U senci Tuzle: radnička klasa, sindikati i izbori u Srbiji[11 min. čitanja]

Ustanak radništva u Bosni i Hercegovini bacio je u senku aktivnosti radničkih organizacija u Srbiji u proteklih deset godina. U Tuzli, Zenici, Bihaću, Sarajevu, Mostaru i Brčku, industrijska radnička klasa povela je opštenarodnu socijalnu borbu bez presedana.

Ovo je prvi klasnosvesni ustanak u Evropi od pada Berlinskog zida i zato ima ogroman širi značaj. Naravno, situacija u kojoj se bosansko radništvo nalazi gotovo da je istovetna situaciji u Srbiji.

U svim navedenim gradovima za vreme bivše Jugoslavije radile su velike industrijske firme, giganti, čije je radništvo danas u otvorenom revoltu protiv uništavanja radničkog načina života.

Ustanak u Bosni: put do sada

Nakon raspada SFRJ, proizvodnja je počela da opada, usled rata, ali i gubitka domaćeg i stranog tržišta. Privatizacija, koja je trebalo da puni državni budžet radi očuvanja jake valute i jeftinih kredita, ubrzala je propadanje industrije.

Špekulacije, rasprodaje mašina, nezaposlenost, gubitak socijalnih programa i dostupnog zdravstva, besperspektivnost omladine itd, sve je to već deceniju i po tištilo radništvo, pogotovo zato što je malobrojna elita za sve to vreme vidno i bahato profitirala.

Onda je odjednom puklo kao grom iz vedra neba. Petog februara protest radnika pogođenih lošim privatizacijama firmi, nezaposlene omladine i članova boračkih udruženja eskalirao je u Tuzli. Masa je pokušala da upadne u zgradu lokalne vlade, što je čest prizor i u Srbiji. Policija je reagovala oštro, a brutalna represija probudila je sav gnev naroda širom Federacije Bosne i Hercegovine.

Od tada smo videli na desetine hiljada ljudi na ulicama, pad kantonalnih vlasti i narodne zahteve artikulisane na masovnim plenumima. Plenumi najčešće traže smenu vlasti i uspostavljanje tehničkih vlada, kao i povratak socijalne države. Među najčešćim zahtevima su i revizija privatizacije i nacionalizacija propalih firmi pod radničkom kontrolom, kao i njihova modernizacija, pa i pravo na rad.

Ovo su klasični metodi borbe radničke klase, a većim delom i njeni klasični zahtevi. Radnička klasa je uzela stvar u svoje ruke i povela omladinu za sobom. Činjenica da je gotovo dve trećine omladine bez posla govori nam o socijalnoj bedi u BiH, ali, ruku na srce, podseća i na Srbiju.

Vidno je, nažalost, da je bunt protiv korupcije i privatizacije još uvek u prvom redu socijalni protest, sa minimalnim političkim programom. Masa koja je na ulicama traži smenu vlasti i novu nepolitičku vlast koja će biti odgovorna radnom narodu. Ipak, to je prvi korak u političkom osvešćivanju radništva.

Glavne prepreke buntu u Bosni: nedostatak radničke partije, nedostatak međunacionalne saradnje

Radnice i radnici, međutim, nemaju svoju organizaciju i aparat pomoću kog bi tu politiku mogli da sprovode. U Bosni ne postoji masovna radnička partija. Sindikati Federacije BiH ostali su po strani, nakon što im je vođstvo još prve noći uhapšeno, pa onda pušteno na slobodu, možda nakon pretnji.

Radništvo je primorano da se oslanja na iskustva koja brzo stiče u borbi i na omladinske organizacije koje joj pružaju pomoć. Primeri toga su „Udar”, „Revolt” i „Lijevi”.

Vladajućim političkim partijama, režimskim medijima, liberalnim NVO, evropskim institucijama sa ovlašćenjima u BiH… preuzimanje protesta nikome od njih nije lak zadatak, jer nemaju šta da ponude. Njihovo je samo povratak na isto: privatizacija, liberalizacija tržišta, evropske integracije… sve ono što je narod isprva i dovelo u ćorsokak. Doduše, elite su na početku reagovale nasilno, samo da bi uskoro shvatile da nemaju kud, pa su krenule u povlačenje, dajući ostavke i čekajući da se narod smiri.

Nadaju se da će to da dočekaju i da će tad moći da održe prevremene izbore, na kojima obespravljeni ionako nemaju svoju partiju. Onda bi nakon izbora, na kojima bi uz nisku izlaznost neminovno pobedili, dali sebi za pravo da ponovo vladaju, hapse, ućutkuju, obmanjuju, kradu i teraju raju da beži iz zemlje.

Dok čekaju izbore, dakle već i sada, vladajući krugovi Federacije huškaju protiv drugih nacija u BiH. Za sada im to ne polazi za rukom, kao što se videlo u Mostaru gde je masa spalila sedišta glavnih, nacionalističkih partija – bošnjačke SDA i hrvatske HDZ.

