke su jednostavno pogrešne. (Autentična) levica nije u mogućnosti da se transformiše u desnicu „kroz silu njenih imanentnih suprotnosti“, a da drastično ne izmeni svoje društvene osnove i ciljeve. Ništa u studentskom pokretu ne ukazuje na takvu promenu.

Da bi uveo koncept „hladnoće“ primećuješ da smo, u naše vreme, izdržali čak i ubijanje Jevreja, a da nismo prešli na praksu „jednostavno zato što nam je ona bila zabranjena“. Upravo tako, ali danas nam nije zabranjena. Ono što je drugačije u današnjoj situaciji jeste razlika između fašizma i buržoaske demokratije. Demokratija nam garantuje slobode i prava. Ali uzevši u obzir stepen do koga buržoaska demokratija (na osnovu njenih imanentnih suprotnosti) odvaja sebe od kvalitativnih promena - kroz same procese parlamentarne demokratije - vanparlamentarna opozicija postaje jedina forma „osporavanja“, „građanske neposlušnosti“, direktne akcije. I forme ovih aktivnosti više ne prate tradicionalne obrasce. Osuđujem mnoge stvari u vezi sa tim, isto kao i ti, ali sam se pomirio sa tim formama i branim ih od protivnika, jednostavno zato što je odbrana i održavanje statusa quo i njegove cene u ljudskim životima mnogo užasnije. Ovde leži, pretpostavljam, najveća divergencija između nas dvojice. Govoriti o „Kinezima na Rajni“, [9] sve dok su Amerikanci stacionirani na Rajni, za mene je nemoguće.

Naravno, sve ovo iziskuje „neograničene diskusije“. Nije mi jasno zašto bi jedino Zermat bio „najbolje mesto“ za tebe. Mesto do koga bi sve zainteresovane strane mogle najlakše da dođu mi deluje kao najrealnije. Od 16. avgusta do 11. septembra smo u Švajcarskoj; od 4. jula do 14. avgusta smo na adresi madam Brave-Turen, 06 Kabris, Francuska.

Srdačno tvoj,

Herbert

***

Prof. dr. Teodor Adorno

6 Frankfurt na Majni

Ketenhofveg 123

19. jun 1969.

Dragi Herberte,

Puno ti hvala na oba tvoja pisma. Potrudiću se da odgovorim najbolje što mogu, iako se nalazim u ekstremnoj depresiji, čiji uzroci uopšte nisu psihološki, a zbog koje nisam u mogućnosti da se izrazim u potpunosti. Tako da te, iznad svega, molim za strpljenje, čak i ako krenem da se ponavljam. Samo da bih ti ukazao na atmosferu ovde, reći ću ti da je moje predavanje prekinuto i drugi put, ali ovaj put čak i bez pokušaja nalaženja izgovora.

Pišeš kako moje pismo nije naznačilo nikakve razloge za studentski bes prema Institutu. Takvih razloga nije ni bilo sve do okupacije. Ona se odigrala tek kad su proračunali da smo pod obavezom da zovemo policiju. Uzevši u obzir da studenti posustaju u organizovanju protestnih aktivnosti, ovo je bilo samo sredstvo ka ostvarenju neke vrste solidarnosti. Kral je u svom proračunu bio potpuno u pravu. Ne bi mogao da delaš drugačije da si bio u našoj poziciji; kao što si i sam rekao, „ako postoji stvarna opasnost od fizičke povrede lica, kao i uništenja materijala i prostorija koje služe edukacionoj ulozi univerziteta“, je upravo ono što se ovde može primeniti. Ono što ti nazivaš besom prema Institutu jednostavno proizilazi iz činjenice da smo odreagovali prikladno provokaciji.

