fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 04 maj 2017 15:02

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 13. Filozofija prakse

  Džon Molinju
Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 13. Filozofija prakse

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Pred vama je poslednje, trinaesto poglavlje. Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13...

Preveli Jovana Ristić i Jovan Janković.

Pišući u Musolinijevom zatvoru, Antonio Gramši je s pravom marksizam nazivao „filozofijom prakse“. Marksizam se javlja iz prakse radničke klase – on je generalni pogled na istoriju sa stanovišta delanja/rada i borbe radničke klase. Njegov cilj nije tek da tumači svet, već da vodi radničku klasu u njenoj borbi da ga promeni. Sve glavne ideje marksističke filozofije imaju stvarne praktične implikacije.

Kako je Marks izneo, čak je i grubi materijalizam 18. veka imao jasne socijalističke implikacije:

„Nije potreban veliki napor da se shvati da je materijalizam nužno povezan sa komunizmom i socijalizmom. Ako čovek sve svoje utiske i znanje izvlači iz sveta čula i iz iskustava koja u tom svetu stiče, onda empirijski svet treba organizovati na takav način da čovek iskusi i da se navikne na ono što je istinski humano u tom svetu. Ako je ispravno shvaćen interes princip sveg morala, čovekov privatni interes treba učiniti takvim da se poklapa sa interesom čovečanstva. Ako je čovek oblikovan svojim okruženjem, onda se njegovo okruženje mora učiniti humanim. Ako je čovek društven po prirodi, onda on svoju pravu prirodu može razviti jedino u društvu.“[1]

Štaviše, Marksov i Engelsov nemehanički materijalizam ukazivao je na osnovnu ulogu čovekovog rada u ljudskoj istoriji i stoga na aktivnost koja oblikuje istoriju, ljudski rad i proizvodnju. Slično tome, Marksova teorija otuđenja korene otuđenja pronalazi u gubitku vlasništva i kontrole nad sopstvenim radom i, posledično, nad njegovim proizvodima, te stoga uzima strukturu kolektivnog vlasništva i kontrole nad uslovima proizvodnje (u rukama radničke klase) kao ključnu za emancipaciju radničke klase i ljudsku emancipaciju.

Dijalektika ima revolucionarne implikacije jer je zasnovana na činjenici da se sve menja, te da je zato kapitalizam osuđen na propast. Dijalektički materijalizam, po Marksu, „[...] izaziva ljutnju i užasavanje buržoazije i njenih doktrinarskih zastupnika, jer u pozitivno razumevanje postojećeg stanja unosi ujedno i razumevanje njegove negacije, njegove nužne propasti; jer svaki nastali oblik shvata u toku kretanja, dakle i u njegovoj prolaznoj strani; jer se ni prema čemu ne odnosi sa strahopoštovanjem i jer je u svojoj suštini kritička i revolucionarna“.[2]

Dijalektika, kako je Lenjin pokazao u praksi, takođe je veoma korisna u analizi komplikovanih političkih situacija, kao i u razvoju revolucionarnih strategija i taktika.

Marksova teorija eksploatacije ne razotkriva samo način na koji kapitalisti pljačkaju radnike/ce – tako dajući ključ za razumevanje zakona kretanja kapitalističke proizvodnje; ova teorija takođe ističe suštinski sukob interesa između kapitalista i radnika/ca na svakom radnom mestu i u svakoj industriji, čija je praktična implikacija da će se radnici/e organizovati (u sindikate i sl.) da bi pružali /e otpor eksploataciji, i da marksisti/kinje treba u tome da ih podrže.

Teorija eksploatacije takođe čini osnovu teorije klase i klasne borbe, koja je opet središnja za istorijski materijalizam. Istorijski materijalizam je podstakao bezbroj odličnih radova na polju istorijske i društvene analize, ali je njegova glavna svrha razumevanje klasne borbe sada i ovde, te kako sukob između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa dovodi do „ere socijalne revolucije“.

