fblogo   twlogo   ytlogo


petak, 05 maj 2017 20:27

Zašto je Marks još uvek bitan?

  Aimilianos Tsakiroglou
Zašto je Marks još uvek bitan?

Naš član Aimilianos Tsakiroglou nudi pregled razvoja Marksove misli i odgovara na pitanje iz naslova u tekstu povodom 199 godina rođenja Karla Marksa, možda najbitnije ličnosti istorije radničkog pokreta.

Na današnji dan, pre tačno 199 godina, rodio se Karl Marks – idejni tvorac naučnog socijalizma, utemeljivač filozofskog metoda dijalektičkog materijalizma i jedan od osnivača i simbola Prve internacionale.

Ovaj veliki politički filozof, sociolog i revolucionar rođen je petog maja 1818. godine, u mestu Triru. Može se reći da je potekao iz jedne srednjeklasne porodice koja je od njega očekivala da upiše studije prava. Još u mladosti on je pokazao veliko interesovanje za književnost, pesništvo i filozofiju, što ga je navelo da se upozna sa, tada među učenom javnosti popularnom, filozofijom klasičnog nemačkog idealizma preko dela Fihtea, Šelinga i, naravno, Hegela. Marks se tada priklonio jednoj od dve hegelovske struje u Νemačkoj – mladohegelijancima koji su, u odnosu na starohegelovsku školu (kojoj su hrišćanstvo i autoritet bili centralni), zaista bili progresivni.

Preko Hegela, Marks se prvi put susreće s pojmom otuđenja koji će kasnije u njegovom delu odigrati vrlo bitnu ulogu. Iako je otuđenje u početku imalo dosta zamagljenu, apstraktnu, i klasično hegelovsku konotaciju, on će ga kasnije daleko jasnije artikulisati. Otuđenje, tako, predstavlja osnovu za razumevanje trenutnog kapitalizma – ekonomskog sistema istraživanju kog (i borbi protiv kog) je Marks posvetio čitav svoj život.

Marks je otuđenje definisao kao stanje u kom se nalazi pojedinac, radnik ili radnica u radnom procesu, u kome on ili ona, budući da radi za drugog i da nema nikakvu kontrolu nad radom koji obavlja, gubi vezu sa samim/om sobom, sa drugima oko sebe, sa procesom rada i sa proizvodima rada – i, najbitnije, sa svojom ljudskom, delatnom suštinom.

Svi ovi tipovi otuđenja su aktuelni i danas, jer radnici i radnice u kapitalizmu nikada ne mogu da razviju svoje pune potencijale i uvek su osuđeni na robovski rad za svoje poslodavce, za buržoaziju. I danas kapitalisti radnicima i radnicama oduzimaju kontrolu nad plodovima njihovog rada kao i nad samim procesom rada. Oduzimaju im njihov sopstveni rad i koristi ga protiv radničke klase. Marks tvrdi da je rad energija radnika i radnica, deo njihovih bića i upravo zato, kad buržoazija iskorišćava tu energiju za svoje interese – koji su uvek suprotni interesima radničke klase – radnik ili radnica se otuđuje, njegov ili njen rad mu/joj postaje stran, tuđ.

Dalje, Marks uvodi nove definicije termina klasa i eksploatacija. To su neki od ključnih termina socijalističke misli, kao i postojećeg društvenog sistema. Za Marksa, klasa predstavlja društvenu grupu sačinjenu od individua u kojoj, grubo rečeno, sve individue imaju isti ili sličan položaj spram sredstava za proizvodnju i sličan ili isti društveni položaj. Društveni položaj, odnosno, materijalni status je uslovljen položajem u kojem se pojedinac ili pojedinka nalazi prema sredstvima za proizvodnju (da li ih poseduje ili ne) i time da li je on ili ona eksploatisan/a ili je onaj koji eksploatiše.

Jasno je da je radništvo, tj radnička klasa, i u Marksovo vreme i danas bilo i ostalo najugroženija društvena grupa. Radnici/ce, su pripadnici/ce klase kojoj je, kao celini, moguće da preživi samo kroz najamni rad i nad kojom je eksploatacija dostigla vrhunac. Ovu klasu Marks vidi kao najpotlačeniju i najobespravljeniju. Međutim, on upravo u njoj nalazi potencijal za revolucionarnu promenu trulog kapitalističkog sistema, najviše zbog toga što ona ima moć da, odbijanjem da nastavi da radi za kapitaliste, parališe sistem ukoliko to poželi.