Osporavaš činjenicu da je Institut „naš stari Institut“. Očigledno da on ne može biti identičan onom iz Njujorka. U tom periodu smo uspevali da privučemo i okupimo veliki broj manje-više zrelih intelektualaca, koji su uglavnom već veoma dugo međusobno sarađivali; ovde smo morali sami da obučavamo sve zainteresovane. Zvanične subvencije su uticale na pravac našeg rada, u istom onom smislu u kome smo bili primorani da obavljamo empirijska istraživanja; ali, i pored svega, tokom godina emigracije završena je jedino studija „Autoritet i porodica“, a „Autoritarna ličnost“ u potpunosti završena ovde. Ne mislim da treba da nas bude sramota empirijskih studija koje smo ovde uradili, kao što su grupna istraživanja sa dopunskim metodološkim studijama, tom „Studenti i politika“, knjiga o nemačkoj durskoj lestvici koja je u pripremi, kao ni velika studija o NPD-u (Nationaldemokratische Partei Deutschlands). [10] U svim ovim tomovima nećeš pronaći ni najmanju koncesiju finansijerima. Nećeš moći da optužiš Jirgena (koji nije direktor Instituta, ali mu de facto pripada) ni mene za zanemarivanje naših teorijskih interesovanja radi ovih studija. Serijal takođe sadrži znatan broj teorijskih dela, ne samo onih koje smo zajedno pisali Maks i ja, već takođe i knjiga o Marksu autora Alfreda Šmita, knjiga o Kontu i Hegelu koju je napisao Negt, pripadnik ApO-a, i Bergmanovo delo protiv Talkota Parsonsa. Svoje knjige da i ne pominjem. Mislim da ako se uzmu u obzir prepreke koje je Institut morao da prevaziđe, tokom celih naših života kao i danas, rezultati su pohvalni. Priča da neko nije uradio nešto je pristup koji možemo izjednačiti na svakoga i svašta, pa tako gubi na značaju.

Srž našeg neslaganja je bila očigledna još u Kranu. [11] Ti smatraš da praksa - u svom udarnom obliku - danas nije blokirana; ja mislim drugačije. Morao bih da osporim sve što sam mislio i znao o objektivnim tendencijama da bih poverovao kako studentski pokret koji protestuje u Nemačkoj ima i najmanje izglede da stvori društvenu intervenciju. Ali pošto nije u stanju da to učini njegovi uticaji su upitni iz dva razloga. Prvo, zbog toga što umnogome potpiruje, inače neumanjeni, potencijal za fašizmom u Nemačkoj, a da ih čak nije ni briga za to. Drugo, zato što umnogome razvija tendencije - i ovde se nećemo složiti - koje konvergiraju sa fašizmom. Ono što je simptomatično za ovako ponašanje ja vidim u njihovom pozivanju na diskusiju, da bi potom učinili diskusiju nemogućom; varvarski i nehumani model ponašanja koji je regresivan i čak brka regresiju sa revolucijom; slep primat akcije; formalizam ravnodušan prema sadržaju i obliku onoga protiv čega se bori, naime - naše teorije. Ovde u Frankfurtu, a svakako i u Berlinu, termin „profesor“ se koristi snishodljivo da bi se ljudi osporili, ili kako oni to lepo kažu „da bi se ljudi spustili“, baš kao što su Nacisti svojevremeno koristili reč „Jevrejin“. Više ne smatram ovo što mi se neprekidno događa poslednja dva meseca kao skup pojedinačnih incidenata. Da iskoristim izraz koji je obojicu umeo nekada da nasmeje, celina formira sindrom. Dijalektika znači, između ostalog, da krajnji ishodi nisu ravnodušni prema sredstvima koja su do njih dovela; ono što se ovde događa drastično pokazuje, sve do najsitnijeg detalja, birokratsko držanje za agendu, „obavezujuće odluke“, beskrajan broj komiteta i tome slično, upravo odlike te tehnokratizacije protiv koje se oni kako tvrde bore, a kojoj se mi u stvarnosti suprotstavljamo. Ja mnogo ozbiljnije nego ti prihvatam opasnost preobraćanja studentskog pokreta u fašistički. Nakon što su izvikali izraelskog ambasadora u Frankfurtu, uveravanja da se to nije dogodilo zbog antisemitizma, kao i angažovanje nekog Izraelca iz ApO-a, me ni najmanje ne umiruju. Čovek čak ne mora ni da čeka Kineze na Rajni. Dovoljno je samo jednom pogledati manične poglede onih koji, gde god je to moguće, pozivanjem na nas prema nama samima okreću svoj bes. Teško mi je da poverujem kako si ovo imao na umu kada si govorio o desublimaciji, [12] iako nikada nisam smatrao ideju da se jedna Deveta simfonija zamenjuje džezom ili bitom, inače šljamom kulturne industrije, previše prosvećujućom. Ali ovim dolazimo do dela o kome treba diskutovati, a ne baviti se njime preko pisma.