Međutim, to vremenom može da se promeni. Iako je bunt do sada bio izrazito anacionalan, ili čak anti-nacionalistički, on je ostao bunt bošnjačkog radništva. Hrvatsko, a pogotovo srpsko radništvo ostalo je po strani.

Što je duže tako, to će biti lakše političarima u Federaciji da sprovedu neke reforme, poput eliminacije ili ukrupnjavanja kantona. Tako bi privremeno smanjili korupciju, kupili socijalni mir i dali se na alarmiranje mase Bošnjaka na veliku opasnost koja preti Bosni i Hercegovini: na otcepljenje i čak agresiju Republike Srpske. Cilj im je, naravno, da socijalni bunt što pre skrenu u nacionalizam.

To bi pomoglo ostvarenje dugogodišnje težnje bošnjačkih elita: da centralizuju BiH i ukinu RS. Činjenica je, naravno, da bošnjačke elite u tome nisu usamljene. Velika pomoć stiže i od tzv. „međunarodne” zajednice, na čelu s Vašingtonom i Briselom, koji žele poslušnu BiH i pokoren Balkan. Zato je centralizacija preduslov evropskih integracija BiH.

Republika Srpska se, naravno, opire toj težnji i oslanja na Srbiju i Rusiju da bi kontrirala Federaciji. Dodik i njegovi banditi koriste strah srpskog naroda u BiH da bi centralizacija mogla da znači etničko čišćenje, kako bi osigurali svoju vlast i pljačkali narod bez opozicije. Kako bi se i očekivalo, vođstvo RS u krizi Federacije vidi priliku da se još više učvrsti i osamostali – pa Federaciju predstavlja kao nefunkcionalnu, a svoju stabilnost kao potvrdu svoje legitimnosti.

Tu se vidi na koji način elite Federacije i Srpske zavise jedna od druge. Federacija koristi Srpsku kao opravdanje za gušenje narodnog bunta. Srpska pretnju centralizacije BiH od strane Federacije koristi kako bi zaplašila svoje radništvo i sprečila izbijanje pobune. Uspeju li u tome, elite će ponovo zaigrati na kartu nacionalnog interesa da bi sprečile izazov svojoj vladavini odozdo, od svojih građanki i građana, i učvrstile se na vlasti.

Ali na taj će način učvrstiti i ulogu velikih sila u BiH i šire u regionu, udaljavajući tako slobodu, nezavisnost i suverenitet balkanskih državica i ostavljajući narod u bedi i siromaštvu.

Šta da se radi? Tišina sindikata i odgovornost revolucionarne levice u Srbiji za BiH

Tišina glavnih radničkih organizacija u Srbiji, pa i u Hrvatskoj, dok je u toku prvi klasnosvesni bunt u Evropi nakon pada Berlinskog je skandal za sebe.

Kao srbijanska organizacija, mi u Marks21 možemo i moramo da se osvrnemo prvenstveno na sindikate u našoj zemlji, ostavljajući hrvatskoj levici da analizira situaciju u Hrvatskoj. Ipak, činjenica je da je i na nama i na njima velika odgovornost u ovom trenutku u kom je bošnjačka radnička klasa ustala protiv svojih vladara i ponudila čitavom regionu naznake alternative kapitalizmu.

Do pre par nedelja izgledalo je kao da su sindikati pokazali zube poslodavcima u Srbiji, stvorivši dva akciona fronta, porazivši pokušaj vladajuće koalicije da uvede novo antiradničko zakonodavstvo i srušivši omraženog ministra privrede, neoliberala Sašu Radulovića. Situacija je obećavala.

Međutim, već i pre najave prevremenih parlamentarnih izbora, koji treba da se održe 16. marta, sindikati su počeli da se prepucavaju, reprezenativni s jedne strane i oni koji traže sedište u Socio-ekonomskom savetu s druge. Jedinstvo, koje je tokom uspešne borbe protiv poslodavaca delovalo sve bliže, počelo je ponovo da se udaljava.

Stvar je u tome da se sindikalne centrale klackaju između poslodavaca i radništva. Reprezentativni sindikati su u novim izborima videli, kao i obično, pretnju da će država da im oduzme mesto u Socio-ekonomskom savetu i ukine sigurne prihode izmenama Zakona o radu, kao i neke druge privilegije. Stoga su se, izgleda, odlučili na predizbornu tišinu, poklekavši pred gvozdenom pesnicom vladajuće klase, Aleksandrom Vučićem.

Oba reprezentativna sindikata, SSSS i Nezavisnost, još uvek su vezani za klijentelizam i ideološku floskulu da kapitalističko tržište nema alternativu.

