Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde šesto poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
6 „Novo naučno stanovište“
Do sredine 1850. godine Marksu je postalo jasno da revolucija više nije na dnevnom redu. Evropski kapitalizam je ulazio u period rasta i širenja, ali kako će progon nemačkih komunista u Kelnu, nakon neuspelog pokušaja atentata na pruskog cara pokazati, buržoaska demokratija se jedva oslobađala ostataka starog poretka.
Unutar Saveza komunista usledile su žučne rasprave. U vođstvu organizacije i dalje je bilo onih koji su verovali da je revolucija prilično ostvariva mogućnost, i da je sve što je potrebno naoružanje i dosta samopouzdanja. Posle 1848. rasprave su zadobile nacionalistički ton, insistiranjem nemačkih drugova na neprestanoj radikalnosti svoje nacionalne radničke klase.
Stoga, za Marksa i Engelsa su dve stvari stavljene na kocku: prvo, kao što je jasno izraženo u Komunističkom manifestu, revolucionarni radnički pokret mora biti međunarodne prirode; drugo, revolucija se mora izroditi iz spoja subjektivnih (radnička svest i autoritet revolucionarnih ideja unutar nje) i objektivnih (kao što su krize sistema) činilaca:
„Opšte stanovište Manifesta je zamenjeno nemačkim nacionalnim pogledima, a povlađivalo se i nacionalnim osećanjima nemačkih zanatlija. Materijalističko gledište Manifesta je popustilo pred idealizmom. Revolucija nije shvaćena kao proizvod realiteta situacije, već kao rezultat delatnosti volje. Dok mi govorimo radnicima: moraćete da prođete kroz 15, 20, 50 godina građanskog rata[1] da biste izmenili situaciju i sebe osposobili za preuzimanje moći, [oni kažu] moramo osvojiti moć odmah – u suprotnom, idemo u krevet.“ (Nimc, str. 143-144)
Ovo nije bilo lako vreme za Marksa: njegova finansijska situacija je bila ozbiljna, i zajedno sa porodicom redovno se selio; često je izgledalo da je nesebična i stalna Engelsova podrška, bila jedina stvar koja ih je spasavala od pada u provaliju. Krajem godine, umro je njihov voljeni sin Hajnrih (Marks ga je od milošte zvao „Fawkesy“); šest meseci kasnije, kućna pomoćnica im je rodila sina, Fredija, čiji je otac zasigurno bio Marks, iako ga nije priznao kao svog. Zapravo, Engels je prihvatio očinstvo da bi zaštitio svog prijatelja i kolegu – ni prva, ni poslednja žrtva koju će podneti!
Marks je uskoro zauzeo svoje mesto u biblioteci Britanskog muzeja. Otpočeo je izuzetno ambiciozan projekat (za bilo koga osim za Marksa) određivanja i opisivanja opštih odlika kapitalističkog sistema kao takvog. Neki pripadnici pokreta (uopšteno govoreći, oni koji su sedeli do kasno u noć planirajući pobune) su ovo osudili kao povlačenje iz politike. Međutim, Marks i Engels se svakako nisu povukli iz političkog organizovanja – nikada nisu stvarno odbacili ideju izgradnje partije, doduše na nezvaničan način sve do stvaranja Internacionale 1864.
Marks se nikada nije povukao iz polemike sa drugim socijalistima, niti je prestao sa redovnim pisanjem pamfleta i članaka. U zatišju koje je usledilo nakon njihovog odlaska iz Saveza komunista, ove rasprave i polemike bile su deo procesa izgradnje nove partije.
Ipak, nema sumnje da je Marks na ovom stupnju smatrao svoje izučavanje i istraživanje kapitalističkog sistema, glavnim političkim zadatkom. Stvar nije bila samo u poznavanju neprijatelja: cilj je bio razumeti snage koje pokreću kapitalizam, kao i protivrečnosti i tenzije koje stvara njegov razvoj. Uzevši neizbežnost krize, bilo je važno imati sposobnost naslućivanja, pa čak i predviđanja, kada će se i gde pojaviti pukotine. Sve ovo je deo posla pripremanja komunista za buduće bitke u okviru klasne borbe.