Da li to zbilja ne može da se dogodi u Zermatu? Uzevši u obzir stanje u kom sam, a kunem se Bogom nisam preuveličavao, bilo bi fizički neizdrživo za mene da posećujem toplije krajeve, bila to Italija ili zona fena, [13] tokom tih nekoliko nedelja tokom kojih imam užasnu potrebu za oporavkom. Ne može li biti dovoljan natpis za nas, kao što je dovoljan za vodu mramorne fontane (u Zermatu) natpis: Domine, conserva nos in pace (Gospode, održi nas u miru)?

Ovde smo do 21. jula, onda idemo gore; molim te javi nam se uskoro.

Srdačno tvoj,

Teodor

***

Herbert Markuze

Dom madam Brave-Turen

Kabris, Francuska

21. jul 1969.

Dragi Tedi,

Tvoje pismo, datirano 19. juna, je stiglo nakon našeg povratka iz Italije. Susret sa Kon- Benditom je zapravo bio prilično zabavan: ne samo zbog toga što sam naterao njegov hor na tišinu i uspeo da održim svoje predavanje do kraja kao što sam planirao (izveštaji novina su pogrešni), već i zbog toga što je diskusija sa italijanskim studentima oko ovog incidenta pokazala kako su Kon-Bendit i njegove metode izolovane od jezgra studentskog pokreta. Slične stvari čujem i od svojih prijatelja iz Berlina.

Ovim stižem do onoga što si ti nazvao „srž neslaganja“. Svakako ne verujem da studentski pokret ima mogućnosti „stvaranja društvene intervencije“. Prvenstveno mislim na SAD, ali takođe na Francusku (moj boravak u Parizu je to još jednom potvrdio) i Južnu Ameriku. Naravno, uzroci koji pokreću te procese su veoma različiti, ali za razliku od Habermasa čini mi se da je, uprkos svim razlikama, težnja ka istom cilju ono što ih pokreće. A sada je taj cilj protest protiv kapitalizma, koji seče u same korene egzistencije, protest protiv pomoćnika kapitalizma u trećem svetu, kapitalističke kulture i morala. Naravno, nikada nisam iznosio besmisleno mišljenje da je studentski pokret po sebi revolucionaran. Ali to je najjači, možda i jedini, katalizator unutrašnje propasti sistema dominacije danas. Studentski pokret u SAD-u je svakako uspešno učestvovao kao takav katalizator: pri razvoju političke svesti, agitaciji u getoima, pri radikalnom razbijanju sistema strukturnih slojeva koji su pre toga bili integrisani, i što je najvažnije, pri mobilizaciji šireg kruga populacije protiv američkog imperijalizma (stvarno ne vidim razlog zbog koga bi bio alergičan na ovaj koncept). Sve to možda nije mnogo, ali u veoma razvijenim industrijskim zemljama nema revolucionarne situacije, a stepen integracije prosto ograničava nove i nekonvencionalne forme radikalne opozicije. Kao što to obično biva, vladari imaju mnogo precizniju procenu značaja studentskog protesta nego što to imaju sami studenti: u SAD-u represija se pod hitno organizuje protiv škola i univerziteta - kada kooptiranje nije od pomoći, policija jeste.

