V.I. Lenjin: „O pravu nacija na samoopredeljenje“[6 min. čitanja]

Pamflet „O pravu nacija na samoopredeljenje“ Lenjin je napisao 1914. godine. Osu konstrukcije ovog pamfleta predstavlja Lenjinov odgovor poglavito Rozi Luksemburg, ali i određenom broju teoretičara koji su napadali deveti paragraf programa ruskih marksista, a koji se ticao prava nacija na samoopredeljenje.

Pamflet „O pravu nacija na samoopredeljenje“ Lenjin je napisao 1914. godine. Osu konstrukcije ovog pamfleta predstavlja Lenjinov odgovor poglavito Rozi Luksemburg, ali i određenom broju teoretičara koji su napadali deveti paragraf programa ruskih marksista, a koji se ticao prava nacija na samoopredeljenje.

Lenjin je isprva posve uspešno primetio da napadi na deveti paragraf proizilaze iz činjenice da se daju odgovori na nepostojeće pitanje.

Odgovori, samim tim, moraju biti apstraktni i opšti – upravo onakvi kakvima su se u napadima nazivali stavovi izneseni u devetom paragrafu. On je zato rešio da pitanje postavi, te da kroz dubukosežnu i iscrpnu analizu, odbrani odgovor koji su ruski marksisti dali.

Šta je, dakle, samoopredeljenje nacija, i kako ga treba posmatrati? S pobedom kapitalizma nad feudalizmom, buržoazija je, kao nosilac sistema, težila ka stvaranju zasebnih nacionalnih država, s unutrašnjim i jasno omeđenim tržištima.

Luksemburgova je, ranije kritikujući Kauckog, tvrdila da je nezavisnost manjih država, suštinski, ništa drugo do iluzija samostalnosti, budući da će te manje države ekonomski zavisiti od većih sila i njihovih stremljenja.

Lenjin, međutim, navodeći primer Amerike devetnaestog veka kao evropske kolonije, te činjenice da Rusija umnogome zavisi od stranih tržišta, pobija njen prigovor, pri tom zaključujući da se nacionalna nezavisnost nipošto ne sme izjednačiti s ekonomskom.

Kapitalizam, uostalom, nije uvek bio isti – prošao je kroz dve faze, gde je prva bila faza neposredno nakon sloma feudalnih društava, i tokom koje je došlo do naglog omasovljenja nacionalnih pokreta, i to uglavnom od strane radništva, i, naročito, seljaštva; druga faza bila je Lenjinu savremena, u kojoj su klasne razlike bile posve očigledne.

S jedne strane, ruski marksisti su zagovarali pravo nacija na samoopredeljenje; s druge, kako smo već rekli, nacionalna država je kao pojam duboko inherentna kapitalizmu i neophodna je njegovom funkcionisanju.

Kontradikcija postoji tek na prvi pogled, i u potonjem objašnjavanju, ili, preciznije, demistifikaciji, vidi se koliko je Lenjin bio lucidan i, nadasve, intelektualno pošten, mislilac.

Ukoliko u okviru iste države postoji tlačenje slabijeg naroda od strane jačeg ili jačih, mora se biti oprezan i od početka jasan kome će, i, bitnije, zašto, podrška biti pružena.

Buržoazija će, tako, promovisati nacionalne težnje gotovo isključivo zarad lakšeg održavanja i potonjeg osnaženja kapitalističkog sistema; tražiće privilegije za konkretnu naciju u odnosu na ostale.

Radnička klasa će, pak, svoje zahteve ispratiti i pomoći samo uslovno, budući da njen cilj neće biti podudaran s buržoaskim – zahtevaće mir i sređenost ne bi li se defi nisalo polje klasne borbe.

Otcepljenje će buržoaziji omogućiti utemeljenje vladavine i postavljanje novih zahteva, dok će proletarijat tu videti šansu za garancije za razvitak, kako radničke klase, tako i klasne borbe.

Za socijalistu bi opravdano pružanje podrške secesionizmu i nacionalističkim pokretima bilo ono koje bi pomoglo u zadovoljenju potreba same radničke klase.

Pomenuli smo već da su argumenti kojima je deveti paragraf bio osporavan nosili dozu cinizma – tvrdilo se da je odeljak prepun nedefi nisanosti i generalija.