Zadatak koji je sebi postavio, bio je da shvati način na koji kapitalizam kao globalni sistem funkcioniše i razvija se tokom vremena – da otkrije, kako je rekao, njegove „zakone kretanja“, ali to nije bilo sve. Problem leži u tome što ono na površini, ne mora biti ono što zaista pokreće sistem iznutra. Naposletku, Marks je u svojim ranijim delima nadugačko analizirao način na koji ideje i objašnjenja mehanizama kapitalizma i zakona, često zamračuju ili pogrešno interpretiraju ono što se zaista događa – to je ono što je on nazivao „ideologijom“.
Znamo iz našeg vremena, na primer, koliko su često ekonomske odluke moćnih igrača u cilju ostvarivanja sopstvenih interesa, svetu predstavljene kao prirodne pojave. Kada ona obično nerazumljiva statistika, kojom se završava svaki blok vesti na televiziji opisuje „kretanje tržišta“, te rast ili pad ovog ili onog berzanskog indeksa, ta statistika je često ugurana negde između izveštaja o elementarnim katastrofama i vremenske prognoze, kao da sva tri pripadaju nekom carstvu onih stvari nad kojima nemamo moć. „[Buržoaski] ekonomisti izlažu buržoaske odnose proizvodnje… kao stalne, nepromenljive, večite kategorije“ određene interesima jedne klase koja stoji nasuprot onima koji proizvode njeno bogatstvo a nemaju moć nad sistemom i načinom na koji ovaj funkcioniše. (Karl Marks, Beda filozofije, Kultura, Biblioteka marksizma-lenjinizma, 1946, str. 95)
Marks je u svojim spisima iz mladosti, opisao iskustva radnika u kapitalizmu – ono otuđenje čiji je proizvod osećaj nemoći koji je prisutan kod mnogih, i duboko osećanje da mašine kojima su radili imaju sopstveni život. Pitanje je bilo: koji su to posebni uslovi kapitalizma, doveli do takvog odnosa između vlasnika kapitala i proizvođača bogatstva i koje su istinske sile kojima sistem u celosti ide napred, nasuprot pojedinačnim primerima ovakvog ili onakvog ponašanja jednog kapitaliste i njegovog odnosa prema radnicima. Koja je globalna veza između klase kapitalista i klase radnika u kapitalističkom sistemu?
Odgovor se, naravno, nije mogao pronaći u apstraktnim formulacijama – Marks je ipak bio materijalista. Stoga je njegov pristup počivao na posmatranju ponašanja stvarnih, živih snaga u stvarnom, istorijskom vremenu; kao i u svemu što je radio, test jedne teorije biće praktične prirode, objasnivši materijalnu stvarnost i njen razvoj. Ovde, kao i u svakom istorijskom pokretu, proces će biti dijalektički – proizvešće protivrečnosti i sukobe koji mogu biti razrešeni jedino promenom društva; te tenzije su dolazile do izražaja u periodičnim krizama kapitalizma. Bilo je ključno za revolucionarni pokret da shvati njihovu prirodu, predvidi ih i bude organizaciono spreman da iskoristi prilike koje bi se ukazale. Stoga za Marksa nije bilo sumnje da je ovo vreme izučavanja i istraživanja, neposredni materijalni doprinos tom suštinski političkom projektu.
„Našoj partiji je milo što opet ima mira da se posveti izučavanju. Bila je velika prednost to što je njen teoretski temelj novo naučno stanovište, usled čije razrade je partija bila zauzeta dovoljno dugo; samo zbog ovog razloga ona nikad nije postala obeshrabrena kao ’veliki ljudi‘ iz progonstva.“
Pod „našom partijom“ Marks je u stvari mislio na Engelsa i sebe, a uprkos lošim perspektivama borbe u tom trenutku oni nisu klonuli duhom – uistinu je Marksova izdržljivost bila izuzetna, s obzirom na tamne dane nemaštine i nesigurnosti koje je preživljavao sa svojom porodicom, beskrajnu selidbu od kuće do kuće, neretke bolesti čitave porodice, uključujući Karla i Dženi, i smrt još jednog deteta, malog Edgara. Samo ih je Engelsova privržena i nesebična podrška sačuvala od propasti.
Marks je narednih dvadeset godina uglavnom pisao Kapital – ipak, prvi deo nije objavljen do 1867, a javnosti je postao dostupan tek nakon njegove smrti. Prilog kritici političke ekonomije je prvi objavljeni deo (1859).
[1] Ovde se ne misli nužno na građanski rat u savremenom shvatanju, već više na period aktivne klasne borbe koja u jednom trenutku prelazi u otvoreni sukob između radničke klase i buržoazije.