Studentski pokret danas očajnički traži teoriju i praksu. Traga za oblicima organizovanja koji mogu da odgovore, ali i da se suprostave, društvu poznog kapitalizma. Pocepan je iznutra, ispunjen provokatorima ili onima koji objektivno zastupaju ciljeve provokatora. Smatram, kao i ti, da su pojedini ispadi, kao oni u Frankfurtu i Hamburgu o kojima sam slušao, sramni. Dovoljno sam se borio u javnosti protiv slogana „uništite univerzitete“, koji smatram samoubilačkim činom. Verujem da je upravo u ovakvim situacijama naš zadatak da pomognemo pokretu, teoretski, kao i da ga branimo protiv represije i osuda.

Moje pitanje da li je današnji Institut isti kao i onaj stari se definitivno nije odnosilo na publikacije, već na odsustvo političke pozicije. Da ponovim: nikako nisam odbacio koncept kontemplacije, ali jednostavno postoje situacije u kojima se ona konkretno manifestuje. Prema sopstvenoj dinamici veliko, čak i istorijsko, delo Instituta zahteva usvajanje jasne pozicije protiv Američkog imperijalizma i za oslobodilačku borbu u Vijetnamu, a jednostavno nije u redu govoriti o „Kinezima na Rajni“ sve dok je kapitalizam glavni eksploatator. Još od 1965. slušam kako se Institut identifikuje sa američkom spoljnom politikom u Nemačkoj.

A sada da pređem na najneprijatniji deo moga pisma. Sasvim slučajno sam video u Špigelu da se i Maks priključio horu mojih napadača. Sa velikim bolom sam izbegavao iznošenje naših nesuglasica u javnost. Sada sam prinuđen da javno odgovorim. Čini mi se neverovatnim da Maks u svom napadu kao svoju privatnu svojinu prisvaja ideje do kojih se došlo u zajedničkoj raspravi; ja rado priznajem da su ove ideje postale „grublje i jednostavnije“ u mom radu. Verujem da su grubost i pojednostavljivanje učinili jedva prepoznatljivu radikalnu suštinu ovih misli ponovo vidljivom. Štaviše: Horkhajmer citira sledeću rečenicu iz predgovora nove edicije eseja iz tridesetih (koja meni nije poslata): „Ta razlika se tiče odnosa prema sili koja služi protivnicima kada su nemoćni. Zarad istine čini mi se neophodnim da otvoreno kažem kako je, sa svim svojim manama, pretpostavljena demokratija uvek bolja nego diktatura, koja se stvara kolapsom demokratije.“ Da li bi Horkhajmer iz 1930ih danas stvarno pisao tako nedijalektički, tako neteoretski? Ova rečenica mi jednostavno predstavlja onu plitkoumnost o „manjem zlu“. Ali da li je čak i to? „Demokratija“ je izolovana, izopštena od svog stvarnog sadržaja: oblik dominacije poznog kapitalizma. Ova izolacija dopušta sputavanje pitanja: „bolje“ za koga? Za Vijetnam? Bijafru? Za porobljeni narod Južne Amerike, porobljeni narod u getu? Sistem je globalan i upravo je njegova demokratija ta koja, sa svim svojim manama, sprovodi, plaća i naoružava neokolonijalizam i neofašizam i opstruiše slobodu. Dupla izolacija: neofašizam i ovakva demokratija nisu međusobno isključivi: ovakva demokratija, kao kapitalistička demokratija, ide u skladu sa svojom unutrašnjom dinamikom ka režimu sile? I zašto bi njen kolaps izazvao diktaturu koja je gora od toga što već postoji? Nije li upravo cilj današnjeg protestnog pokreta, posebno studentskog, da spreči ovakav razvoj? I mora li neko odbaciti ovaj pokret na samom početku kao „nemoćnu silu“ - kada je, za početak, veoma upitno da li neko može govoriti o nekakvoj sili sa čistom savešću - kada se poredi sa onom kojom vladari raspolažu? Šta bolje „služi“ protivnicima: autoritativna uveravanja da je ovaj pokret nemoćan ili jačanje pokreta? Studenti previše dobro znaju objektivne granice njihovog protesta - mi im nismo potrebni da na to ukazujemo, ali smo im možda potrebni da bismo im pomogli pri prevazilaženju tih granica. Korišćenje sile, „korisnici nasilja“, sve to pripada drugoj strani, neprijateljskom taboru, i mi moramo biti oprezni kada preuzimamo njihove kategorije i njima obeležavamo protestni pokret. A diktatura nakon kolapsa? Morali bismo imati teoretske hrabrosti i ne mešati nasilje oslobođenja sa nasiljem represije, a sve to podvedeno pod opštom kategorijom diktature. Koliko god bilo užasno, nije isto kada vijetnamski seljak ubije svog zemljoposednika koji ga je mučio i eksploatisao decenijama i kada zemljoposednik ubije roba koji se pobunio.

