Vlada je u krizi – Svi u štrajk!

Generalni štrajk u Kuršumliji

Nakon decenije zatvaranja fabrika zaposleni i u javnom i u privatnom sektoru počeli su sve organizovanije da se bune, što je Vladu Srbije od početka januara dovelo u velike probleme

Kreditna kriza u kojoj se Srbija nalazi primorala je Vladu da se za pomoć obrati MMF-u. Nama su danas svi bitni činioci ove „saradnje“ poznati – MMF zahteva zamrzavanje plata, otpuštanja i seču budžeta. To u prevodu znači da će za ekonomsku krizu svetskih razmera platiti upravo oni koji u njenom stvaranju nisu igrali nikakvu ulogu – radnice i radnici. Nakon decenije zatvaranja fabrika zaposleni i u javnom i u privatnom sektoru počeli su sve organizovanije da se bune, što je Vladu Srbije od početka januara dovelo u velike probleme.

Početkom januara sindikat Termoelektrane „Nikola Tesla“ (TENT) otpočeo je štrajk usled nezadovoljstva sporazumom sindikata Elektroprivrede i Vlade Srbije. Nakon dva dana dvosatnih obustava isporuke energenasa Vlada Srbije je popustila i obećala ispunjenje svih, pa i njihovog glavnog zahteva – povećanje zarada za 8.5 odsto. Dobro organizovani radnici u strateški bitnoj industriji uspeli su da naprave prvi važan korak unapred za radnički pokret, i to na samom početku godine.

Ubrzo je postalo jasno da je ovakav ishod štrajka dao samopouzdanje i ostalim radnicama i radnicima zaposlenim u javnom sektoru da zahtevaju odbacivanje odluke o zamrzavanju zarada tokom 2010. godine. Ofanzivni karakter štrajka u TENT-u – zahtevanje većih plata, nasuprot dosadašnjoj praksi nužne samoodbrane, odnosno odbrane radnih mesta i već postojećeg nivoa nadnica – nagovestio je borbeni nastavak godine.

Za to vreme, na jugu Srbije, Kuršumlija je postala središte borbe za očuvanje radnih mesta i proizvodnje. Štrajk zaposlenih u privatizacijom dokrajčenim preduzećima „Kopaonik“ i „7. jul“ izlio se na ulice i ubrzo doveo do blokade puta Niš-Priština. Ono što celu Kuršumliju, a ne samo štrajkače koji su blokirali put, stavlja na čelo svih borbi protiv otpuštanja i uništavanja proizvodnje jeste upravo najšira društvena solidarnost koju smo videli od kako su ovakvi štrajkovi doživeli uspon tokom 2009. godine.

Sredinom januara u Kuršumliji su na momente radile samo jedna ambulanta i jedna patrolna kola. Srednjoškolci su se pridruživali svojim roditeljima i komšijama na barikadama. I javni i privatni sektor su zapalili zajedničku vatru koja je neko vreme gorela pod nogama vlasti u Beogradu, ali koja je ujedno i zagrejala srca svih onih koji su tragali za ma kakvom naznakom organizovanog društvenog otpora pljačkaškoj privatizaciji.

U ministarstvu ekonomije mora da su radili prekovremeno i za nekoliko dana stigla je ponuda za saradnju od „Simpa“. Da li radnice i radnici „Kopaonika“ mogu da očekuju da će planirane investicije i reorganizacija rada biti u skladu sa njihovim zahtevima, ili će morati da uđu u novi talas protesta – ovog puta, kako je najavljeno, „sa svom mehanizacijom, pravo u Beograd“ – ostaje da vidimo.

Dosadašnja iskustva sa Dinkićevim obećanjima i njegovim partnerima i saradnicima nagoveštavaju da neće proći puno pre nego što se Kuršumlija ponovo nametne na vrh vesti dana.

U samo nekoliko nedelja izrodila su se dva primera borbi koje će služiti kao uzor u periodu koji je pred nama, kao uzor koji moramo dalje razrađivati i generalizovati.


