Nova faza globalne finansijske i ekonomske krize

Written by  Andreja Živković
Mreža evropskih dugova Mreža evropskih dugova

Grčka kriza, kriza evrozone ili globalna kriza?

PITANJE GRČKE krize nije samo pitanje krize jedne slabe i periferne ekonomije koja nije u stanju da otplati svoje dugove.

Grčka kriza nije samo kriza grčkih banaka koje su pozajmljivale novac grčkoj vladi kako bi joj omogućile otplatu dugova.

To nije samo kriza za one balkanske ekonomije, poput Srbije i Bugarske, u kojima grčke banke kontrolišu značajan deo bankarskog sektora.

Nije ni samo kriza evropskih banaka – na prvom mestu francuskih, nemačkih i britanskih – koje su masovno pozajmljivale grčkoj državi (što ukupno predstavlja oko 30% grčkog duga koji iznosi 390 milijardi evra).

Grčka kriza obuhvata mnogo više od puke mogućnosti širenja finansijske zaraze na slabije evropske dužničke ekonomije (Irsku, Italiju, Portugal i Španiju); ili od toga što lešinari sada kruže nad ogromnim javnim dugovima mnogo jačih i većih ekonomija, poput ekonomije UK.

Ona je, čak, još ozbiljnija od krize cele evrozone, u kojoj je nemogućnost nekolicine zemalja da uspostave kontrolu nad rastućim dugovanjima stavila ogroman pritisak na evro i, samim tim, na integritet evropske Ekonomske i monetarne unije (EMU).

Grčka kriza je plamen koji osvetljava mračno nebo globalnog kapitalizma, pružajući nam priliku da uočimo najnoviju fazu svetske krize, krizu javnog duga i državnog bankrota.

Kao posledica međunarodne akcije spašavanja finansijskog sistema nakon septembra 2008. i kolapsa „Liman bradersa“, ogromni dugovi koje su banke i privatni sektor nagomilale, prebačeni su na javni sektor. Širom sveta pozajmice vlada doživele su pravu eksploziju, ne prosto zbog multi-bilionskih operacija spašavanja banaka i korporacija, već i zbog pada poreskih prihoda i porasta javne potrošnje do kojih je globalna kriza dovela.

Grčka kriza je upozorenje da bismo mogli da očekujemo globalni finansijski krah, ozbiljan poput onog iz septembra 2008!

 

Grčka: Od balona do njegovog pucanja

TRENUTNA KRIZA u Grčkoj ima korene u kreditnim balonima i spekulacijama iz protekle decenije.

Za perifernije članice EU, poput Grčke, prelazak na evro smanjio je razliku između kamata na njihove državne obveznice i na obveznice najjače evropske ekonomije, Nemačke, omogućivši im da pozajmljuju novac po manjoj ceni. Usled toga, zaduženost domaćinstava enormno je porasla, pothranjujući potrošačke bumove širom Evrope (poput stambenih balona u Irskoj i Španiji).

Potrošački bumovi u Južnoj i Istočnoj Evropi su, zauzvrat, napajali ekspanziju nemačke ekonomije, budući da su joj obezbeđivali novo tržište za izvoz (od kog su dve trećine završavale u evrozoni). To je, međutim, značilo da su slabije ekonomije velikom brzinom nagomilavale ogromne deficite platnog bilansa, koji su bili druga strana medalje rastućih nemačkih viškova. Balon je u nekom trenutku morao da pukne.

Manje ekonomije, u koje spada i Grčka, suočile su se sa rastućim i neodrživim javnim dugom. Nacionalni dug Grčke porastao je na 160% bruto domaćeg prihoda (BDP), od čega su samo isplate kamata odnosile 5% nacionalnog dohotka.

Kako se bližio kraj 2009, finansijska tržišta počela su da gube poverenje, nastavljajući da povećavanju cene svojih pozajmica. Efektivna kamata na grčki dug, sa rokom isplate od dve godine, je 28. aprila 2010. dostigla 38% – u poređenju sa 1.3% od novembra prošle godine.

Dan ranije, rejting agencije koje vrše procenu sposobnosti dužnika da vrate svoje dugove, srozale su grčki dug i deonice grčkih banaka na „džank“ (smeće) status.

Tim tempom ne bi prošlo puno vremena pre nego što grčka vlada više ne bi bila u stanju da priušti dalje pozajmice na međunarodnim tržištima kapitala. Morala bi da proglasi nemogućnost otplate dugova.