Naravno, potrebno je braniti institucije parlamentarne demokratije sve dok one garantuju prava na slobodu i rad protiv sve dublje represije. Ali te institucije neće demontirati studentske aktivnosti već vladajuća klasa. Danas je u SAD-u državna legislatura u centru sve veće represije, a skorašnja okupacija Vrhovnog suda od strane Niksona pokazuje u kom pravcu se kreće politika.

Ovo su samo neke od stvari o kojima treba da govorimo. Možda ćemo ipak stići. Na kraju krajeva, postoji direktan voz iz Zermata do Pontresine (predivni Glečer Ekspres), a od Pontresine do Zermata je potrebno potpuno isto vremena kao od Zermata do Pontresine. Nadam se da ću videti Habermasa sredinom avgusta u Cirihu. Ovde smo do 14. avgusta: svakodnevno plivanje u Mediteranu i francuska kuhinja pomažu mentalnom i telesnom oporavku.

Topli pozdravi za vas oboje,

Herbert

***

Institut za društvena istraživanja

Univerzitet Johan Volfgang Gete

Prof. dr. T.V. Adorno

6000 Frankfurt n. M. 1

Senkenberg-Anlage 26

6. avgust 1969.

Dragi Herberte,

Poslao sam ti telegram kao odgovor na pismo. Želim da izbegnem nesreću. Stvarno bi bilo idiotski kada bi se ozbiljan rascep stvorio između Maksa i mene na jednoj i tebe na drugoj strani, a sve to samo zbog ove priče. Nije mi jasno zašto se prvo nisi obratio Maksu kada si čuo za ovu, kao po običaju grubo iskrivljenu, priču, da bi se upoznao sa činjenicama pre nego što reaguješ. Uzgred, moram ti reći kako lov na veštice koji se vodi protiv tebe, kao i razonoda koju on donosi našim neprijateljima, smatram odvratnim. To se podrazumeva; ali se u ovom trenutku mora i napomenuti. Mislim da moraš da tužiš gospodina Matijasa, koliko god ja inače bio indisponiran protiv takvih sudskih procesa.  Bio sam uvučen u sličan izmišljeni proces oko Benjaminovih izdanja, podjednako napadan od desnice (Hana Arent) i ApO aktivista. Bez pisaće mašine mogu da ti odgovorim kako valja jedino kada se vratim u Frankfurt. Ja sam poslednji koji će potceniti zasluge studentskog pokreta: on je prekinuo glatki prelaz u svet kojim u potpunosti upravlja administracija. Ali je takođe pomešan sa dramom ludila u kojoj totalitarno obitava teleološki, a ne jednostavno kao reperkusija (iako istovremeno i ostaje reperkusija). Ja nisam mazohista, barem ne što se tiče teorije. Štaviše, situacija u Nemačkoj zbilja jeste drugačija - uzgred, skoro sam na ispitu dobio još jednu dozu suzavca; to je bilo prilično naporno, posebno zbog mog ozbiljnog konjuktivitisa.