Pritisak
Isprva „blaga“ reakcija Vlade na nemir kojim je nova godina otpočela, ubrzo se u potpunosti izokrenula. Prvi talas pritisaka došao je odozdo, od samog radništva. Videvši da će plate u TENT-u biti povećane, oglasila su se dva reprezentativna sindikata Telekoma Srbija, sa gotovo identičnim zahtevima. I pored ogromnih profita plate zaposlenih ostale su zamrznute. Oni koji su svojim radom doveli do ostvarenja tog profita, koji pritom u značajnoj meri puni republički budžet, nisu od toga videli ni dinara i njihov zahtev za proporcionalno većim udelom u raspodeli bogatstva u najmanju je ruku sasvim legitiman. Ipak, dozvoliti još jednom preduzeću povećanje zarada bi već otvorenu pandorinu kutiju okrenulo naglavačke i sav njen sadržaj istreslo na ulice.

Štrajkove protiv otpuštanja i smanjenja plata već su otpočeli komunalci u Novom Sadu i zaposleni u Geodetskom zavodu. Prosvetari, zdravstveni radnici, avio-mehaničari, železničari…samo su neki od onih koji su do sada najavili štrajkačke aktivnosti. Možda neočekivano, po prvi put u istoriji tog preduzeća, i radnici izdavačkog preduzeća „Prosveta“ ušli su u štrajk zbog neisplaćenih zarada.

Videvši da bi vrag mogao odneti šalu, došlo je i do drugog pritiska – oglasio se MMF, glavni i odgovorni urednik politike zamrzavanja plata. „Ne glumite ludilo, nema ništa od povećanja plata, snalazite se kako znate i umete ili ništa od kredita!“ Tako bi se verovatno mogla sumirati poruka iz Brisela upućena Vladi Srbije.

Brže-bolje, Vlada održava telefonsku sednicu i na njoj odlučuje da sve one koji ubuduće budu blokirali saobraćajne puteve i železnicu policija ovako ili onako mora da ukloni. Protesti vojnih rezervista, za koje se s pravom sumnja da su „politički instrumentalizovani“, prelili su se na prugu i dali Vladi odrešene ruke da najavi batinanje obespravljenog radništva. Ipak, kao da nisu računali na jednu stvar – ni plate u policiji nisu rasle godinama unazad. Policijski sindikati su, jadikujući nad malim platama, jednoglasno izjavili da im ne pada na pamet da dižu pendrek na siromašne radnike.

Tadiću i Dačiću preostaje još jedino da odreše kesu za policiju i time je primoraju da „radi svoj posao“. Profesionalizacija vojske, najavljena za početak 2011, može stići prekasno.

Ako direktnu policijsku represiju, za sada, ostavimo po strani, kao poslednji čin odbrane vlasti od besnog i obespravljenog radništva, Vladi ostaju tri metoda koji su se proteklih godina pokazali uspešnim u slamanju, ili makar ublažavanju efekata radničkog otpora: strategija „zavadi pa vladaj“, pritiskanje korumpiranih sindikalnih rukovodstava i politička diskreditacija.

Od početne „popustljivosti“, kako su to „eksperti“ ocenili, retorika Vlade Srbije preko noći je preuzela jasan ton pretnji – koje, doduše neodoljivo podsećaju na osorno kevtanje preplašenog psa. Nema nikakvog povećanja plata. Oni koji nisu zadovoljni slobodno mogu da potraže drugi posao. Kako uopšte smeju da se bune oni koji u javnom sektoru primaju plate veće od republičkog proseka, i to u ovim teškim vremenima?! Zašto nesrećni ljudi iz Kuršumlije ne bi dobili ta radna mesta umesto njih?

Zar javni sektor smatra da je bolji od pootpuštanih i onih koji mesecima ne primaju plate? I otkud sad topovećanje plata od kog određeni sindikati nikako da dignu ruke, to mora da je politički instruirano.


Politizacija?
Teatralna negodovanja vlasti da iza štrajkova stoje opozicione partije samo su druga strana medalje na kojoj SNS, uz druge partije desnice, poput DSS-a, oportuno ali ujedno i vidno stidljivo podržava „socijalne zahteve obespravljenih radnika“, zahtevajući, u nastavku rečenice, vanredne izbore. Ovo je bitno pitanje koje moramo osmotriti izbliza.