Tržišta su, međutim, već izgubila veru u sposobnost grčke vlade da ispuni svoje obaveze. Nije bio dovoljan čak ni brutalni neoliberalni program rezanja državne potrošnje i plata i privatizacije javnog sektora, koji je grčka vlada usvojila kako bi tržišta novca ubedila u suprotno.

Iza toga stoje dva razloga. Kao prvo, politička sposobnost grčke vlade da progura kroz makar tri godine oštrih seča i napada na životni standard je, usled masivnog otpora radničke klase, bila pod ozbiljnim znakom pitanja. Drugo, tržišta su strahovala da, čak i kada bi u ovom poduhvatu politički uspela, vlada i dalje ne bi mogla da iznese ogroman teret otplate duga. Odlaganje otplata moglo bi da znači da oni koji su im novac pozajmili svoj novac više nikada neće videti.

Dodatno, ukoliko bi Grčka pošla ovim putem, i druge teško zadužene evropske ekonomije pokušale bi da je na tom putu isprate, stvarajući pretnju od čitavog talasa odlaganja i nemogućnosti otplata dugova.

 

Domino efekat i evrozona

ZBOG SVIH tih razloga, uzevši u obzir čak i ogromni paket za spas koji je objavljen 1. maja, restruktuiranje bi se moglo pokazati nedovoljnim da se spreči širenje onakve finansijske zaraze kakvu smo videli 28. aprila. Vrednost deonica stranih banaka koje od Grčke potražuju velike svote novca na konto dugovanja već je pala. Grčkoj su se, po srozavanju kreditnog rejtinga, pridružile Španija i Portugal. Saopštenje rejting agencije „Standard i Pur“ da će slab rast u Španiji povećati njene budžetske poteškoće, obnovio je strahove od mogućnosti kaskade južnoevropskih država koje neće biti u stanju da otplate svoja dugovanja – što bi posredno izazvalo katastrofalni efekat po evro. Evropskom periferijom se širi totalni slom tržišta obveznica.

Cene berzi su širom sveta naglo opale, dok je vrednost evra pala u odnosu na ostale glavne valute. Značajno je napomenuti da je generalni sekretar Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), Anhel Gurija, ovu zarazu uporedio sa virusom ebole.

Kriza Grčke i evrozone dodatno je otežana nemogućnošću vodećih evropskih zemalja da se dogovore oko paketa za spas ekonomije – čak i nakon nekoliko meseci oštrih prepirki i suočavanja sa krizom kredibiliteta evra kao međunarodne valute.

Glavni EU igrači isprva su pokušali da odbrane „nema spašavanja“ klauzulu koja je utisnuta u neoliberalni Mastrihtski sporazum – što bi Grčku gurnulo na put „unutrašnje devalvacije“, tj. na put divljačkih napada na potrošnju i plate, sa ciljem ponovnog uspostavljanja profitabilnosti. Ono čega su se plašili bilo je to da bi, u suprotnom, Grčka mogla da započne proces zadavanja konačnog udarca neoliberalnom režimu, tako što bi nakon nje i sve ostale zadužene evropske države istupile sa zahtevom za odlaganjem isplate i odbijanjem dugova. Svaki tračak zabrinutosti da bi Grčka mogla da dospe u stanje nemogućnosti otplate duga, bivao je nadjačan strahom od gubitka kredibiliteta kod međunarodnih bankara i investitora u evrozonu.

Ovde smo videli još jedno štetno ponavljanje novembra 2008, kada su SAD ispratile neoliberalnu ortodoksiju i dopustile kolaps „Liman bradersa“, samo da bi potom bile primorane na potpuni zaokret i fiskalne stimuluse, budući da se finansijski sistem zamrznuo.

Grčka vlada je pod pritiskom EU proglasila seču državnih plata i penzija u iznosu od 30%, kao i velika povećanja PDV-a koja će najteže pogoditi obične radnice i radnike.

Čak ni to nije bilo dovoljno za neke države Evropske unije. Nemačka vlada je, kao uslov za stavljanje svog potpisa na bilo kakav paket pomoći, zahtevala čvrste garancije da će trogodišnji program reformi biti sproveden – uključujući zatvaranje 3,000 državnih organizacija i značajna smanjenja broja kadrova.

Ostale države EU, predvođene Francuskom, počele su da se osećaju sve otuđenije usled nemačke beskompromisnosti. One su strahovale da bi se grčka kriza, ukoliko ne bude obuzdana, proširila evrozonom. Odgovor Angele Merkel, javnim postavljanjem pitanja da li je Grčkoj uopšte trebalo dopustiti da se pridruži evru, bio je veoma značajan. Grčka vlada je, zauzvrat, iskoristila evropsku razjedinjenost kako bi otvorila vrata MMF-u, kojim dominiraju SAD, stavljajući tako pod znak pitanja ekonomski i politički kredibilitet evrozone.

