Bilten Izvršnog komiteta Komunističke internacionale, 1921.
Kao posledica izuzetno visokih troškova rata, odnos nacionalnog prihoda se izokrenuo. Ranije je to iznosilo 5-10%, dok danas iznosi više od polovine ukupnih prihoda.
Nemačka vlada zvanično procenjuje nacionalni prihod države na 140 milijardi maraka u papirnom novcu (Ekspertska konferencija u Briselu).
Troškovi države – uključujući takođe i plaćanje troškova obnove koji za 1921. iznose oko 50 milijardi – iznose približno 150 milijardi. Tako ukupni zbir državnih troškova prevazilazi iznos nacionalnog prihoda.
Stoga dolazi do potrebe za potrošnjom dela ranije akumuliranog bogatstva. Ni najopsežnija primena poreskog sistema nije u stanju da prikupi sva sredstva koja su kapitalističkoj državi neophodna.
Povrh toga, bilo kakav porez, ma koliko visok, zahvaljujući obezvređenju papirnog novca kroz par meseci će biti neodgovarajuć.
Novčani porezi, kao i sam novac, postaju fikcija. Samo stvarna vrednost može postaviti čvrstu osnovu za poreze.
Sve zaraćene zemlje dospele su u ovaj ćorsokak i sada su prinuđene da potegnu pitanje nacionalizacije (državne trustifikacije – stvaranja državnih trustova, tj. velikih monopolskih firmi) industrije, sa ciljem otklanjanja zastarelih načina proizvodnje, smanjivanja troškova administracije i uvođenja direktnog udela države u profitu.
Stoga, pred komunističke partije će se ubrzo svuda suočiti sa pitanjem državnog kapitalizma.
Partije koje čine Drugu i Drugu-i-po internacionalu, kao i Amsterdamsku sindikalnu internacionalu, zauzele su čvrst stav prema ovom pitanju; one trustifikaciju industrije, kontrolisanu od strane države koja ima udeo u profitu, smatraju ostvarenjem socijalističkog programa i nazivaju je socijalizacijom.
Partije Druge, Druge-i-po i Sindikalne internacionale postavljaju ovu „socijalizaciju” nasuprot borbi za diktaturu proletarijata.
„Posredstvom ove socijalizacije postepeno će se omogućiti ostvarenje socijalizma mirnim, demokratskim putem”, kažu oni.
Njihova pozicija se, međutim, zasniva na manipulisanju činjenicama i varanju radnika. Dokle god vlast ostaje u rukama kapitalista biće nemoguće otrgnuti sredstva za proizvodnju iz ruku buržoazije.
Čak i ukoliko kapitalistička država preuzme sva „nacionalizovana” sredstva za proizvodnju, to će samo značiti da se upravljanje javnom ekonomijom prenosi sa pojedinačnih kapitalista na čitavu buržoaziju kao klasu.
Ovo stanje će i dalje preovladavati i neće biti otklonjeno ni u slučaju da radnička klasa počne da sprovodi izvesnu kontrolu nad industrijom kroz fabričke komitete i sopstveno učešće u rukovođenju industrijom.
Stoga je neophodno uništiti iluzije koje reformisti šire, a tiču se socijalizacije, tim pre jer one služe samo jednom cilju, naime: sprečavanju ulaska radničke klase u borbu protiv buržoazije.
Samim našim odbijanjem takve lažne socijalizacije, međutim, ne možemo odrediti i konkretan stav komunističkih partija prema pitanju državnog kapitalizma tokom perioda socijalne revolucije.
Stav komunističkih partija prema državnom socijalizmu zasniva se na pretpostavci da je proces rušenja kapitalizma i gomilanja svetskih revolucionarnih snaga postepen, te da će zahtevati dug period borbe na svetskom nivou, naročito u zemljama sa veoma razvijenim kapitalizmom.
Tokom ovog perioda politika Komunističke internacionale mora biti takva da omogućava vođenje borbe za zadovoljenje trenutnih i hitnih zahteva radničkih masa.
Komunistička internacionala se bori za zahteve koji su usmereni na otklanjanje ili smanjenje proleterske bede, bez ikakvog obzira prema interesima kapitalizma ili potrebama akumulacije kapitala. Iako je to nekada bio, kapitalizam više nije faktor ekonomskog napretka.
Akumulacija kapitala je trenutno samo sredstvo za odlaganje bolnog perioda rađanja novog društvenog poretka.
Komunističku internacionalu zanima jedino da li dati zahtevi odgovaraju interesima proletarijata i da li ih radničke mase smaraju nužnima.
