Srbija je 28. juna dobila potvrdu da će do početka 2014. godine početi pregovore za članstvo u Evropskoj uniji. Naša politička elita ujedinjena je u slavlju kao nikad pre, jer je Srbija sada navodno na korak od pristupanja. Međutim, u narodu takvog slavlja nema, niti ima razloga da ga bude.
Do danas je proces zbližavanja s Evropskom unijom doneo prevashodno negativne posledice po našu privredu. Rast koji je Srbija privremeno registrovala tokom dvehiljaditih, baziran na privlačenju stranog kapitala, nije doneo zaposlenost i proizvodnju, već deindustrijalizaciju i kreditno ropstvo.
Održavanje jakog kursa dinara i vezivanjem za evro donelo je katastrofu. Proizvodi naše privrede postali su preskupi za izvoz, tako da je jedini način za pokrivanje zajmova bila svestrana i sveobuhvatna prizvatizacija. Tajkuni su za sitne pare preuzimali fabrike i sektor usluga. Mašineriju su rasprodali, radništvo otpustili, a javne usluge nam skupo naplaćuju.
Ta situacija nije mogla da nam donese blagostanje i bila je potpuno neodrživa. Čim je na Zapadu izbila kriza, odrazila se i na Srbiju. Strani kapital se povukao, a dugovi tajkuna i banaka postali su javni dug. Mi ćemo taj dug plaćati budžetskom štednjom i gubitkom preostalog javnog dobra, kao i gubitkom svake uštede, jer ćemo biti suočeni s većim porezima, cenama i nedostatkom posla.
Bes i očaj rastu na sve strane. Svuda se javljaju štrajkovi, sabotaže na radnom mestu, protesti. Međutim, pravi radnički pokret i dalje ne postoji, a sindikalna vođstva prihvataju potrebu za sečom. Svaka sindikalna centrala prihvata tu i tamo neku seču, samo da ne bude sve na račun njihovih članova.
Vlada generalno uverenje da, koliko god bilo loše, treba izdržati još samo malo, jer čim se otvore fondovi EU, priliv kapitala će biti dovoljan da se nešto pokrene. Neka budućnost bolja je nego nikakva. Alternativa je trenutno stanje, a to stanje je nepodnošljivo.
Takvo uverenje je možda danas dominantno, ali neće moći da potraje u nedogled. Kapitalistička elita u Srbiji iskoristiće pregovore s EU da do kraja raskomada javnu imovinu i usluge u korist privatnog sektora. Nezaposlenost u kontekstu budžetske štednje može samo da poraste. Rad će postati sve neredovniji, raspon u platama će rasti, pritisak na poslu će se povećati.
Nezadovoljstvo će srazmerno rasti, ali će zato rasti i represija. Napad na demokratska prava već se vidi na raznim primerima, kako na radnim mestima, tako i van njih. Novi zakoni o radu i štrajku, koji se već godinama najavljuju, biće napad na slobodu radnica i radnika da pružaju otpor tiraniji poslodavaca.
Isto tako ljudi i van posla trpe veliki pritisak, pogotovo mladi, koji su suočeni s rastućim cenama obrazovanja, nezaposlenošću i kvazi-policijskim režimom koji pokušava da uspostavi kontrolu nad našim slobodnim vremenom. Ponovna zabrana prodaje alkohola kasno uveče u Beogradu samo je još jedan primer toga na koji način država pokušava da disciplinuje omladinu i spremi je za životno iskustvo podanosti i poslušnosti – da bude armija nezaposlenih koji su spremni da prihvate bilo kakav posao, pod bilo kojim uslovima, samo da bi mogli da održe sebe i sebi bliske.
Srbija za većinu svog stanovništva postaje nešto između radnog logora i nezaposlenog geta. Ono slobode što ima izgubiće u uniji u kojoj se svakog drugog dana pokazuje da velike zemlje i krupni kapital odlučuju o svemu. Nije li dokaz tome da su sve zemlje bile za to da se Srbiji odmah da datum, ali da je otpor najveće zemlje članice, Nemačke, bio dovoljan da do toga ne dođe. Čeka nas još mnogo uslovljavanja, ponižavanja i diktata – bez kraja.