Nereprezentativni sindikati, s druge strane, osećaju veći pritisak da postignu bilo kakav rezultat, tj. da budu priznati kao reprezentativni. Njihova politika je češće radikalnija, u smislu da su kritičniji prema vlasti i prema tržištu. Ipak, oni istovremeno osećaju i pritisak da na ovaj ili onaj način uđu u kompromis sa poslodavcima, njihovim političkim partijama i državom.

To je vidno u ponašanju USS Sloge, vodećeg sindikata u Srpskom sindikalnom frontu (SSF). Sloga je pre dve godine podržala Socijalističku partiju Srbije, u nadi da će socijalisti, kao deklarisana levica, da im pomognu da postanu reprezentativni. Budući da se to nije desilo, te da je lider socijalista, Ivica Dačić, radio rame uz rame sa Vučićem da naruši radnička prava, Sloga je odlučila da na ove izbore -izađe na listi glavne opozicione buržoaske partije, tj. zajedno sa Demokratskom strankom. Neke važne snage su zbog te odluke napustile Slogu i SSF.

Takva odluka ponovo nam pokazuje da se sindikati još uvek osećaju kao da moraju da sarađuju sa ovim ili onim krilom vladajuće klase kako bi efikasnije branili prava svojih članova, ali i kako bi neki funkcioneri imali veće privilegije. Nažalost, to za rezultat ima slabljenje radničke klase i opadanje borbenosti.

Zato danas nema sindikalne solidarnosti sa radništvom u BiH: naredni pobednik na izborima, Vučić, izjavio je da je stabilnost Republike Srpske bitna za stabilnost u Srbiji. Sindikati u Srbiji su ga poslušali, jer, ko bi se suprotstavljao budućem premijeru? No, šta će to da znači za radništvo Srbije, kada posle izbora dođe do najavljene budžetske seče i uragana antiradničkog zakonodavstva koje će novi premijer Vučić da predvodi u ime njegovih sponzora na Zapadu?

Umesto da su se ujedinili i izašli na izbore zajedno, na bazi programa radničke alternative budžetskoj seči i dužničkoj ekonomiji, sindikati su buržoaziji osigurali monopol nad političkom scenom. Ako nas situacija u BiH uči bilo čemu, uči nas potrebi da radnička klasa raskine sa svim frakcijama vladajuće klase i uspostavi svoju političku partiju sa socijalitičkom politikom.

Nije previše kasno da se predomisle. Napad na radništvo nastavlja se i nakon izbora. Još uvek je moguće usprotiviti se seči. Još uvek je moguće pomoći radništvu u BiH, koje će svoju borbu, kakvu takvu, nastaviti još neko vreme u bliskoj budućnosti. Kada dođe do ofanzive vladajućih krugova, borba će neminovno proisteći iz situacije.

Odgovor na to nije klasni kompromis, već svesna, planirana i sveopšta borba. Sindikalno jedinstvo, kakvo je Sloga inicirala u Smederevu, pod nazivom Smederevski radnički front, da odbrani radnike Fabrike železničkih vozila „Želvoz”, je primer tog puta.

Pozivamo sindikate da se vrate na taj put, na planu cele Srbije, i da na bazi toga iznova uspostave mogućnost za stvaranje nezavisne političke opcije koja bi predstavljala radništvo u svim sferama klasne borbe. Jedino tako biće moguće zaustaviti ofanzivu vladajućih klasa i preokrenuti državnu politiku u korist radnih ljudi i svih potlačenih.

Marks21 na delu radi sve što je u našoj moći kako bismo ojačali jedinstvo i borbenost radničke klase. Solidarnošću sa sindikatima protiv antiradničkog zakonodavstva pokazali smo zainteresovanost za borbeno klasno jedinstvo. Učešćem na Levom samitu Srbije hodamo korak uz korak sa levičarskim i radničkim organizacijama koje žele novu levu političku snagu u Srbiji. Protestom solidarnosti s radništvom BiH, u kom je učešće uzelo oko 300 ljudi, napravili smo prvi korak ka širem borbenom jedinstvu u celom regionu.

U planu nam je da sa drugima organizujemo mitinge solidarnosti i javne tribine da bismo širu javnost informisali o prvom radničkom ustanku u Evropi od pada Berlinskog zida. Naša radnička klasa može mnogo toga da nauči iz lekcija bosanskog ustanka u njenoj borbi da zaustavi Vučića.

Zato pozivamo sindikate da se otrgnu od saradnje sa poslodavcima i povedu odlučnu i jedinstvenu borbu za odbranu radničkih prava. Pozivamo ih da se oglase i podrže proteste radništva u BiH. Pozivamo čitavo radništvo u borbu i protest: da stvore jednu, dve, tri Tuzle u Srbiji. Pozivamo sve koji su saglasni sa nama da nam se pridruže u borbi za radničku partiju i bolju budućnost za čitav region.

Šta misliš?