Istovremeno, Komunistička internacionala ne sme sebi dozvoliti da je zaustavi činjenica da pojedinačni konkretni zahtevi mogu delovati dvolično i delom imati reformistički karakter, ukoliko će samo borba za te zahteve okupiti najšire mase proletarijata i ako u svom budućem razvoju ona postane borba za vlast.
Istina, zahtevi državnog kapitalizma će, s jedne strane, ojačati buržoaziju – ako ih ova dobrovoljno usvoji u svrhu stabilizacije kapitalizma – ali će, s druge, pomoći ujedinjenje fronta klasne borbe i, u isto vreme, stvoriti bolje uslove za organizovanje ostvarenja socijalizma nakon pobede radničke klase.
Kad pseudo-marksisti poput Kunova i Renera objavljuju da svetski razvoj socijalizma mora proći kroz period državnog kapitalizma, njihov pristup je shematski i dokazuje jedino da bi ovi pseudo-marksisti voleli da po svaku cenu prođu kroz period državnog kapitalizma, tj. oni bi želeli da izbegnu proletersku revoluciju; ali, ako se tokom perioda socijalne revolucije ukaže mogućnost nacionalizacije industrije, svaki korak u tom smeru olakšaće posao diktature proletarijata nakon njegove pobede.
Mišljenje mnogih drugarica i drugova da će državno-kapitalističke organizacije ojačati buržoaziju i odložiti napredak revolucije potpuno je neosnovano.
Svetska revolucija nije produkt nesavršene organizacije kapitalizma; do nje dolazi usled raskoraka između potreba proletarijata i nesposobnosti raspadajućeg kapitalizma da te potrebe makar delimično ispuni.
Stoga, transformacija privatnih kartela u državne monopole neće ni na koji način moći da odgodi krizu svetskog kapitalizma ili da spreči razvoj svetske revolucije.
Naprotiv, borba za uvođenje državnih monopola, ili za „nacionalizaciju” – kako ovu meru obično nazivaju u anglo-saksonskim državama – može u sadašnjosti postati polazna tačka za ozbiljne revolucionarne bitke.
Buržoazije svih zemalja se najenergičnije bore protiv tog i svih sličnih zahteva; pod pritiskom proletarijata, državna birokratija, preuzevši sredstva za proizvodnju, može se postepeno prisiliti na konfiskovanje profita i povećavanje prava radnika na kontrolu nad proizvodnjom.
Kad god poreski sistem na dnevni red stavi pitanja državnih trustova i državnog učešća u profitu, nastaje sledeća situacija, opisana Marksovim rečima:
„Tokom revolucije, poreski sistem koji se izuzetno razvija može poslužiti za napad na privatno vlasništvo, ali čak i u tom slučaju on mora voditi unapređenju revolucionarnih mera, ili će na kraju odvesti natrag do starog buržoaskog sistema.”
S ove tačke gledišta, a pre nego što su boljševici preuzeli vlast, Lenjin je u pamfletu „Preteća katastrofa i načini borbe protiv nje”, napisanom u septembru 1917, zahtevao od koalicione vlade menjševika, socijalnih revolucionara i kadeta (tj. vlade krupnog kapitala, gradske sitne buržoazije i dobrostojećih seljaka) sprovođenje sledećih mera:
1. Spajanje svih banaka u jednu, sa državnom kontrolom nad njenim operacijama, ili nacionalizaciju banaka.
2. Nacionalizaciju trustova i konzorcijuma, drugim rečima, svih najvažnijih kapitalističkih monopola (trustovi koji proizvode šećer, ulje, ugalj, metal, itd).
3. Ukidanje principa poslovne tajne.
4. Obaveznu organizaciju stanovništva u potrošačka društva ili državnu podršku i kontrolu nad njima.
Ako bismo ovo hteli da sumiramo, morali bismo reći da su, za razliku od zahteva koje postavljaju pro-državno-kapitalističke reformističke partije, zadaci komunističkih partija sadržani u sledećim tačkama:
1. Upozoriti radne mase na neistinitost tvrdnji da su ovo mere koje mogu staviti tačku na njihovu bedu.
2. Dokazati masama da su ovo samo prolazne mere, koje mogu privremeno olakšati poziciju radničke klase jedino pod uslovom da, na osnovima državne nacionalizacije, sam proletarijat uspe da organizuje snažne i borbene organe radničke kontrole nad industrijom.
3. Insistirati na neophodnosti ujedinjenja proletarijata u jedan front, kako bi se vlada primorala da, tokom borbe sa buržoazijom, sprovede radikalne mere koje zahteva ekonomska situacija.
Zadatak komunista sastoji se ne samo u kritikovanju reformističkih iluzija, već i u jačanju borbe koja će, iako otpočinje od iluzornih pretpostavki, neizbežno dovesti do revolucionarnih posledica.