Lenjin odgovara – ako je odveć metafi zički to što radnička klasa zahteva ravnopravnost svih, ili, kako je sarkastično rekao, „apstraktnu ravnopravnost“, onda je „prakticizam“ svojstven buržoaziji, iako apriorno delatan, dokazano loš. Jer, buržoazija bi potvrdila samostalnost jednoj naciji, ali bi načelno pravo svih nacija na samoopredeljenje kudila, budući da bi nastojala da u kompeticiji ostane bez konkurencije.

Marksisti bi, pak, podržali univerzalno pravo na nezavisnost svih nacija, ali bi rekli „ne“ buržoaziji.

Interes je radničke klase jednog naroda da bez problema sarađuje s proletarijatom drugih narodnosti; kada bi se osporila opšta mogućnost osnivanja nacionalnih država, internacionalizam kao stalna vrednost postao bi suvišan, a parola „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ ne bi nosila nikakvo značenje.

Nacionalna država jeste produkt kapitalizma, ali je istovremeno i prilika radničkoj klasi da sebi obezbedi sve uslove za dalju borbu i da se bolje poveže s radnicima i radnicama iz drugih zemalja.

Zato narodnooslobodilačke pokrete ne treba gasiti (to čine sile reakcije), budući da su progresivni; iako neće dovesti do revolucije, predstavljaće krupan korak ka njoj.

Lenjin je, dakako, insistirao na naučnoj analizi i istorijski konkretnoj datosti. Tako će, primera radi, pomenuti odvajanje Norveške od Švedske, kada je upravo švedska radnička klasa najviše pomogla svojim komšijama; švedska vlast, pak, činila je mnogo toga da otcepljenje obustavi.

U Poznanju su 1869. poljskim radnicima u štrajku pomogli niko drugi do – berlinski radnici, shvatajući njihove ciljeve.

Prepiska između Marksa i Engelska pokazuje i njihov stav prema odnosima Irske i Engleske. Lenjin je navodi – ukratko, u pismu iz 1868. su tvrdili da bi, kako Irci, tako i Englezi, prosperirali kada bi otcepljenje bilo sprovedeno. Jer, dok trpe tlačeni, obavezno trpe i tlačitelji, budući da ih borba troši i usporava u daljem progresu.

Luksemburgova je ranije iznela stav po kojem se Poljska, kao napredna država u odnosu na Rusiju, morala osloboditi i izboriti za nezavisnost; problem je, međutim, bio u tome što Rusija nije bila poznofeudalna zemlja kakvom ju je Luksemburgova predstavila, prigovorio je Lenjin.

Nevolje su bile daleko veće po azijskim periferijama te prostrane države; tlačenju tamošnjeg „inorodnog stanovništva“ čije su matice, neretko razvijenije od tako udaljenih delova Rusije, uglavnom bile odmah s druge strane granice, nije bilo opravdanja, i za njihovo se odvajanje, recimo, Lenjin zalagao.

Luksemburgova je, kao primer nedoslednosti programa ruskih marksista, dala primer Austrije, koja se, pak, snažno borila za svoje teritorijalno očuvanje; previdela je, smatrao je Lenjin, da je ostala celovita upravo kao zasebna država, entitet, i to da bi se lakše branila od eventualnih napada moćnijih država, Nemačke i Rusije.

Danas su i tlačitelji i potlačeni glasni u svom nacionalizmu, a kapitalističke sile po potrebi pomažu jednoj od dve strane, ne zarad boljitka tuđih, pa i svojih, građana, već da bi umanjile moć drugih država.

Sukobi između Izraela i Palestine, intervencija Rusije u Gruziji, građanski rat i raspad SFRJ, otcepljenje Kosova… sve ratne grozote imaju snažnu političku pozadinu, a socijalistički komentar bi bio – i pored toga što samoopredeljenja nacija imaju sve jasnije izraženu ulogu instrumenta u rukama kapitalističkih sila, značaj je u onom što će se uraditi posle.

Za Balkan, konkretno, primenljiv je citat „prvo otcepljenje, pa federacija“. Jedino međusobnim povezivanjem balkanske države mogu izbeći upadanje u neoliberalnu kolotečinu i pružiti joj adekvatnu alternativu.

Šta misliš?