Nijedno rešenje ne može biti radikalno ukoliko pokušava da izbegne, umanji ili zaobiđe neposredno učešće masa, kaže Džon Ris.
Ovo je prevod teksta koji u originalu možete čitati na sajtu Counterfire.
Šta znači biti radikalan? Jedan odgovor, koji je dosta očigledan, bio bi da je radikalan neko ko ne prihvata postojeći društveni sistem i ko želi suštinski drugačiju alternativu. U tome ima istine, ali to je samo po sebi nedovoljna definicija.
Za početak, to bi nas ostavilo sa definicijom koja bi uključila radikalnu desnicu isto toliko koliko i radikalnu levicu. Ekstremni desničari takođe žele potpunu promenu sistema, ali na načine koji koriste bogatima i moćnima, a koji štete radnom narodu, sindikalcima, manjinama i tako dalje.
Ali čak i ako kvalifikujemo reč radikalan uz objašnjenje da želimo da kažemo „radikalni levičar“, to je i dalje neadekvatna kvalifikacija. Da li uključujemo svakoga ko se samo na rečima zalaže za utopijsku viziju boljeg društva kao istinski radikalnog? Da li je individualni čin terorizma koji ima za cilj jednu takvu transformacija zaista radikalan, na primer?
Bolji pristup nam omogućava vraćanje na definiciju radikalnog u rečniku. Biti radikalan bukvalno znači „doći do korena“, a neka misao, čin ili političko stanovište ne može biti istinski radikalno osim ukoliko ne dođe do korena problema.
Za levičare, koren bilo kog problema, a i jedina mogućnost radikalnog rešenja, leži u učešću mase običnog naroda. Bez direktnog učešća masa, ne može se doći „do korena“ bilo kog problema. Nijedno rešenje ne može biti radikalno ukoliko pokušava da izbegne, umanji ili zaobiđe neposredno učešće masa.
Radikalna aktivnost
Zato su forme aktivnosti poput štrajkova i masovnih demonstracija uvek najradikalnije. Neke druge forme aktivnosti mogu imati naprednije ili ekstremnije zahteve. Slogani ili zahtevi mogu da zvuče borbeno. Govori koji se obraćaju već revolucionarnoj manjini uvek mogu da se održe. Aktivnosti koje izgledaju borbene mogu se izvesti od strane malog broja ljudi.
Naravno da svi ovi tipovi aktivnosti imaju svoje mesto i mogu imati određenu vrednost. Međutim, na kraju, to su forme propagande, na delu ili na rečima, i stoga su daleko od politički najdelotvornijih formi aktivnosti.
Ruski revolucionar Plehanov je razlikovao agitaciju, koju je definisao kao postavljanje pojedinačne ideje pred masovnom publikom, od propagande, koju je definisao kao skup ideja koje se predstavljaju manjoj publici. Ono što mobiliše mase je uvek istinski radikalnije nego ono što aktivira samo već politizovanu manjinu.
Previše ljudi na levici je u stanju da pobrka radikalizam sa propagandom, zamišljajući da je par stotina sa „radikalnom idejom“ bolje od par hiljada sa jednostavnom idejom poput „zaustavimo štednju“. Zato odbacuju protestne marševe ili masovne kampanje.
Ali u realnosti je zaista revolucionaran pristup kombinovati propagandu i agitaciju na dinamičan način. Izgradnja masovnog pokreta oko najjasnijih, najbazičnijih, najpopularnijih zahteva je nužan prvi korak. Nijedan pristup koji to odbija u korist ili zamenom aktivnosti manjine (ili još gore, samo pričom) ne može biti istinski radikalan.
Revolucionarna manjina ima priliku da pridobije veću potporu za celokupnu transformaciju društva radeći konstruktivno unutar masovnih pokreta dok istovremeno ističe potrebu za dubljim i širim revolucionarnim pristupom.
To je ono što radi Countefire kada pokreće, održava i gradi masovne pokrete kao Narodno veće ili koaliciju „Zaustavimo rat“, dok, istovremeno, pokušava da proširi i ojača glas revolucionarne alternative kapitalizmu.