Boreći se za veće plate, radnička klasa pokušava da poveća svoj udeo u „nacionalnom dohotku”; vodeći borbu protiv poreza, ona pokušava da spreči da te veće plate kapitalistička država ponovo zapleni kako bi pokrila deficit.
Ideja poboljšanja pozicije proletarijata posredstvom povećanja plata je ništa manje utopijska od napora da se ista poboljša preuzimanjem dela profita putem državne nacionalizacije industrije i državnog udela u profitu. U oba slušaja mere su samo privremene i njihova celokupna važnost leži u činjenici da ukrupnjuju borbu radničke klase i čine je akutnijom.
Podržavajući državno-kapitalističke poreske zahteve i insistirajući na tome da oporezivanju budu podložni tačno određeni iznosi profita i vlasništva, možemo prodreti u široke mase siromašnije sitne buržoazije i seljaka koji poseduju malo zemlje, a protiv kojih je usmeren ne samo celi sistem indirektnih poreza, već i trenutni sistem direktnih poreza; ovaj potonji predstavlja pokušaj da se udari na prihode i vlasništvo manjih vlasnika kako bi se popunio ogromni budžetski deficit.
Pitanje poreza je, od svih pitanja, ono koje izaziva najveće sukobe između interesa različitih grupacija posedujućih klasa, naročito između krupnije buržoazije, koja pokušava da uvede red u državni budžet i stabilizuje kurs, i seljaštva, koje za potrebe uravnoteženja državnog budžeta ne želi išta da žrtvuje.
Komunističke partije, zato, moraju voditi takvu poresku politiku koja bi proletarijatu omogućila delanje ruku pod ruku sa širim masama sitnijih i srednjih seljaka posednika protiv buržoazije i velikih zemljoposednika; u tu svrhu mora se povući jasna linija između prihoda dobijenih ličnim radom i onih dobijenih prisvajanjem viška vrednosti: između vlasništva koje – poput vlasništva sitnih seljaka-posednika – služi kao prirodna osnova za profitabilno iskorišćavanje sopstvene radne snage i vlasništva koje služi za eksploataciju radne snage drugih.
Komunistički postulati na polju poreske politike moraju početi od sledećih teza: odbijanje svih indirektnih poreza, odbijanje svih poreza na prihod na nadnice, odbijanje svih poreza na potrošnju i promet, odbijanje svakog oporezivanja prihoda ostvarenih sopstvenim radom.
Tako temeljni principi poreske politike Komunističke partije u ovom periodu razvoja kapitalizma mogu biti sažeti na sledeći način:
1. Najodlučnija borba za potpuno izuzimanje od svih vrsta poreza na prihode ostvarene radom; kapitalistička država može opstajati samo na račun vladajućih klasa.
2. Potpuno ignorisanje (ne)mogućnosti akumulacije kapitala i ostalih interesa kapitalističke proizvodnje – budući da je, u trenutnoj situaciji, akumulacija kapitala postala kočnica istorijskog razvoja. Ogromni rast državnih troškova, može da se pokrije jedino iz viška vrednosti. Neophodno je dotaći sam kapital, a to se može jedino sakupljanjem novčanih poreza.
U međuvremenu, u trenutnim uslovima neobuzdanog obezvređivanja novca, vladajuća klasa stalno pronalazi nove načine i sredstva za prebacivanje sve većeg dela tereta na ramena proletarijata. Stoga je neophodno zahtevati od države da iskoristi kapital u svom prirodnom obliku.
Buržoazija se ovome svim snagama opire, jer više nimalo ne veruje državnom aparatu.
Ako se ovaj otpor buržoazije slomi i sredstva za proizvodnju im se oduzmu, prvi stupanj socijalne revolucije – stupanj državnog kapitalizma – biće dosegnut.
Otpor buržoazije može se slomiti samo ukoliko se borba protiv poreza vodi istovremeno sa borbom za kontrolu nad proizvodnjom.
U svojoj borbi protiv oporezivanja prihoda ostvarenih sopstvenim radom, proletarijat će naći prirodnog saveznika u masama seljaka i zanatlija koji žive od sopstvenog rada, a ne od eksploatacije drugih.
Komunistička partija ovu borbu vodi u interesu svih radnica i radnika, uz puno razumevanje toga da je potpuno ispunjenje ovih konkretnih zahteva nemoguće u postojećim uslovima i unutar granica kapitalističkog uređenja, te da ova borba mora nužno prevazići granice svojih direktnih ciljeva i dovesti do pada kapitalizma – i pobede proletarijata.