V.I. Lenjin: „Država i revolucija“[11 min. čitanja]

Hiljade radnica i radnika učestvuju na zasedanju Petrogradskog sovjeta
Lenjin u ovom svom delu razmatra učenja Marksa i Engelsa o državi u istorijskom kontekstu revolucionarne situacije u Rusiji, leta 1917. godine

Lenjin u ovom svom delu razmatra učenja Marksa i Engelsa o državi u istorijskom kontekstu revolucionarne situacije u Rusiji, leta 1917. godine. Ovde predočeni zaključci su rasli na analizi iskustava ruske revolucije iz 1905. i Pariske komune iz 1871. godine. Pisac se naročito podrobno pozabavio kritikom oportunističkih postavki i falsifikovanjem marksizma koje ne daje nikakvo celovito i revolucionarno shvatanje procesa društvenog razvitka, i iza čega se krije falsifikovanje samog principa dijalektike.

Lenjin je Državu i revoluciju pisao u egzilu, a završio ju je u avgustu 1917, kada je, njegovim rečima, Ruska revolucija „navršavala prvi stadijum svog razvitka“. Nameravao je da ovo delo završi analizom same Ruske revolucije. Međutim, u pogovoru je ipak napisao sledeće: „Mnogo je prijatnije i korisnije proći kroz ‘iskustvo revolucije’ nego o njemu pisati“.

Za razumevanje konteksta Države i revolucije neophodno je upoznati se sa tadašnjim stanjem i strujanjima unutar radničkih pokreta, kako Rusije, tako i Evrope. Bitna prekretnica u razvoju pokreta usledila je 1914. godine objavom Prvog svetskog rata. U to vreme, radničke partije bile su međunarodno povezane u Drugu internacionalu, poznatu i kao Socijaldemokratska internacionala.

Umesto da ratno stanje iskoriste za mobilizaciju radništva i pretvaranje rata između naroda u građanski rat između klasa, vodeće partije internacionale podržale su svoje vladajuće klase, između ostalog i glasanjem za odobravanje ratnih kredita. Stavljajući „nacionalne“ ispred radničkih interesa, socijaldemokratske partije su direktno izdale interese radničke klase.

Sa druge strane, „prvi stadijum razvitka“ Ruske revolucije u praksi je, između ostalog, značio i uspostavljanje takozvane dvojne vlasti – radničke vlasti, koja se ogledala u radničkim savetima, tj. sovjetima i parlamentarne vlasti privremene vlade, koju su činile socijaldemokrate i buržoaske partije.

Lenjin i boljševici su se borili za to da sovjeti, kao najdemokratičniji organi vlasti ikada uspostavljeni, u potpunosti preuzmu vlast, uprkos tome što sami boljševici nisu imali većinu unutar njih. Menjševici, odnosno saveznici najvećeg socijaldemokratskog teoretičara Karla Kauckog, nisu shvatali sovjete kao organe neposredne demokratije, već su branili parlamentarizam.

Država i revolucija je upravo polemika sa ovakvim oportunim shvatanjem demokratije, koje je u praksi moglo dovesti jedino do uspostavljanja buržoaske vlasti i gušenja svih pobeda koje su radnici i radnice do tada izborili. Shodno tome, ovaj pamflet je i poziv na revoluciju protiv celokupnog državnog aparata koji su okoštale socijaldemokrate bile rešene da podrže u jeku najveće borbe za radničku emancipaciju koju je svet do tada video.

Klasno društvo i država
Lenjin svoje razmatranje započinje analizom uzročno-posledične veze između klasnog društva i države. Država nastaje u društvu u kom klasne suprotnosti ne mogu biti izmirene. Ovakav sukob između klasa sa suprotnim ekonomskim interesima postoji i postojao je u svakom dosadašnjem klasnom društvu – od robovlasništva do kapitalizma.

Kako prisutne suprotnosti ne bi progutale jedna drugu, a time i čitavo društvo, potrebna je sila koja se, iako je proizišla iz samog društva, stavlja iznad njega – država. Sila koja se na svakom narednom stepeniku u razvoju kapitalizma sve više otuđuje od društva.

Buržoaski i sitnoburžoaski ideolozi priznaju da država postoji tamo gde postoje klasne suprotnosti i klasna borba. Međutim, oni joj daju ulogu mirotvorca u sukobu između klasa.

Lenjin podseća da je sam Marks smatrao da kad bi izmirenje klasa bilo moguće, država nikad ne bi ni postojala. Sve dok postoji klasno društvo, društvo izrezbareno na klase, postojaće država kao organ klasne vladavine, organ ugnjetavanja jedne klase od strane druge.

U kauckijanskom (Karl Kaucki) izopačenju marksizma, teoretski se ne poriče da je država organ klasne vladavine, niti to da su klasne suprotnosti nepomirljive. Ipak, prećutkuje se to da je oslobođenje ugnjetene klase nemoguće ne samo bez nasilne revolucije, nego i bez uništenja aparata državne vlasti koji je stvorila vladajuća klasa.