S druge strane, najveći neprijatelj revolucije, društvenog progresa i radništva jeste vladajuća buržoaska klasa. Klasa koja se uzdigla tokom buržoaskih revolucija, a čiji članovi su se razvili od trgovaca ranog novog veka, preko industrijalaca tokom industrijske revolucije, do vlasnika globalnih korporacija danas. Istovremeno, ona sebe vidi kao dete „slobodne konkurencije“ iako je nepravedno došla u posed orgomne većine sredstava za proizvodnju koja koristi protivno interesu radničke klase surovo je eksploatišući. Iako nam se često predstavlja kao nosilac promena, buržoazija je klasa koja u kasnom kapitalizmu koči društveni progres: čovečanstvo proizvodi sve više, ali zbog profita se uništava čak i hrana kako bi se održao privatni interes. Klasna borba, kaže nam Marks, vodi ili uspehu radničke klase da stvori novu vlast ili uzajamnom uništenju obaju klasa: ishod klasne borbe je socijalizam ili varvarizam.

Marks stoga kaže da postoji tendencija u kapitalizmu da se društvo polarizuje u pravcu dva tabora: buržoaski ili radnički. No, za Marksa postoje još dve klase, kojima je predviđao relativno skori nestanak. Radi se o lumpenproletarijatu i o sitnoj buržoaziji. Sitna buržoazija je klasa koja predstavlja reakcionarni prežitak ranog romantičarskog kapitalizma koji misli da će se pretvoriti jednog dana u istinsku buržoaziju probijajući se kroz „slobodno tržište“. Sitnoburžoaska, građanska klasa, međutim, ne vidi da je krupni kapital u rukama malobrojne buržoazije uvek jači od „zakona“ „slobodnog tržišta“ o kome ona sanja.

Iako sitna buržoazija još uvek nije nestala, i iako su nastale razne novije „srednje klase“ kao posrednici između buržoazije i radničke klase, propadanje i sužavanje „srednje klase“ kojem svedočimo tokom svake krize kapitalizma, pa i danas, širom sveta, dokazuje tendenciju o kojoj piše Marks.

Isto tako, kapitalizam iznova stvara lumpenproletarijat, sloj nezaposlenih koji je izbačen permanentno iz proizvodnje i životari na ivicama društva. Ova „nova-stara“ klasa je jako podložna manipulaciji kapitala, budući da nije lako uključena u organizacije radničke klase i biva lako mobilisana za šaku dinara.

Marksova politička filozofija je, međutim, mnogo više od opisivanja klasnih razlika. On, za razliku od drugih filozofa, ne samo da vidi nejednakosti i nepravde, već želi da ih ukine. „Filozofi su do sada samo različito tumačili ovaj svet. Stvar je u tome da se on promeni.“ Tako glasi Marksova poznata jedanaesta „Teza o Fojerbahu“. U njoj se vidi zašto je Marks doista revolucionar.

Time što uviđa da se svet mora menjati, on uvodi nov princip u filozofiji – novi metod koji je jedna od njegovih glavnih zaostavština i koji i danas ostaje aktuelan jer se fokusira na smisao i svrhu čovekovog delanja i društvenog razvoja. Marksizam je zato potpuno novo i revolucionarno filozofsko učenje koje čovekov progres posmatra kroz njegovo društveno delanje unutar koloseka istorije. Tako, Marks postavlja kao prirodan sled „rađanje jednog društva iz utrobe drugog“, kako bi to Lenjin rekao. Drugim rečima, dijalektičkim putem i razvojem, koji je pre svega uslovljen materijalnom bazom, menjaju se društveni odnosi.

Marks tako vrlo svesno kaže da je, istorijski gledano, kapitalizam naprednije društvo u odnosu na feudalizam, kao i feudalizam u odnosu na robovlasništvo. On jasno vidi da progres čovečanstva kroz istoriju ide ka njegovom sopstvenom oslobađanju od otuđenja koje se javlja zajedno sa društvom podeljenim na klase i povratku u prirodno stanje – u komunističko društvo do kog će se doći nakon prelaznog perioda socijalizma, kojeg Marks naziva prvom fazom komunizma. U tom komunističkom društvu, koje će biti besklasno, sredstva za proizvodnju biće u rukama radničke klase, a sva prisila koja se vršila tokom istorije (a istorija nije ništa drugo do istorija klasnih sukoba kako reče Marks) biće ukinuta.