I konačno, sa evrozonom kojoj preti finansijski krah, sada izgleda da imamo sporazum o zajedničkom EU-MMF paketu spasa.

U pitanju je, zapravo, program koji će omogućiti grčkoj vladi da spasi francuske, nemačke i britanske banke. To je neviđeno brutalan program, do te mere da bi, ukoliko bi se uspešno sproveo, prouzrokovao dubok i dugotrajan pad životnog standarda kakav je mali broj zemalja doživeo van ratnih okolnosti.

Trogodišnji program vredan 110 milijardi evra zahteva od Grčke da sreže svoj rastući budžetski deficit za neverovatnih 6.5% BDP-a samo tokom ove godine! On zahteva smanjenje potrošnje u vrednosti od preko 36 milijardi evra, ili 11% nacionalnog BDP, u naredne tri godine. Penzije i plate biće smanjene i tokom te tri godine zamrznute, uz ukidanje božićnih, uskršnjih i letnjih bonusa. Potrošačima (tj. radnicama i radnicima) biće nametnuta velika povećanja PDV-a i drugih poreza. Starosna granica za odlazak u penziju biće povećana.

Saopštenja za štampu MMF-a pišu o „Strukturnim merama. [Grčka] Vlada [moraće] da modernizuje javnu administraciju, učvrsti tržišta rada i dohodovnu politiku, poboljša poslovno okruženje i reši se državnih preduzeća.“ Prevedeno sa neiskrenog jezika neoliberalizma to znači masovna otpuštanja u javnom sektoru i njegovo otvaranje privatizaciji u rukama istih onih banaka zbog čijih se dobiti kaiš oko pojasa grčkih radnica i radnika bespoštedno steže. Drugim rečima, grčka država blagostanja predaje se bankama i finansijerima kao zalog za njihove zajmove.

Ipak, male su šanse da će čak i ovaj divljački i duboko nehumani program zaštite profita evropskih banaka uroditi plodom.

Kao prvo, veličanstveni i sve masovniji revolt grčkih radnica i radnika dovodi u pitanje političku održivost ovih dubokih seča plata i beneficija na koje sporazum poziva. Kao drugo, politička kriza grčke države postajaće sve veća, jer će seča potrošnje ekonomiju gurnuti u još dublju recesiju. Grčki ministar finansija, Jorgos Papakonstantinou, već je prognozirao recesiju dublju od očekivane: ciframa, 4% za 2010. i 2.6% za 2011. godinu, pre nego što se ekonomija navodno vrati rastu od 1.1% 2012. godine. „Narednih nekoliko godina bićemo u recesiji, što znači da ćemo morati da trčimo brže kako bismo smanjili deficit,“ izjavio je.

Treće, guranje grčke ekonomije dublje u recesiju značiće da će joj deflacija onemogućiti da ponovo uspostavi rast, što će joj otežati otplatu duga.

Tako neoliberalna medicina seča i privatizacije znači da čak ni uz pomoć zajmova u ukupnom iznosu od 110 milijardi evra, opasnost od grčke nemogućnosti da otplati dugove nije smanjena, već, naprotiv, povećana.

Četvrto, to je razlog zbog kog tržišta nisu bila impresionirana novostima o ovom planu spasa, pa je vrednost grčkog duga nastavila da opada. Tržišta sada mogu da odluče da se usmere na druge ranjive zemlje, poput Portugala i Španije. Pretnja od evropske finansijske zaraze ukazuje na činjenicu da čak ni neverovatna suma od 110 milijardi evra, koja je ujedno i najveća ikada svota izdvojena za spas jedne države, ne može da garantuje zauzdavanje dalje krize, bilo u Grčkoj, bilo u evrozoni.

I napokon, još uvek nije jasno da li uopšte i imamo ikakav dogovor na stolu, budući da konačni sporazum čeka na potpis ministara evrozone u petak 7. maja. Ovde bi ponovo moglo da dođe do novih preganjanja oko uslova sadržanih u bilateralnim pozajmicama raznih evropskih zemalja Grčkoj. Izveštaji su prethodno ukazali da bi Nemačka pozajmila novac Grčkoj jedino po kamatama od oko 5%. Ovo je, međutim, isti onaj nivo na kom je Grčka prestala da bude tehnički solventna, čime je postala plen finansijskih tržišta. Ako je ovo „pomoć“, a zapravo je zelenaštvo, koju EU i MMF nude Grčkoj kako bi joj pomogle da spasi evropske banke, onda grčki kolaps možemo očekivati u narednih mesec dana.