Obe Marksove teorije – teorija države kao sredstva pomoću kog klasa kapitalista vlada i koje ne može biti preuzeto i korišćeno od strane radničke klase, kao i teorija klasne svesti radništva, kojom dominiraju ideje vladajuće klase, što se, pak, menja u borbi – ističu potrebu za revolucijom:

„[...] Kako za masovno stvaranje te komunističke svesti, tako i za ostvarenje same stvari, nužno je masovno menjanje ljudi koje je mogućno samo u praktičnom pokretu, u revoluciji; dakle, revolucija je nužna ne samo zato što je vladajuću klasu nemogućno svrgnuti na neki drugi način, već i zato što klasa koja nju svrgava samo u revoluciji može uspeti da se otarasi sve stare pogani i postane sposobna da izgradi novi temelj društva.[3]

Marksova teorija morala, isto tako, dovodi do zaključka da je najveća moralnost u kapitalističkom društvu zasnovana na potrebama i interesima radničke klase i njenog oslobođenja.

Ukratko, svi putevi marksističke filozofije i marksizma uopšte vode ka proleterskoj revoluciji. Ovo postavlja pitanje šta konkretno, u praksi, može i treba biti učinjeno, a što će dovesti do ostvarivanja i utvrđivanja pobede radničke revolucije.

Pod ovim mislim na to šta bi mi trebalo da učinimo, ja kao pisac i ti kao čitalac/čitateljka, danas i sutra i u nedeljama, mesecima i godinama pred nama.

Prvo, treba aktivno učestvovati u pokretu radničke klase – u sindikatima, štrajkovima, demonstracijama, kampanjama, sastancima itd. – kako bismo razvijali otpor globalnom kapitalizmu, radeći uvek na podizanju svesti i samopouzdanja radnih ljudi i potlačenih. Drugo, u ovom procesu mi takođe moramo, u svakoj zemlji, graditi revolucionarne radničke partije.

Postoji nekoliko jednostavnih praktičnih razloga zašto je ovo neophodno. Kapitalistička klasa je ekonomski i politički visoko centralizovana, zahvaljujući svojoj kontroli nad državnom moći. Kako bi je porazila, radničkoj klasi je potrebna sopstvena centralizovana politička organizacija, a to jeste politička partija. Vladajuća klasa ostvaruje ideološku hegemoniju u društvu pomoću kontrole medija, obrazovanja i ostalih institucija. Radničkoj klasi su potrebne vlastite institucije ideološke borbe, kako bi se suprotstavila uticaju buržoaskih ideja na radničku klasu i unutar radničkog pokreta – potrebna joj je partija.

Svest i samopouzdanje radničke klase neujednačeno se razvijaju među radnicima/ama; osvešćeniji i posvećeniji radnici i radnice moraju se organizovati u borbi za vođstvo u radničkom pokretu protiv uticaja reformističkih sindikalnih zvaničnika i laburističkih političara koji već sada profitiraju na pokretu i zadržavaju ga, i koji će ga sigurno izdati u revolucionarnoj situaciji. Ponovo, ovo znači izgradnju revolucionarne partije, i to one sa korenima na svakom radnom mestu i u svakoj zajednici.

Revolucionarna partija predstavlja i filozofsko pitanje i direktno proističe iz mnogih tema obrađenih u ovoj knjizi. Lukač ju je nazvao „jednim od najvažnijih intelektualnih pitanja revolucije“.[4] To je zbog toga što se revolucionarna partija fokusira na dijalektički odnos između objektivnih okolnosti i ljudske intervencije u stvaranju istorije.