Naravno, takvo društvo daleko je od sadašnjeg i da bismo krenuli da ga gradimo potrebno je da radnička klasa ostvari revolucionarnu i klasnu svest.

Čovek menja zastarele društvene sisteme revolucijom, jer vladajuća klasa u tim sistemima uvek koristi zakone tog sistema za produžavanje agonije naroda i „običnog“ čoveka i odbija da se svoje moći odrekne mirnim putem. Tako i sada, u poznom kapitalizmu, Marks kao jedino rešenje vidi revoluciju.

Marks je, uslovno rečeno, predvideo postojanje svih kriza kojih smo danas svedoci u kapitalizmu, jer se kapitalizam bazira upravo na surovom antagonizmu gde zaraćene buržoaske frakcije ulaze u međusobne konflikte iz kojih uvek pobedonosno izlazi krupni kapital bez obzira na to koji konkretni kapitalista ili kapitalistička država pobeđuje u konfliktu. U takvom društvu koje je nepodnošljivo za radnika/cu, seljaka /nku, studenta/kinju, i ceo radni narod, jedino rast klasne svesti do nivoa na kom će se ona ispoljiti kroz kolektivnu revolucionarnu akciju će dovesti do promena.

U programskoj knjizi „Komunistički manifest“, izdatoj 1848, on govori o konkretnim kratkoročnim i dugoročnim ciljevima proletarijata, tj radničke klase.

Naravno, ne treba zaboraviti i veliku pomoć koju je Marksu pružio od strane drugi utemeljivač marksizma – Fridrih Engels. On je Marksu pomagao i na teorijskom nivou, i materijalno (npr. oko izdavanja „Kapitala“ 1867, pomoć oko članaka u listu koji je na početku uređivao Marks – Die Neue Rheinische Zeitung, ali i time što je često pokrivao troškove života Marksove porodice iz svojih primanja koje je dobijao kao vlasnik fabrike [1] , itd). Engels je Marksu bio ne samo drug i saborac, već dugogodišnji prijatelj, zahvaljujući kome su posthumno objavljeni mnogi Marksovi radovi, ali i zahvaljujući kome se Marks u Engleskoj upoznao po prvi put sa surovim životom radnika u fabrikama u jednom društvu koje je industrijska revolucija potpuno transformisala.

Marks i Engels su još za života dali doprinos u revolucionarnoj borbi proletarijata ne samo svojim rečima i delima, već i svojim telima u žaru klasne borbe. Marks i Engels su, kao što je već rečeno, bili među pokretačima Prve Internacionale. Marks je aktivno podržavao i učestvovao u mnogim borbama u vidu štrajkova, protesta, revolucija.

Najvažnije, a i najveličanstvenije revolucionarno dešavanje za vreme Prve internacionale, a bila je Pariska komuna iz 1871. godine. Samo to iskustvo za Marksa kao i za sve nastavljače i nastavljačice Marksovog dela, bilo je od neprocenjivog značaja. Godina kada je radništvo preuzelo vlast uspostavivši slobodno društvo komune, gde radništvo preuzelo sredstva za proizvodnju, činovnički sloj je bio izabran i opoziv, a imao je priloge jednake visokokvalifikovanom radničkom proseku. Komunari su ukinuli do tada tradicionalne društvene odnose i „na mesto starih uspostavili nove“.

Ovo društvo, za koje se zasigurno može reći da je dostiglo najveći progres koji je čovečanstvo videlo, imalo je i svojih nedostataka – na kraju krajeva, Komuna je izgubila i ugušena je u krvi. Marksu se iskustvo Pariske Komune činilo dragocenim, jer je shvatio da u daljem istorijskom razvitku borbe proletarijata, ona može imati i ovakva iskustva poraza iz kojih se mora učiti, kako bi svaka naredna borba bila uspešnija.

Jedan od uzroka pada Pariske Komune, Marks je video i u tome što Komuna nije srušila buržoasku državu van Pariza. Naravno, o padu Komune može se dosta govoriti, ali ono što je za nas marksiste i marksistkinje bitno jeste da je Komuna dokaz da čovek zaista teži ka progresu, koliko god se neki buržoaski teoretičari trudili da dokažu da to nije tako.