 

Kapitalističko „rešenje“ za krizu – trka do dna?

ZBOG ČEGA se uopšte lideri Evrope igraju ruskog ruleta ne samo sa Grčkom, već i sa budućim opstankom evrozone?

Ono što danas vidimo je sve zlobnija borba različitih nacionalnih grupa kapitalista, koji se trude da i svoje konkurente i svoje radnike primoraju da plate troškove globalne krize, izazvane finansijskim krahom iz 2008.

Pitanje toga ko će da plati za sve ove dugove dovodi do borbe između vodećih kapitalističkih zemalja oko budućnosti svetske ekonomije. Ovo poprima oblik borbe između kreditorskih ekonomija sa velikim trgovinskim viškovima i stopama štednje (ponajviše Kina i Nemačka) i ekonomija sa velikim trgovinskim deficitima i stopama zaduživanja (ponajviše SAD, a u drugoj kategoriji i dužničke ekonomije EU).

SAD obezbeđuju glavno tržište za kineske izvozne proizvode, a potom od Kine pozajmljuju dolare koje su na ove proizvode potrošile, kako bi ispomogle finansiranje sopstvenog deficita platnog bilansa. SAD pokušavaju da iskoriste zavisnost Kine od njihovog ogromnog domaćeg tržišta, kao i prednosti dolara kao globalne valute rezervi, kako bi primorale Kinu da servisira njihov masivni trgovinski deficit (reciklirajući profite koje Kina dobija izvozom u državne obveznice SAD). Ova veza omogućava Sjedinjenim Državama da održe i javnu potrošnju i rastući državni dug, na taj način izbegavajući onu vrstu iznenadnog fiskalnog prilagođavanja koje bi ekonomiju gurnulo u pad neverovatnih razmera.

Ipak, potreba za otplatom duga i održanjem rasta pumpanjem izvoza, gurnula je SAD i Kinu u stalne međusobne devalvacije njihovih valuta, čime pritiska i valute ostalih konkurenata. Kao posledica toga, kičma globalnog rasta iz protekle decenije je pod sve većim opterećenjem. SAD su optužile Kinu da manipuliše svojom valutom. Kina je uzvratila dovođenjem u pitanje sigurnost kineskih investicija u SAD i nabacivanjem ideje o novoj valuti za međunarodne rezerve.

U slučaju Evrope, dubina sukoba u pravoj meri odražava dubinu disbalansa evropske ekonomije.

Rast nemačke ekonomije gotovo u potpunosti zavisi od njenih ogromnih trgovinskih viškova koje ostvaruje trgujući sa dužničkim ekonomijama. Ovaj odnos je proširio jaz u konkurentnosti između Nemačke i ostatka evrozone, budući da dok je Nemačka mogla da smanji cenu rada rezanjem javne potrošnje, potreba dužničkih ekonomija Južne Evrope da pozajmljuju novac kako bi podstakle potrošnju nije im omogućila da načine slične uštede. Kako Grupa za istraživanje novca i finansija britanskog Univerziteta SOAS u nedavnoj studiji tvrdi: „Evro je za Nemačku politika ‘pretvori-komšiju-u-prosjaka’ (beggar-thy-neighbour, izraz koji označava ekonomsku politiku jedne zemlje koja njoj pomaže, ali šteti ostalima), pod uslovom da prvenstveno sopstvene radnike pretvori u prosjake.“

Sama budućnost evra dovedena je u pitanje. Kako smo već pokazali, nemačka vladajuća klasa deluje odlučno u svojoj nameri da Grčku izgura iz evrozone. Kako Aleks Kalinikos primećuje u aktuelnom izdanju časopisa International Socialism Journal (126):

„Nemački ministar finansija, Volfgang Šojble, predložio je osnivanje Evropskog monetarnog fonda koji bi mogao da spašava članice evrozone kojima preti bankrot, u zamenu za pooštravanje Pakta za rast i stabilnost po kom EU države ne bi smele da imaju budžetske deficite veće od 3% nacionalnog dohotka. Posebno bi se uvele kaznene odredbe koje bi državama koje prekrše pravila onemogućile pravo korišćenja jedinstvenih fondova EU, ili im čak privremeno suspendovale pravo glasa. Države bi takođe mogle da odaberu da napuste evrozonu, a da ostanu članice EU.“

Kalinikos tvrdi da nemačka vladajuća klasa pokušava da odbrani svoju ekonomsku dominaciju unutar evrozone primoravajući sve države članice da ili prihvate njenu politiku duboke seče javne potrošnje, plata i penzija, ili da napuste evrozonu.