Da li Tomislav Nikolić, kao lider najveće opozicione partije, ima ikakvih ambicija da ovu Vladu ruši štrajkovima i na ulicama? Ne. Kalkulacija SNS-a se temelji na pretpostavci da će porast u brojnosti i snazi štrajkova dodatno destabilisati Vladu i primorati je na raspisivanje izbora. Štrajkovi mu, dakle, trenutno idu na ruku i ići će sve dokle ne zaprete da se otmu kontroli.

Nijednoj partiji na našoj političkoj sceni danas, pa tako ni SNS-u, ne bi odgovarala generalizacija štrajkova, njihovo međusobno povezivanje i koordinisanje. Zašto?

Peti oktobar se rodio iz situacije u kojoj vladajuća klasa nije više mogla da vlada na dotadašnji način i u kojoj najširi slojevi stanovništva takvu vlast više nisu mogli da trpe. Političko vođstvo tadašnjeg pokreta nudilo je izlazak iz decenijske krize – i to je delimično i moglo da ostvari, otvaranjem ekonomije stranim direktnim investicijama (SDI) i kreditima, te punjenjem budžeta novcem od privatizacije. Nekoliko godina talas otpuštanja uspevao je da se nadomesti otvaranjem novih radnih mesta. Novac je upumpavan spolja, u periodu globalnog ekonomskog rasta.

Sve to je važilo i u doba kada je radništvo 2003. srušilo Vladu Zorana Živkovića, čije je mesto potom zauzeo Koštunica. Danas se, međutim, nalazimo u suštinski drugačijoj situaciji.

Svetska ekonomska kriza, najveća još od 30-tih godina XX veka, gotovo je u potpunosti zaustavila priliv SDI, dok se krediti izdaju nevoljnije i pod mnogo težim uslovima. Srpska ekonomija, sada neuporedivo dublje zaglibljena u kreditnom ropstvu, direktno zavisi od odluka međunarodnih institucija poput MMF-a i Svetske banke, dok kao „alternativa“ vrebaju kandže Rusije koje su za sebe, između ostalog, već prigrabile NIS.

Cena koju Vlada danas mora da plati za strane kredite, sa Istoka ili Zapada, više nije cena koju je stanovništvo – a posebno radništvo – spremno da plati.

Radnički pokret koji je u rapidnom usponu sada ne samo da bi bio u stanju da se otrgne kontroli koju mu nameću i vlast i opozicija, već bi samim tim stvorio i situaciju u koja bi omogućila rađanje stvarne političke alternative, iznikle iz i direktno odgovorne jedino radničkoj klasi.

Poziv Nikolića na vanredne izbore na talasu štrajkova, stoga, ima smisla, budući da je njegova partija prema popularnosti već nekoliko meseci unazad za par procenata ispred DS-a. SNS, međutim, nema ništa konkretno da ponudi radništvu. Njihove kadrove već smo imali prilike da trpimo na vlasti 1999, kao deo „crveno-crne“ vlade SPS-a i radikala.

Naprednjaci se neće staviti na čelo štrajkova, oni neće pružiti neophodno političko vođstvo. SNS je samo još jedna partija vladajuće, a ne radničke klase, i njihovo – kao i DSS-ovo – šlepanje uz štrajkove je izraz isključivo toga što su u opoziciji. Njihovi aktivisti na lokalu, bilo po opštinama ili radnim mestima, danas i mogu biti angažovani u borbama i štrajkačkim aktivnostima (uostalom, to mogu biti i DS-ovci poput predsednika opštine Kuršumlija, koji je podržao štrajkače), ali to će uvek raditi dozirano, u odnosu na direktivu koja dolazi iz centrale i koja u vidu mora imati jedino kontrolu, a ne razvoj pokreta.

Priče o političkoj pozadini štrajkova su, dakle, manipulacija vlasti i jeftin pokušaj da se sam pokret razjedini i diskredituje, sa ciljem sprečavanja generalizacije otpora diktaturi koju MMF i krupni kapital u Srbiji sprovode.