Teorija Karla Marksa imala je mnogo interpretacija još u njegovo vreme, a kamoli danas, 199 godina od njegovog rođenja. Sam Marks, neki kažu, je uvek za sebe u šali govorio da nije marksista. U toj šali ima i istine. Marks je bio itekako svestan da mnogi samoprozvani marksisti i marksistkinje ne znaju suštinu marksizma, pa tako lako zalutaju i „zastrane“. S druge strane i tada kao i danas fenomen oportunizma nije bio ništa manje prisutan. Oportunizam je fenomen jako karakterističan za kapitalističko društvo i on ugrožava socijalističku borbu za društvenu promenu. Marks je uviđao različite vrste devijacija socijalizma, pa ih je uvek napominjao i sugerisao da su izuzetno opasne po iscrpnu borbu proletarijata. On se iz tog razloga kritički odnosio i prema sitnoburžoaskom socijalizmu, i prema utopističkom, „istinskom“, reakcionarnom i svakoj drugoj devijaciji socijalizma.

Posle Marksove smrti, mnogi su u ime marksizma, socijalizma, revolucije i proletarijata sprovodili najstrašniji teror nad tim istim proletarijatom, pokazavši tako svoju reakcionarnu ulogu. Ti nazovi marksisti, od jedne žive teorije koja se razvija – što suština Marksovog principa dijalektičkog materijalizma – stvorili su jednu dogmu, nalik na onu crkvenu, koja služi samo kao maska za poštovanje autoriteta nove vladajuće klase.

Veliki marksista Đerđ Lukač rekao je da ortodoksni marksizam ne znači odanost dogmi, već metodi dijalektičkog materijalizma. Lukač je tako odlično okarakterisao vladajuću ideologiju za vreme Staljina u SSSR-u, u kom je vladao državni kapitalizam, a koja se temeljila na slepoj dogmi koja je izlazila iz Staljinove partijske kancelarije. Da staljinizam nije marksizam dokazalo se padom SSSR-a krajem prošlog veka.

Za kraj, možemo reći da je Marks i više nego aktuelan danas. Posle 150 godina od prvog izdavanja „Kapitala“ i posle skoro 200 godina od Marksovog rođenja, naše društvo je još uvek nepravedno, a radni čovek je još uvek otuđen. Jedina razlika, možda, što su načini eksploatacije perfidniji i bespravedniji u današnjem neoliberalnom sistemu. Međutim, čini se, da je kapitalizam dostigao svoj istorijski vrhunac i kao već istrošenom sistemu, vladajuće klase kao da stalno nude alternativu u reformisanju kapitalizma. Naravno, to se servira narodu kako bi se odvukla pažnja sa nužnosti revolucionarnih promena i apsolutnog uništenja buržoazije. Ali, antagonizam je sve jači, uslovi rada su sve teži, a krize, što eknomske, to i humanitarne ili ekološke sve su razornije. Narod više ne veruje vladajućim klasama, on želi korenite promene. Kapitalizam je već odavno prešao svoj poslednji stadijum, imperijalizam, i stigao je do svoje poslednje tačke gde je na korak od samouništenja. Upravo ovu slabost kapitalizma radni narod mora da iskoristi, stvarajući socijalizam odozdo, revolucionarnim promenama i idući putem progresa, baš onako kako je Marks nagovestio i ponudio kao rešenje.



[1] Antikomunisti često umeju da spočitavaju Fridrihu Engelsu to što je po svojoj klasnoj pripadnosti bio buržuj industrijalac koji je isto tako učestvovao u eksploataciji radničke klase u fabrici čiji je bio upravitelj i vlasnik. Pored toga što su očuvani spisi u kojima Engels izražava svoju tugu zbog toga što je svesno odabrao da ostane na toj poziciji kako bi svoje prihode koristio da izdržava Marksa i da olakša razvoj međunarodnog radničkog pokreta, ovakav argument potpuno maši poentu marksizma po kojem puka pripadnost klasi nije garant toga da će neko raditi u interesu klase u kojoj se nalazi. Fridrih Engels bio je redak slučaj buržuja koji je uspeo da dosegne revolucionarnu klasnu svest i da se okrene protiv interesa buržoazije. To je ono što ga je načinilo istinskim revolucionarom.

Pročitano 2964 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.