Međutim, pozicija u kojoj se i Nemačka i Kina nalaze potpuno je nekoherentna. Kako londonski Fajnenšal tajms ističe, obe veruju da njihove mušterije treba da nastave da kupuju njihove proizvode, ali i da istovremeno prestanu sa „neodgovornim“ pozajmljivanjem novca.

Vodeće ekonomije vuku svet u bitku „pretvori-komšiju-u-prosjaka“: rezanje privatne i javne potrošnje kako bi se povećao izvoz dovodi do opadajućeg obrta, ukoliko su tržišta drugih zemalja u depresiji, budući da i ona takođe režu potrošnju kako bi napumpale izvoz. Fajnenšal tajms upozorava da je ovo bio jedan od glavnih uzroka kolapsa svetske trgovine tokom Velike depresije iz 1930-tih godina.

Na taj način sami pokušaji vodećih svetskih ekonomija da prevaziđu krizu prete da svetsku ekonomiju odvuku u nove krize.

 

Zombi banke – podvodni deo ledenog brega

OVA KRIZA bi sada mogla da postane globalna.

Vratimo se našem ruskom ruletu. Nedostaje nam jedna grupa igrača – međunarodne banke.

Bankari imaju veoma neposredan interes u momentalnom otplaćivanju ogromnog međunarodnog javnog duga, pošto je javna potrošnja ono što ih održava na površini.

Ključno je imati na umu da su banke danas poput vampira koji sisa krv ekonomiji. One su i dalje u velikoj meri „zombi banke“, toliko opterećene dugovima da su tehnički insolventne i ostaju u životu samo zahvaljujući tome što im nacionalne vlade u krvotok ubrizgavaju stotine milijardi virtualno besplatnih dolara. Jedini način putem kog mogu ostvariti profit u uslovima u kojima se potražnja kompanija i potrošača za novcem smanjila jeste da isti onaj besplatni novac pozajme istim onim vladama po naduvanim kamatnim stopama kupovinom državnih obveznica. Ovaj profit se ne reciklira kroz pozajmice natrag u ekonomiju, već u otplaćivanje duga ili u spekulativne berzanske (portfolio) investicije u Latinskoj Americi ili Jugoistočnoj Aziji. Stoga, iako se državni dug vrtoglavo povećava kako bi se banke održale u životu, one pothranjuju stvaranje novih balona, poput balona nekretnina u Kini.

Međutim, čak ni velike državne subvencije ne mogu da spreče dalji kolaps bankarskog sektora. MMF posebno zabrinjava uticaj recesije na američko tržište nekretnina (rastuća stopa poništenja prava na oslobođenje od hipoteke, opadajuće cene kuća i porast slučajeva da više košta kredit koji mora da se vrati od nekretnine kojom se taj kredit garantuje). Stoga problem daljeg propadanja nekretnina visi iznad američkih regionalnih banaka izloženih sektoru nekretnina kao Damoklov mač. Tako, usled slabog ili opadajućeg rasta, nisu nestali ni problem „sekundarnih hipoteka“ ni problem nevoljnosti kreditora da pozajmljuju novac.

Finansijski sektor kapitalizma ponovo ide ka provaliji.

 

Novi finansijski krah?

MEĐUNARODNI BANKARSKI sektor pretrpeo je talas centralizacije i koncentracije nakon što su rivali prvo eliminisali, a potom i apsorbovali slabiju konkurenciju. Banke su sada još veće nego ranije i kontrolišu veći udeo u međunarodnim finansijama.

Ako države bankrotiraju onda njhov dug (obveznice, itd.) postaje gotovo bezvredan. Vrednost bankarskih deonica potom ubrzano opada, stvarajući bauk propasti banaka, budući da postaje sve teže i teže pozajmiti novac od drugih banaka ili međunarodnih finansijskih tržišta.

Čak i ako vlade ne dođu do stadijuma u kom ne mogu da otplate svoje dugove, srozavanje kreditnog rejtinga će svejedno umanjiti vrednost njihovih obveznica na otvorenim tržištima i narušiti bankarske fiskalne izveštaje. To znači da je ovaj proces pre nalik dugačkom zapaljenom fitilju, nego iznenadnoj eksploziji.

Rizik od finansijske zaraze, stoga, nadilazi probleme pojedinačnih nacionalnih ili stranih banaka koje su izložene udarima usled svojih investicija u dugove pojedinačnih država. Ako nam sledi talas državnih i bankarskih bankrota, onda će složena, ispovezivana i neprozirna priroda međunarodne arhitekture duga i finansija još jedanput biti izložena nepodnošljivom pritisku.