Država kao oruđe za eksploataciju ugnjetene klase
Otkako se društvo rascepilo na klase, nemogućnost sprovođenja samoaktivne oružane organizacije dovela je do uspostavljanja javne vlasti. Javna vlast se pojačava srazmerno zaoštravanju klasnih suprotnosti unutar države.

Fridrih Engels je tvrdio da porezi i državni dugovi služe izdržavanju javne vlasti, koja stoji nad društvom. Njeni činovnici i organi su različitim zakonima o njihovoj neprikosnovenosti i privilegijama uzdignuti i ograđeni od običnog stanovništva i time stavljeni iznad samog društva.

Na ovaj način institucija države omogućava ekonomski vladajućoj klasi da postane i politički vladajuća klasa, koja će tako obezbediti nova sredstva za tlačenje i eksploataciju ugnjetennih klasa.

U demokratskoj republici, vladajuća klasa vlast koristi posrednije, a samim tim i sigurnije nego u prethodnim društvenim ustrojstvima. Podmićivanje činovnika i „savez države i berze“ samo su neki od vidova osiguranja njihovog položaja. Imperijalizam i vladavina banaka podupiru ovaj poredak. Engels je još 1891. godine ukazao na „konkurenciju osvajanja“ kao na jednu od najvažnijih karakteristika spoljne politike velikih sila.

Veran filozofiji dijalektičkog materijalizma, Marks 1852. godine, na osnovu analize istorijskih činjenica, dolazi do zaključka da su sve dosadašnje revolucije samo usavršavale državnu mašinu i da je nju, umesto toga, potrebno slomiti. To je ono što su socijaldemokratske partije „zaboravile“ i što je najugledniji teoretičar Druge internacionale Karl Kaucki direktno unakazio.

Prema Lenjinu su dve ustanove najkarakterističnije za državnu mašinu – činovništvo i stajaća vojska. Kroz razvoj kapitalizma usavršava se i jača činovnički aparat. Krupna buržoazija pomoću ovog aparata privlači na svoju stranu i potčinjava sitnu buržoaziju, gornje slojeve seljaštva, zanatlija i trgovaca, tako što im daje relativno udobna, spokojna i ugledna mesta koja ih postavljaju iznad naroda.

Pregledom i analizom istorije naprednih zemalja s kraja 19. i početka 20. veka, Lenjin je primetio da se konstantno ponavlja isti proces izgrađivanja „parlamentarne vlasti“, kako u republikanskim zemljama (Francuska, Amerika, Švajcarska), tako i u monarhijama (Engleska, donekle Nemačka, Italija, skandinavske zemlje itd).

Sa druge strane, odvija se proces borbe za vlast između raznih buržoaskih i sitnoburžoaskih partija koje dele „plen“ činovničkih mesta. Pritom se osnova buržoaskog poretka ne menja, već se samo usavršava i jača „izvršna vlast“ i njen činovnički i vojni aparat, zbog čega proletarijatu postaje sve jasnije da se mora boriti protiv čitave buržoazije.

Odumiranje države i nasilna revolucija
Oportunisti su od svega zadržali jedino učenje o odumiranju države, dok anarhisti govore o njenom „ukidanju“. Međutim, u oportunističkim redovima egzistira predstava o postepenom menjanju i odumiranju države, bez revolucije.

Engels kategorički ističe da buržoaska država ne odumire već da nju proletarijat uništava revolucijom, dok je ono što odumire zapravo proleterska država (ili „poludržava“), uspostavljena u procesu revolucije, nakon uspostavljanja radničke vlasti.

„Sa iščezavanjem klasa iščeznuće neizbežno i država. Društvo koje će organizovati proizvodnju na nov način, na temelju slobodne i ravnopravne asocijacije proizvodnje, poslaće svu državnu mašinu tamo gde će joj tada i biti mesto: u muzej starina, pored preslice i bronzane sekire.“

Neophodno je da sredstva za proizvodnju pređu u ruke proletarijata, kako bi država kao „naročita sila za ugnjetavanje“, u doduše izmenjenom obliku, postala sila za ugnjetavanje buržoazije. Ovakva smena se ne može izvršiti putem postepenog odumiranja buržoaske države. Proletarijat ne može oboriti buržoaziju ako pre toga ne osvoji političku vlast.

„…Među kapitalističkim i komunističkim društvom“ – nastavlja Marks – „leži period revolucionarnog pretvaranja prvoga u drugo. Tome periodu odgovara i politički prelazni period, i država tog perioda ne može biti ništa drugo osim revolucionarna diktatura proletarijata.“

Marksovo i Engelsovo učenje o neizbežnosti nasilne revolucije odnosi se na buržoasku državu, jer na drugi način ona ne može biti zamenjena proleterskom državom.