Revolucije ne prave revolucionari/ke. Kao što je Marks pokazao, one proističu iz objektivnih kontradikcija u društvu, kada postojeći odnosi proizvodnje počnu sputavati razvoj proizvodnih snaga, i počinju onda kada se neprekidna klasna borba rasplamsa. Revolucija, akt same radničke klase, uključuje milione dotad neaktivnih radnih ljudi koji odbacuju svoju pasivnost i stupaju u akciju na ulicama i svojim radnim mestima. Gotovo neizostavno ovo počinje spontano i proističe iz dugo i postepeno akumuliranog besa, ogorčenosti i frustracije u srcima i umovima radnih ljudi koji iznenada eksplodiraju u kolektivnom prkosu (u dijalektičkim okvirima: transformacija kvantiteta u kvalitet). Nijedno vođstvo ne može narediti da se ovo dogodi, ili primorati na to. Iz perspektive revolucionara/ki, nužno manjine u radničkoj klasi u „normalnim“ okolnostima, izbijanje revolucije je objektivno stanje koje se može podstaći i pripremiti, ali ne i narediti.

Pa ipak, samo zato što revolucije počinju spontano ne znači da će se tako i završiti. One su proces koji traje mesecima ili čak godinama nakon inicijalnog stupanja masa na istorijsku pozornicu. Tokom ovih meseci i godina borba se stišava i rasplamsava, radnička klasa napreduje, biva potisnuta unazad i ponovo napreduje, sve vreme učeći političke lekcije, razjašnjavajući i kristališući svoje ideje. Ukoliko u ovom periodu svesnim revolucionarnim socijalistima/kinjama nedostaje partija ili su slabo organizovani/e, verovatno je da će biti zaneseni/e entuzijastičnim raspoloženjima među masama ili upasti u voluntarističke iluzije da mogu napraviti revoluciju snagom sopstvene volje. Ovo može dovesti do prevremenih pokušaja da se preuzme vlast, koji bivaju lako slomljeni.

Da bi se revolucija dovela do pobedonosnog kraja, ona najpre mora proći kroz period ili trenutak kada je odnos snaga među klasama manje-više ujednačen. Trocki, referišući na Nemačku neposredno pre stupanja Hitlera na vlast, uporedio je ovu situaciju sa „loptom na vrhu piramide koju i najmanji udar može skotrljati na levu ili na desnu stranu“.[5] U ovoj situaciji, uloga revolucionarne partije i njena sposobnost da preuzme inicijativu, iako uvek bitne, postaju odlučujuće. One predstavljaju razliku između pobede i poraza. U takvom trenutku, bilo kakva tendencija ka mehaničkom determinizmu ili fatalizmu verovatno će biti katastrofalna. Po svoj prilici, to omogućava da se momenat revolucionarne krize propusti.

Revolucionarni talas 1917–1923. godine, koji je izrastao iz Prvog svetskog rata, predstavlja do sada najveći domet radničke klase u međunarodnom zbacivanju kapitalizma. Dve najbitnije revolucije u tom procesu bile su Ruska i Nemačka revolucija, od kojih je prva bila pobedonosna (sve do staljinističke kontrarevolucije 1920-ih), dok je druga poražena. Obe revolucije prošle su kroz gore opisane faze. Obe su započete spontano – Ruska u februaru 1917, a Nemačka u novembru 1918. godine, i obe su zbacile svoje vladare za svega nekoliko dana.

U obe je bilo prevremenih pokušaja pobuna – u Petrogradu jula 1917. i u Nemačkoj 1919. godine – i obema su se uspešno oduprli pučevi desnice – u Rusiji Kornilovljeva pobuna krajem avgusta 1917, a u Nemačkoj Kapov puč marta 1920. U obe je došlo do odlučujućeg momenta – oktobra 1917. u Rusiji, oktobra 1920. u Nemačkoj, kada je većina radničke klase podržavala zauzimanje vlasti. Međutim, dok su u Rusiji boljševici, predvođeni Lenjinom, bili u stanju da spreče potpunu konfrontaciju u julu i prežive da bi nastavili svoju borbu, u Nemačkoj je mlada Spartakistička liga uhvaćena u pobuni 1919, a njene izvanredne vođe Roza Luksemburg i Karl Libkneht ubijeni. Tako su u Oktobru ruski radnici i radnice, pod vođstvom Lenjina, Trockog i boljševika, bili u mogućnosti da uspostave sovjetsku vlast, dok u Nemačkoj 1923. godine vođstvo Komunističke partije Nemačke nije ništa preduzimalo i propustilo je momenat.