Tome u prilog idu i insinuacije iz „proverenih izvora“ da je Branislav Čanak, predsednik predsedništva Nezavisnosti, sada postao „Tomin čovek“. Imajući u vidu Čankovu briljantnu birokratsku karijeru – ovo je već devetnaesta godina njegovog predsedavanja Nezavisnošću! – to ne bi bilo nimalo čudno.

Čanak se 2009. proslavio izjavom da ne može da se multiplikuje u 300,000 ljudi pa da sam protestvuje za Prvi maj. Nezavisnost tada nije organizovala protest, dok je Savez samostalnih sindikata Srbije protest organizovao krajem aprila.

Ako govorimo o političkom vođstvu štrajkova, jasno je da autentična radnička politička opcija u Srbiji danas ne postoji. Nas, kao list Solidarnost, interesuju konkretni koraci koje bi radnički pokret trebalo da preduzme kako bi mogao da porazi politiku Vlade i MMF-a. Kontrola kojoj ceo pokret pokušava da se podvrgne može biti razbijena jedino na taj način.

Jedino tako možemo da postavimo temelje autentične radničke političke organizacije, ukorenjene na radnim mestima i vođene isključivo interesima celokupne radničke klase. Organizacije okrenute štrajkovima i razbijanju vlasti kapitala nad radom. S tim u vidu, smatramo da svi postojeći i najavljeni štrajkovi nužno moraju da otpočnu proces međusobnog povezivanja.


Generalni štrajk!
Jedna od stvari koje se u poslednje vreme kristališu (iako same po sebi nisu nikakva novina) jeste i insistiranje na tome kako zaposleni u javnom i privatnom sektoru čine, tobože, dva suprotstavljena tabora. Insistira se na nekakvoj „solidarnosti“ javnog sektora sa drugima – preti se npr. time da će veće plate u EPS-u dići cenu struje, ili uzrokovati još veća otpuštanja. I to dolazi iz usta ministara i njihovih „eksperata“ koji sebi naravno da ne bi dozvolili pomisao da treba zakidati na profitima bogatih a ne mizernim platama osiromašenih radnica i radnika.

Ista Vlada koja vodi politiku uništavanja fabrika dovela nas je u kreditno ropstvo koje sada prebacuje na leđa zaposlenih u javnom sektoru. Seča budžeta za javni sektor i otpuštanja značiće još skuplje i lošije usluge obrazovanja i zdravstva, za šta će čitavo stanovništvo ispaštati – stanovništvo koje već sada čini i preko milion nezaposlenih ljudi, dok projektovana prosečna plata za kraj ove godine iznosi 300 evra!

Zbog toga borba protiv zamrzavanja plata, otpuštanja i kresanja budžeta za javni sektor mora biti zajednička borba svih nas – svih preduzeća i javnog i privatnog sektora!

Organizovanje zajedničkog generalnog štrajka javnog sektora protiv otpuštanja i zamrzavanja zarada bio bi ujedno i šamar u lice vladavini MMF-a i primorao bi Vladu da odustane od guranja ruku u naše džepove.

Dinkić je početkom februara ponovo promenio ton i obećao odmrzavanje plata u drugoj polovini godine ukoliko „sve poteče po planu“, a MMF bude razuman i dobronameran. Iako je time uspeo da, makar na kratko, primiri sindikate većih preduzeća javnog sektora, njegova obećanja nikada nisu bila dalja od realnosti. To će se prvo pokazati u pregovorima sa MMF-om, koji počinju danas, 9. februara, a potom i u realnom stanju ekonomije. Vibracije ogromnog budžetskog deficita koji je Grčku bacio na kolena već se osećaju na ostatku Balkana i ozbiljno prete da se pretvore u pravi zemljotres koji se neće zaustaviti na Balkanu.

Dinkić će tada možda reći da nije odgovoran za stvari na koje ne može da utiče, međutim svakako je odgovoran za obećanja koja daje! Generalni štrajk, dakle, i pored kratkog predaha u štrajkovima ostaje nešto na čijoj izgradnji moramo da radimo već danas.