„…Nasilje igra u istoriji i drugu ulogu (osim satanske sile), i to revolucionarnu ulogu, da je ono, po Marksovim rečima, babica svakog starog društva kada je bremenito novim, da je nasilje ono oruđe pomoću koga društveno kretanje probija sebi put i lomi okamenjele, preživele političke forme…“, podseća nas Engels.

Država je naročita organizacija sile radi ugnjetavanja neke klase. U kapitalističkom društvu je ugnjetavana većina, dok bi proleterska država bila organizacija sile za ugnjetavanje manjine od strane većine, u službi gušenja otpora eksploatatora.

Proletarijat je jedina klasa koja je sposobna da ujedini sve eksploatisane protiv eksploatatora. U kapitalističkom društvu eksploatatorima je potrebna vlast radi održanja eksploatacije, sebičnih interesa manjine, protiv ogromne većine. Potrebno je ujedinjenje protiv eksploatacije, te samim tim i protiv eksploatatora.

Lenjin na jednom mestu upozorava da sitnoburžoaske demokrate gaje iluzije o sporazumu klasa, o socijalističkom preobražaju i mirnom potčinjavanju manjine većini. Ova vrsta sitnoburžoaske utopije je u praksi dovela do izdaje interesa radništva, što nam govore iskustva francuskih revolucija iz 1848. i 1871. godine i „socijalističkog“ učešća u buržoaskim vladama u Engleskoj, Francuskoj, Italiji i u drugim zemljama s kraja 19. i početka 20. veka.

Ugnjetavati buržoaziju i gušiti njen otpor nakon preuzimanja vlasti od strane radnica i radnika je neophodno. To se posebno vidi na primeru Pariske komune koja to nije dovoljno odlučno činila, što je dovelo do Krvave nedelje i gušenja komune, tokom kog je na desetine hiljada komunara izgubilo živote. U radničkoj državi, organ ugnjetavanja je većina stanovništva, a ne manjina, te stoga neka posebna sila za ugnjetavanje više nije potrebna, u onom smislu u kom ona postoji u kapitalističkom društvu (policija, vojska…). Na taj način odumire država.

Prelaz kapitalističke privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju u društvenu svojinu, ukidanje svih novčanih i drugih povlastica svim službenim licima, svođenje njihovih plata na radničku nadnicu, njihova potpuna izbornost i smenjivost u svako doba su demokratske mere koje u potpunosti ujedinjuju interese većine.

Još jedna od bitnih mera je uništenje parlamentarizma.

„Rešavati jednom u nekoliko godina koji će član vladajuće klase tlačiti, gaziti narod u parlamentu – eto u čemu je suština buržoaskog parlamentarizma, ne samo u parlamentarno-ustavnim monarhijama, nego i u najdemokratskijim republikama“, primećuje Lenjin.

Međutim, izlaz iz parlamentarizma se ne nalazi u uništenju predstavničkih ustanova i izbornosti, već u stvaranju organa vlasti koji će ujedno biti i zakonodavnog i izvršnog karaktera.

Politička forma države tokom socijalističke revolucije uzima najpuniji oblik demokratije. Međutim, sa odumiranjem države proletarijata, odumire i demokratija, jer je i demokratija ništa drugo do oblik vladavine, državni politički sistem. Buržoaska država se može samo uništiti, dok demokratija može samo odumreti zajedno sa svim tragovima klasnih razlika.

Zbog svega toga, Država i revolucija su jasan dokaz demokratičnosti boljševika. U trenutku kada su još uvek bili manjina unutar sovjeta, kao organa neposredne demokratije, borili su se za to da sva vlast pripadne sovjetima. Upravo zbog toga što je radnička klasa htela neposrednu vlast i što su sve ostale partije, tu uključujući i menjševike, odbile da je u tom zahtevu podrže, boljševici su osvojili većinu unutar sovjeta.

Ovaj Lenjinov pamflet, stoga, ukazuje na doslednost boljševika izvornom marksizmu – doslednost kojom kauckijanci, menjševici i ostali oportunisti nisu mogli da se pohvale. Suočen sa istorijskim podacima, on dodatno razbija laž o tome da je Oktobarska revolucija koja je usledila nekoliko meseci kasnije, bila ništa drugo do puč manjine željne vlasti. Kada je došlo do prelomnog trenutka, radnici i radnice su jasno znali ko je sve vreme bio na njihovoj strani, a ko ne.

Sveobuhvatnost i svevremenost ovog dela sa ove vremenske distance upadaju u oči svakom čitaocu ili čitateljki. I sam pisac je u predgovoru ove knjige avgusta 1917. godine napisao:

„Pitanje odnosa socijalističke revolucije proleterijata prema državi dobiva na taj način ne samo praktično-političko nego i najaktuelnije značenje kao pitanje objašnjenja masama onoga šta će one trebati da rade, u najbližoj budućnosti, radi svog oslobođenja ispod kapitalističkog jarma.“

Šta misliš?