Kako bismo videli na koji način se ovo može dogoditi, razmotrićemo udeo stranih banaka u grčkom dugu.

Prema „Barkli kapitalu“, nemačke finansijske institucije u grčkim obveznicama učestvuju sa 37 milijardi dolara. Mnoge od ovih vodećih regionalnih banaka su propale usled izloženosti američkoj krizi drugorazrednih hipotekarnih kredita i sada su u vlasništvu države.

Ovim institucijama sada preti isti onaj proces pretvaranja toksičnog privatnog bankarskog duga u navodno bezbedni državni dug. Prema „Barkli kapitalu“, izloženost državnom dugu koncentrisana je u rukama nekolicine nemačkih banaka koje su previše rizikovale. Uzmimo jedan primer, udeo „Hipo nekretnina“ u dugovima Portugala, Italije, Irske, Grčke i Španije – svih pet su zemlje sa fiskalnim problemima – iznosi oko 52 milijarde dolara.

Međutim, ako se cena osiguravanja državnog duga poveća, kriza će se preliti na druge sektore međunarodnog bankarstva. U Španiji, gde se građevinski sektor urušio usled balona vezanog za nekretnine, banke su ostale zaglibljene u mulju loših stambenih pozajmica i mogle bi da pretrpe još jedan udar ukoliko njihovom udelu u posedovanju obveznica španske vlade opadne vrednost. Ovo bi moglo da izvrši posredni uticaj na privredu, produbljujući recesiju.

To znači da će čak i neki delovi finansijskog sektora koji su relativno zdravi biti usisani. Velike banke u Španiji, koje su do sada izbegle ono najgore tokom finansijske krize, mogu loše proći ukoliko Portugal krene stopama Grčke („Santander“ u Portugalu ima imovinu u vrednosti od 64 milijarde dolara). Portugalski javni dug nije ništa u poređenju sa dugom privatnog sektora, koji je dosegao neverovatnih 159% BDP-a. Ovo nam govori da postoji mogućnost da se državna dužnička kriza putem bankarskog sistema pretvori natrag u dužničku krizu privatnog sektora.

Ali, nije li ovo već viđeno? Nije li ovo vraćanje u doba krize drugorazrednih hipotekarnih kredita? To znači da sama strategija fiskalne stimulacije u cilju spašavanja kapitalističkog sistema može lako dovesti do repriza dužih ili kraćih filmova o finansijskom krahu i ekonomskim kontrakcijama.

Kao što je MMF krajem aprila upozorio, potreba za finansiranjem rastućih budžetskih deficita može podići kamatne stope, pojačavajući kreditni pritisak na kompanije i obnavljajući finansijski pritisak na banke. Pošto su recesija i oživljavanje finansijskih tržišta smanjile od prošlog oktobra procenjene gubitke banaka samo sa 2.8 na 2.3 biliona dolara, jasno je da se većina ledenog brega još uvek nalazi ispod površine. Kao što MMF u svom poslednjem Izveštaju o globalnoj finansijskog stabilnosti primećuje:

„zabrinutost nad rizicima [javnog duga] razvijenih zemalja može potkopati do sada postignutu stabilnost i prolongirati kolaps kredita. Bez potpunijeg uravnotežavanja finansijskih bilansa i bilansa domaćinstava, pogoršanje održivosti javnog duga moglo bi da se prebaci natrag na bankarske sisteme ili čak van državnih granica. U takvom jednom okruženju, verovatno je da će oporavak kredita privatnog sektora biti oslabljen, pošto je potražnja za kreditima slaba, a ponuda je suzdržana. Domaćinstva i korporacije moraju da umanje nivo svojih dugovanja i da srede svoje bilanse. Čak i sa niskom potražnjom, rastuće potrebe državnog finansiranja mogu naići na ograničenu ponudu kredita, što bi moglo da doprinese porastu kamatnih stopa i da poveća pritisak na banke da nađu izvore finansija.“

Stoga imamo mogućnost za dvojakom krizom, u kojoj će dugovi astronomski rasti, dok će ekonomska potražnja kolabirati (usled nedostatka ponude i potražnje za kreditima).

To znači da bi i najmanji potres, čak i onaj koji dolazi od ekonomije poput Grčke koja predstavlja tek 3% BDP-a evrozone, mogao biti dovoljan da proizvede još jedan „Liman braders“ momenat.

Ako još jedna velika zver koja je „prevelika da bi propala“ zaista porpadne, svetska ekonomija će doživeti još jedan finansijski krah.