Što se tiče Instituta danas, on svakako ne izražava ništa manje političke apstinencije nego što je to činio u Njujorku. Očigledno nisi upoznat sa količinom mržnje upućene Frideburgu, Habermasu i meni. Čitanje FAZ-a [14] može da ti pruži određeni uvid.

Što se tiče pojednostavljivanja ja imam potpuno drugačiji pogled na stvari - kao što sam svojevremeno imao i prema Brehtu - ali ne mogu sada u to da ulazim.

Herberte, ja stvarno ne mogu da dolazim u Cirih ili Pontresinu. Kao što sam naznačio u prošlom pismu stvarno moraš da obratiš pažnju na teško oštećenog Tedija, kao što Maks može da potvrdi. Do sredine avgusta ćeš se znatno oporaviti i drago mi je zbog tebe; ali ja neću. Ipak, mislim da je ovaj poprilično racionalizovan egoizam legitiman, i srećom pa se tvoja rečenica o podjednakoj razdaljini između Pontresine i Zermata može obrnuti. Ovde čovek, kao što dobro znaš, ima znatno više mira nego u Engadinu. Mi smo ipak ovde došli da bismo se sreli sa tobom. Da li ti je ovde od tada postalo toliko užasno? A sigurno se bez sumnje možeš složiti kako je potrebno da razgovaramo jedan sa drugim? - Mislim da sam ti već rekao da ću biti u Veneciji od 5. do 9. septembra (Hotel Regina); a ovde do 27. avgusta.

Najtopliji pozdrav od mene, Gretel i Inge.

Tvoj,

Tedi

PS: Moram da ti ispričam nekoliko stvari o Crvenom Deniju: neke urnebesno komične stvari. Mora da su te ulične borbe bile veoma ljupke čim je on bio umešan. A u Frankfurtu se za njega misli da je jedan od humanijih. Quel monde! [15]

(Prepisano iz rukom pisanog nacrta.

S prijateljskim pozdravima,

Herta Georg, sekretarica)



[1] Tekst pisama preuzet sa sajta: http://www.heathwoodpress.com/letters-adorno-marcuse-debate/

[2] SDS - Sozialistische Deutsche Studentenbund (Nemački socijalistički studentski sindikat); organizacija nastala 1946. u Hamburgu, Nemačkoj, kao deo Socijaldemokratske Partije Nemačke (SPD), sa kojom se razilazi 1961. Organizacija je bila sačinjena pretežno od studenata i đaka. Jedna od aktivnijih organizacija tokom demonstracija 1968. (prim. prev.)

[3] Hans-Jirgen Kral (17.1.1943. - 13.2.1970) - jedan od vođa SDS-a. Više o Kralovoj misli i delu može se naći na sajtu: https://viewpointmag.com/2014/09/29/hans-jurgen-krahl-from-critical-to-revolutionary-theory/ (prim. prev.)

[4] Svako pominjanje Maksa tokom pisama odnosi se na Maksa Horkhajmera (14. 2. 1895. - 7. 7. 1973.), jednog od značajnijih autora Frankfurtske škole. (prim. prev.)

[5] ApO - Außerparlamentarische Opposition (Vanparlamentarna Opozicija), organizacija sastavljena od nekoliko grupacija (između ostalog pominjani SDS) nastala kao opozicija velike koalicije u Nemačkoj između SPD-a i CDU, tada najvećih partija. Najznačajniju ulogu ApO je igrao tokom protesta 1969. i u studentskom pokretu. Slabljenjem uticaja SDS-a na studente slabi i uloga ApO. Iz njega tokom godina proizilazi nekoliko umerenih i ekstremnih frakcija, a najpoznatije (predstavnici opozita u političkom spektru i delanju) su RAF (Rote Armee Fraktion - Frakcija Crvene Armije) i Nemačka Partija Zelenih. (prim. prev.)