Ali kako uopšte doći do generalnog štrajka? Branislava Čanka smo krajem januara sreli na konferenciji za štampu štrajkača iz IP „Prosveta“ i upitali ga da li se možda sada već stvaraju preduslovi za generalni štrajk i zajednički nastup dve najveće sindikalne organizacije u zemlji. „To je nemoguće“, rekao nam je. „Šta god da pokušamo, država će zapretiti Samostalnom da im oduzima ključeve [od Doma sindikata] i oni će se povući, kao i uvek do sada.“

Nećemo ulaziti u to da li je u pitanju samo novi izgovor za neaktivnost, deo plana SNS-a, birokratska korumpiranost ili iskreni žal starog sindikalnog vuka – ono što je bitno je da, iako sada gotovo svuda sarađuju na lokalu, sindikalne vrhuške nemaju nikakvu želju da proteste i štrajkove generalizuju. Njihovo nećkanje i insistiranje na pregovorima sa Vladom već joj je dalo dovoljno prostora da uhvati dah. Svi najavljeni štrajkovi, zato, moraju otpočeti odmah, kako bismo održali kontinuitet borbe i potvrdili prednost koju imamo nad Vladom.

Nema, međutim, puno vajde od toga da neki izlaze danas, neki sredinom februara, neki za mesec dana i tako u nedogled. Radnice i radnici, kao i iskreni sindikalni aktivisti u svakom sektoru moraju preuzeti inicijativu i insistirati u svojim sindikalnim ćelijama na međuštrajkačkoj koordinaciji.

Delegacije svakog zasebnog štrajka treba da već sada idu od preduzeća do preduzeća, od ustanove do ustanove, iz grada u grad, i razgovaraju sa drugim štrajkačima. One moraju da se upoznaju sa uslovima drugih radnica i radnika, da saznaju tačno šta ko želi, da formulišu ono što im je zajedničko na najjednostavniji način. Da, kao u Kuršumliji, traže solidarnost svih onih koji će ispaštati zbog seče u javnom sektoru: studenata, pacijenata, đaka, penzionera, putnika, komšija, prijatelja…

Na taj način možemo izgraditi međuštrajkačke odbore koji bi, nezavisno od politike sindikalnih centrala, mogli da koordinišu zajedničke protestne aktivnosti. Tako se otvara i prostor za diskusiju i razmenu ideja i mišljenja, razbija se osećaj izolovanosti i nemoći, ali i stvara pritisak na sindikalna rukovodstva da poštuju želje koje dolaze iz baze. Oni koji se tome ne budu povinovali u takvoj će situaciji mnogo lakše biti smenjeni i na njihova mesta će doći dokazani borci i aktivisti.

Kriza u kojoj se Vlada Srbije nalazi i spoljni pritisak koji na nju vrše međunarodne institucije otvaraju nam prostor za borbu. Sindikati su u Telekomu i TENT-u za sada uspeli da izbore korigovanje plata za stopu inflacije, praktično samo preteći štrajkom. Jasno je da bi rezultat bio znatno bolji da se u štrajk zaista i ušlo, posebno ako bi štrajkovi bili povezani širom javnog sektora. Ako smo, dakle, u situaciji da možemo da dobijemo više od onoga što dobijamo, pitanje je zbog čega to nismo dobili.

Kao odgovor nam se nameću dve stvari: sindikalna birokratija koja ne voli da talasa i da rizikuje pokretanje štrajkova koji bi mogli da joj se otmu kontroli, i očigledan nedostatak radničke političke opcije.

Solidarnost se, zato, zalaže za izgradnju političke alternative radničke klase i za to da radnice i radnici sami vrše pritisak na sindikalnu birokratiju da ulazi u zajedničku i organizovanu borbu protiv poslodavaca. Samopouzdanje koje nam nedostaje upravo je rezultat nedostatka političkog izraza radništva u Srbiji.

Bez radničke partije svaka pobeda biće ograničena i pod stalnom pretnjom novog poraza. Ni sadašnja vlast ni opozicija nam ne nude rešenja koja se ne svode na to da ćemo za krizu platiti mi. Zbog toga svu snagu moramo usmeriti na zajedničku i solidarnu borbu – na izgradnju štrajkačke koordinacije, generalnog štrajka i autentične radničke partije!

Dole Vlada – svi u štrajk!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Kriza u Istočnoj Evropi

Duh otpora se širi iz Grčke