 

Globalni kapitalizam: Između finansijskog kraha i Velike depresije

GLOBALNI KAPITALIZAM se, dakle, nalazi između čekića i nakovnja.

Nakon što je uspeo da finansijski sistem spasi od kolapsa, nagomilao je čitava brda javnog duga koji će, pre ili kasnije, morati da otplati. Nadmetanjem oko seče potrošnje i stezanja kaiša oko svojih radnika, kapitalisti rizikuju da srozaju potražnju, čime globalnu ekonomiju nakon kratkog perioda oporavka guraju u novi ciklus recesije.

Naravno, smanjenje potrošnje i pretvaranje radnika u nezaposlene podiže stopu izvlačenja viška vrednosti. Kada se to udruži sa uništenjem neprofitabilnih kapitala i devalvacijom kapitala tokom recesije, stvoreni su uslovi za novi krug akumulacije. Međutim, na kratke staze postoji problem nedostatka potražnje i – što je još važnije – u sadašnjoj recesiji nismo videli ni blizu dovoljne količine „kreativnog uništenja“. Velike banke i multinacionalne korporacije (poput „Forda“) koje su bile „prevelike da bi propale“, bivale su potpomognute državnim intervencijama i subvencijama. Umesto čišćenja neprofitabilnog kapitala nagomilali smo hrpu dugova koji sprečavaju ponovno uspostavljanje profitabilnosti i novi krug rasta.

Međutim, ubrizgavanje novca u banke i korporacije kako bi se održale na površini može dovesti do državnog bankrota. Upravo zato što su banke „prevelike da bi propale“, državni bankrot preti apokalipsom kada izvori kredita presuše i finansijske institucije izgube poverenje u sposobnost dužnika da otplate dugove. To je „Liman braders“ momenat, onda kada kredit, ta krv kapitalističkog sistema, jednostavno prestane da teče. U tom slučaju preti nam prolongirani krah, dok se „Velika recesija“ bude pretvarala u Drugu veliku depresiju, a svetska trgovina bude opadala.

Ipak, ovo nije ili-ili scenario. Ukoliko neke države otplate dugove i smanje potražnju za robom i uslugama drugih država, onda bi izgubljeni poreski prihodi i povećana javna potrošnja mogli navesti druge zemlje da se predaju i proglase bankrot. U tom slučaju preti nam bauk još jednog kreditnog sloma, praćenog svetskim finansijskim krahom.

Slično tome, povratak nacionalne države i rastući sukobi između njih prete da dostignu isti cilj uz pomoć političke krize međunarodnih i regionalnih institucija koje upravljaju finansijalizovanim kapitalizmom: na primer, fragmentacijom evrozone.

To znači da jednostavnih rešenja za krizu nema, upravo zbog toga što bi svi putevi, na kraju, zaista mogli odvesti u Rim; i upravo je anarhična, neplanska priroda kapitalističkog sistema nadmetanja ta koja nas je još jedanput dovela do ivice – jer, ono što je racionalno za pojedinačnog kapitalistu ili kapitalističku državu, nije racionalno za sistem u celini.

 

Političke perspektive

DOSEGLI SMO tačku preokreta. Stigli smo do kraja „lažnog rata“.

Grčka pokazuje da ni velika državna intervencija ne samo da nije uspela da stabilizuje međunarodni finansijski sistem, već je čak dovela do pretnje celom svetu od novog talasa finansijske nestabilnosti i ekonomske propasti.

Sve do danas,  milioni ljudi širom sveta mogli su da prihvate opšti argument da kapitalistički dug mora biti otplaćen – i pored toga što su se borili protiv pojedinačnih seča ili oko toga kada će do njih doći, ili ako su i samu njihovu neophodnost dovodili u pitanje. Uprkos besu i mržnji koje su obični ljudi osećali prema bankarima, oni nisu mogli nazreti alternativu tome da država izvuče banke iz krize. Mogli su verovati u to da će ogromni fondovi prenešeni bankama za kratko vreme vratiti život natrag u normalu. Mere štednje i nezaposlenost stoga su izgledali kao privremena nenormalnost – ne veća od od finansijskog kraha iz 2008. godine.

Grčka pokazuje da je spašavanje banaka pružilo novu i zastrašujuću slamku spasa krizi. Grčki primer pokazuje da ni puštanje tržišta da samo odredi svoj pravac, niti državna intervencija u svrhu podizanja tržišta na noge nisu urodili plodom.

Značaj grčke krize je u tome što ona dovodi u pitanje samu sposobnost kapitalizma da obezbedi bilo kakvu prihvatljivu budućnost za milione i milione ljudi širom sveta. Ona je postavila bombu koja otkucava pod legitimitetom pokušaja primoravanja radnika i potrošača da plate za krizu kapitalizma.