[6] Verovatno se odnosi na Danijela Kon-Bendita (4. 4. 1945.) jednog od studentskih vođa, uticajnog kako u Nemačkoj, tako i u Francuskoj. Zbog izgleda, ali i ideja, zvali su ga Dany le Rouge (Crveni Deni). Tokom perioda u kome su ova pisma pisana Deni je boravio u Frankfurtu, bio aktivan u pokretu, čak i osnovao organizaciju Revolutionärer Kampf (Revolucionarna Borba). Danas je član Zelenih Nemačke, na čijoj listi je ušao u Evropski parlament. (prim. prev.)

[7] Ludvig fon Frideburg (21. 5. 1924 - 17. 5. 2010.) - nemački sociolog, direktor Instituta za sociologiju u Berlinu i Instituta za društvena istraživanja u Frankfurtu. Takođe član SPD-a. (prim. prev.)

[8] Republika Bijafra (1967. - 1970.), republika nastala 1967. izdvajanjem dela teritorije Nigerije, što je dovelo do građanskog rata. 1970. rat se završava vraćanjem Bijafre pod suverenitet Nigerije. Pažnju međunarodne zajednice ovaj sukob je privukao zabranom nigerijske vojske da Crveni krst isporučuje hranu i lekove Bijafri tokom sukoba 1969.

[9] Pojam „Kinezi na Rajni“ skovao je Horkhajmer negde oko 1967. kao kritiku na sve veće interesovanje za Kinu i maoizam koje se u tom periodu javlja među studentima. (prim. prev.)

[10] Nacionaldemokratska partija Nemačke - krajnje desničarska stranka osnovana 1964. koja, uz određene izmene, postoji i danas. (prim. prev.)

[11] Verovatno se misli na odmaralište u Švajcarskoj, Kran-Montana. (prim. prev.)

[12] Termin „desublimacija“ se prvi put javlja u Markuzeovoj knjizi Čovek jedne dimenzije objavljenoj 1964. U osnovi predstavlja neku vrstu „uništenja“ osnovnih odlika „visoke kulture“ u razvijenim industrijskim (kapitalističkim) društvima, svodeći je na kulturu koja donosi trenutno zadovoljstvo, umesto „visoke kulture“ koja zahteva određenu vrstu meditacije i promišljanja da bi to zadovoljstvo bilo ostvareno. Moderno društvo uništava odlike „visoke kulture“ koji su opozicija i transcendencija, jer „visoka kultura“ procesom sublimacije stvara slike suprotne onim postojećim principima realiteta. Desublimacija uvodi u kulturu svet realiteta; kako sam Markuze kaže: „(uvodi u) dućan, kuhinju, kancelariju“, a sve zbog komercijalnog širenja u svrhu razvoja biznisa. (prim. prev.)

[13] Vrsta vetra koja duva sa planina donoseći toplije vreme. (prim. prev.)

[14] Frankfurter Allgemeine Zeitung - Frankfurtske javne novine, nemačke novine desnog centra osnovane 1949. (prim. prev.)

[15] Franc. - „Kakav svet“ (prim. prev.)

Pročitano 2606 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Solidarnost PDF

Maj 2008. Jul 2008. Septembar 2008. Novembar 2008. Decembar 2008. Januar 2009. Februar 2009. Mart 2009. [specijal] April 2009. Leto 2009. Avgust 2009. [specijal] Novembar 2009. Zima 2010. Maj 2010. Leto 2010. Septembar 2010. Oktobar 2010. Novembar 2010. Decembar 2010. Januar/februar 2011. Mart/april 2011. Jun 2011. Septembar 2011. Oktobar 2011. Februar 2012. Mart 2012. Maj 2012. Jun 2012.
Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.