Šta je činilo razliku? To se ne može pripisati „objektivnim“ ili sociološkim faktorima. Objektivno, Nemačka je bila daleko spremnija za socijalizam od Rusije i imala daleko veću, moćniju i organizovaniju radničku klasu. Štaviše, ekonomska i socijalna kriza bile su mnogo ozbiljnije u Nemačkoj nego u Rusiji – bilo je to vreme ekstremne hiperinflacije, kada su radnici i radnice u kolicima nosili svoje plate kući. Ono što je napravilo razliku bio je kvalitet revolucionarnog vođstva. Boljševička partija ušla je u Februarsku revoluciju sa 26.000 članova/ica i 14 godina strateškog i taktičkog treninga u različitim i kompleksnim fazama borbe. Spartakistička liga je, s druge strane, bila daleko manja, neiskusnija i labavije organizovana; posledično, oscilovala je između ultralevičarskih grešaka (kao što je bojkotovanje izbora) i fatalističke pasivnosti.

Zbog toga je Trocki, analizirajući propast Nemačke revolucije, napisao:

„Boljševizam nije puka doktrina, već sistem revolucionarnog treninga za proleterski ustanak. Šta je boljševizacija komunističkih partija? To je treniranje istih na takav način, i uticanje na odabir takvog vođstva, koje će ih sprečiti da skrenu kada kucne čas za njihov Oktobar. To je ceo Hegel i mudrost knjiga i značenje sve filozofije...“[6]

Od poraza nemačke revolucije, radnička klasa je ustajala protiv sistema u mnogim prilikama: Kina 1925–1927, Španija 1936, Italija i Grčka krajem Drugog svetskog rata, Mađarska 1956, Francuska 1968, Portugal 1974–1975. godine itd., ali još uvek nije uspela da napravi proboj. Odsustvo dovoljno snažnih revolucionarnih partija, a ne nedostatak volje radničke klase da se bori jeste glavno objašnjenje ovih ponovljenih neuspeha.

Kriza koja sada preti čovečanstvu je izrazito opasna. Ne samo da se nalazimo u najgoroj ekonomskoj krizi još od 1930-ih, a naši vladari na međunarodnom nivou odlučni su da nateraju radnike/ce da plate njenu cenu, već je na pomolu i pretnja od katastrofalnih i nezadrživih klimatskih promena koje bi proizvele nezamislive patnje za milijarde ljudi. Obe krize (i ekonomska i ekološka – op. prev.) stvoriće ogroman otpor i preokrete. Internacionalno građenje masovnih revolucionarnih partija radničke klase najbitnije je što možemo učiniti da bismo uticali na pozitivan ishod ove gigantske borbe.

Ovo je najvažniji praktični zaključak koji proističe iz marksističke filozofije. Istovremeno, jasno je da izgradnja ovih revolucionarnih partija u svojoj srži zahteva materijalističko i dijalektičko shvatanje načina na koji društvo funkcioniše i na koji se istorija stvara – marksističku filozofiju.



[1] Karl Marks i Fridrih Engels, Sveta porodica (dostupno na engleskom jeziku  op. prev.).

[2] Marks, Karl. 1973. Kapital, I–III. Beograd: BIGZ

[3] Karl Marks i Fridrih Engels, Nemačka ideologija.

[4] Đerđ Lukač, Istorija i klasna svest (dostupno na engleskom jeziku  op. prev.).

[5] Lav Trocki, Borba protiv fašizma u Nemačkoj.

[6] Lav Trocki, Lekcije Oktobra (dostupno na engleskom jeziku – op. prev.).

Pročitano 761 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.