Ogroman otpor grčke radničke klase, njeno otvoreno odbijanje da plati za krizu, inspirisaće milione da poveruju u to da je drugačiji svet moguć. U tom smislu, grčka kriza otvara pravi prostor za alternative. Ona pokazuje potencijal za masovnu publiku političkim projektima koji, uverenjem da postoji praktična i realna alternativa kapitalističkoj logici dužničkog ropstva i puštanja krvi, mogu inspirisati radnice i radnike.

Kredit je krv kapitalističkog sistema. Danas je odbijanje isplate duga kraljevski put do internacionalnog otpora kapitalizmu. Zbog toga je naša sestrinska organizacija iz Grčke, SEK, stala na čelo onih koji pozivaju na neplaćanje grčkog duga i na nacionalizaciju banaka.

Međunarodna kampanja koja bi danas pozivala na neplaćanje kapitalističkog duga je prvi korak u prevazilaženju pokušaja različitih nacionalnih kapitalističkih klasa da podele radnike i tako ih nateraju da plate za krizu – poput šovinističke kampanje koja okrivljuje „lenje“ i „raskalašne“ Grke za troškove kojima se nemački poreski obveznici izlažu radi spasavanja dugova nemačkih banaka.

Bilo kakav otpor duž čisto nacionalnih linija neće ubediti radnice i radnike da postoji socijalistička alternativa onome što je, očigledno, međunarodna kriza kapitalizma, već će samo ojačati nacionalističku iluziju da pojedine države mogu prevazići krizu ako njihovi građani stegnu kaiševe da bi otplatili kapitalistički dug. To radnice i radnike odvlači u međusobnu trku različitih nacionalnih kapitala – trku do dna.

Kao što smo videli, grčka kriza nije samo stvar Grčke. Ona ne može biti rešena unutar granica Grčke. Kao što bi radikalno leve partije iz država koje su davale kredite trebalo da kažu „ne“ spašavanju kapitalističkih banaka, tako bi i radikalno leve partije iz dužničkih država trebalo da kažu „ne“ plaćanju kapitalističkog duga.

Ovo je početak internacionalističkog odgovora krizi koji će radnicama i radnicima Evrope omogućiti da shvate da kriza niti je izazvana, niti može biti rešena na nivou nacije-države, te da u borbi protiv kapitalističke krize mogu da se oslone samo na svoje sestre i braću širom Evrope.

Poziv na neplaćanje duga, na nacionalizaciju banaka i na kontrolu kapitala ključ je za povratak ljudi na posao i podizanje životnog standarda miliona ljudi. Bez ovog raskida sa logikom kapitalizma, pozivi na nacionalizaciju industrije, na državne investicije koje bi obezbedile zaposlenost, nemaju svrhu i nisu ubedljivi. Ne možemo investirati u industriju ako se investicija žrtvuje zbog otplaćivanja dugova banaka i kapitalista. Ako hoćemo investicije koje će uposliti nove radnice i radnike i isplaćivati im plate koje omogućuju dostojanstven život, moramo otkazati sve dugove. Moramo odbiti da platimo dug.

Odbijanje plaćanja duga na taj način može milionima ljudi uliti samopouzdanje i veru u to da postoji pouzdana alternativa kapitalističkoj krizi. Postavljajući ovo pitanje politički, socijalisti mogu početi da nude rešenje za političku krizu prezadužene države. Povezujući ideju socijalizma – planske ekonomije zasnovane na ljudskim potrebama, a ne na profitu – sa konkretnim alternativama koje proističu iz odbijanja da se dug plati, oni mogu početi da pružaju rešenje za krizu društva u celini, u eri zombi kapitalizma.

Grčka kriza je razotkrila nemoć političkih struktura kapitalističke vladavine koje se suočavaju sa kapitalističkom krizom. Pobuna grčke radničke klase pokazuje i njihovu potencijalnu slabost pred organizovanim masovnim otporom. Sada je na socijalistima da ova dva elementa povežu tako što će postavljanjem konkretnih zahteva, pomoću kojih možemo početi da rešavamo krizu, graditi most do revolucionarnog izazova kapitalističkom sistemu.

Radikalna levica širom Evrope mora početi da povezuje i koordiniše borbe protiv spašavanja banaka i isplate dugova, kako bi kapitalističku krizu pretvorila u krizu kapitalističkog sistema.

 

Read 5961 times

Prijavi se na mejling listu

Marks21 | Solidarnost 2014. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.