Nije li dovoljno pogledati okruženje da bismo videli šta nam je budućnost? Sudbina Grčke, Rumunije i Bugarske valjda je dovoljan primer. Tamo i dalje nezaposlenost raste, socijalna država puca po šavovima, a demokratska prava nestaju iz dana u dan. U Grčkoj je zatvorena nacionalna televizija, dok se toleriše rast ekstremne desnice i njene povezanosti s državnim i policijskim aparatom, samo da bi se otplatio dug stranih banaka u toj zemlji.
Evropska unija ne donosi ni blagostanje ni mir. Rešenje koje je nametnula za pitanje Kosova samo je još jedan primer. Kosovo, kao i Bosna i Hercegovina, trpeće kao faktički strani protektorat i etnički podeljena teritorija, bez mogućnosti da se izrazi volja većine o njihovoj budućnosti. Nacionalna netrpeljivost odvijaće se unutar novih institucija koje su u krajnjoj liniji ekspoziture Evropske unije.
Jačanje regionalne netrpeljivosti odraziće se negativno na narod u ovom regionu. Dok, na primer, država Srbija seče budžet za nauku, s Republikom Srpskom finansira Andrićevgrad, kao simbol „srpstva” u BiH. To je samo recept za dalje podele i rat u budućnosti, za koji neće platiti političari, već običan narod.
Dramatičan primer toga koliko je dejtonska Bosna nehumana je nedavni sramni događaj, kada je dete umrlo zbog birokratskih neracionalnosti, jer nije moglo na lečenje bez JBMG-a.
Nema u budućnosti šta bolje da se očekuje od ovoga što sada imamo i to će sve širim krugovima u stanovništvu vremenom postajati sve jasnije. Budući da alternativa među strankama u parlamentu ne postoji, ona će nastati van njega, na ulicama i radnim mestima. No, kao što svedoče pokreti u okolini, ta alternativa će na početku biti dosta konfuzna i može otići u desno ili levo.
Rast leve koalicije SIRIZA u Grčkoj pokazuje da ima nade da će narod tražiti alternativu ne u novim fašizmima, već u demokratizaciji uređenja i prerespodeli bogatstva u korist radništva i siromašnih. U Srbiji se sve više priča o radničkoj partiji, koja bi stala na put višedecenijskoj kapitalističkoj ofanzivi.
Takva partija ne može da nastane preko noći. Za nju je potrebno mnogo dobre volje, ali ni to nije dovoljno. Potrebna je zajednička vizija, a za to su potrebne strpljiva diskusija i kristalizacija zajedničkih stavova.
Poslodavci i država nas, doduše, neće strpljivo čekati i zato je potrebno priznati još nešto. Dok diskutujemo, moramo i raditi zajedno na stvarima oko kojih smo saglasni. Džaba nam jedinstvo nekoliko malih kolektiva, ako radnička klasa i narod podnose žestok napad na standard usled budžetske seče.
Odbraniti se od tog napada nužan je preduslov za uspeh naših diskusija i za povezivanje sa širim socijalnim snagama bez kojih nema baze za stvarnu alternativu. Radnička klasa ne može naći spas u EU, već u samoj sebi. Solidarnost, a ne „Evropa”, naša je snaga protiv poslodavaca.
Marks21 se od samog početka zalaže za takvu politiku. Mi se protivimo ulasku u evroatlantske strukture i zalažemo za osnivanje nove partije levice koja će ponuditi stvarnu alternativu, rame uz rame sa sličnim pokretima van Srbije, predvođenim grčkom levicom. Marks21 postoji i zato što unutar novog, širokog i borbenog levog pokreta moramo da gradimo revolucionarno jezgro, jer naše probleme ne može da reši samo osnivanje nove parlamentarne partije levice. Ne smemo zaboraviti da svet menjaju pokreti, a ne partije. Potrebna nam je borba kako van, tako i unutar parlamenta. Potrebna nam je partija koja će koristiti i parlamentarne metode protiv parlamenta, koja će davati politički izraz pokretu protiv seče, jačati pokret odozdo i boriti se za novu, radničku državu.
Ukoliko ste saglasni sa nama, pridružite nam se, da ojačamo borbu protiv seče i stvaramo alternativu vlastima koje nas prodaju za mizernu šaku evra.