Sve međunarodne ekonomske institucije priznaju da stopa rasta ponovo opada, berze su u padu, svet deluje kao da je na ivici. Šta se dešava? Marksistički ekonomista, Pol Mejson, objašnjava na blogu britanskog Kanala 4. Preveo Marko Jovanović.
Ukoliko imate penziono osiguranje, ili paket štednih obveznica, onda gledate kako vam bogatstvo propada , po drugi put za jednu deceniju. Evropske berze su sada za dvadeset posto vrednosti ispod prošlogodišnjeg vrha.
Ukoliko pogledate grafikon dugoročne vrednosti 100 najvrednijih paketa akcija, možete da vidite kako je uspon globalnog finansijskog sektora pretvorio kapitalizam u puku lutriju.
Duga krivulja postepenog rasta bogatstva, koja odražava stvarno stanje najvećih kompanija u Ujedinjenom Kraljevstvu, zamenjena je devedesetih sa tri vrtoglava uspona.
Sve to vreme sam izveštavao o kompanijama, tržištima i ekonomiji i svakog dana, tokom rasta mehura berzanskih špekulacija, bombardovali su me porukama PR menadžera i akademskih ekonomista koji su svi tvrdili isto: „Ovog puta je za stvarno.“
Međutim, to nikada nije slučaj. Ta tri uspona, za ekonomskog istoričara, imaju veoma jasan uzrok – ponavljanje odluke centralnih banaka da na ekonomsku recesiju odgovore politikom jeftinog novca.
Ne dozvolite da vas prevari izgled simetričnosti ovih uspona. Takav obrazac uzleta i propasti je izuzetno destruktivan. Prvi uspon je uništio penzioni sistem, zbog čega su radnici i svi oni koji žive od svoje plate mogli da očekuju da im penzija iznosi oko dve trećine konačne plate.
Drugi uspon je uništio svetski bankarski sistem, podigao nivo državnih dugova na nivoe koji su viđeni samo pri krajevima svetskih ratova i ostavio celokupnu svetsku ekonomiju da preživljava na „aparatima“.
Treći sunovrat se dešava zato što ti aparati za održavanje polako otkazuju.
Nekako smo se iskopali iz ambisa 2008. kada su se ljudi, kompanije i vlade suočavale sa bankrotom, birajući između tri oblika preživljavanja.
Prvi, kvantitativno olakšanje. Kina, SAD, Britanija, Japan i – posle pet godina kašnjenja zbog otpora Nemačke – Evrozona su stvorili ukupno 12 triliona dolara koji nisu postojali pre toga. Ovaj potez je investiranje pretvorio u klađenje i revitalizovao cene svega na ovom svetu sem radne snage.
Drugi, „rast novih tržišta“: sposobnost Kine da stimuliše sopstvenu ekonomju, koristeći se državnim ulaganjima i jeftinim zajmovima za investitore, takođe je stimulisao i ostatak sveta u razvoju – što je povećalo cene hrane, sirovina i energije, svega što se u ekonomiji zove „komoditeti“ (roba) – i time su osnažene ekonomije svetskog Juga.
Treći način je podrazumevao „širi se i pretvaraj se“ taktiku koju su koristile banke i državne finansijske institucije – Grčka je pred bankrotom? Izvucite je i nametnite mere štednje. One zauzvrat dovode do još većeg bankrota, zatim se nametnu nove i teže mere štednje i omogući novo izvlačenje. Države su preuzele dugove banaka. Prosto se razbacivalo zajmovima u vrednosti triliona dolara za koje se znalo da nikada neće biti vraćeni – takozvanim „nedelotvornim pozajmicama“. Dugovi su nastavili da rastu. Od 2008. porodice, kompanije i vlade su pozajmile ukupno 57 triliona dolara više od ukupne sume koja je do tog trenutka bila pozajmljena.
Problem sa tim je što oporavak koji dobijete ovakvim scenariom nikako nije „normalan“. Realan jeste – izgrade se mostovi, kupi se vreme za pregovore, pravi poslovi – iako većina njih slabo plaćena – se stvore. Ali, to prosto nije održivo.
Održivi oporavak bi usledio otpisivanjem dugova ili njihovim vraćanjem, rastom plata i produktivnosti. Privrede bi se vratile u ravnotežu, došao bi kraj merama štednje. Ništa od nabrojanog se nije desilo.
Ovaj treći ciklus ekonomskog buma i propasti se dešava u trenutku kada je situacija u svetu postala veoma zabrinjavajuća. Na konferenciji investitora kojoj sam prisustvovao ove nedelje, delegati su diskutovali o: mogućnosti rata između NATO-a i Rusije, mogućnosti raspada država na Bliskom Istoku (sa tim da su Sirija, Irak i Avganistan već delimično u stanju raspada), mogućnost razlaza EU pod pritiskom nadolazećih miliona izbeglica.
Nijedna od ovih stvari nisu bile mogući scenario 2008, a tu je i još jedan faktor koji je sada prisutan, a tada nije bio. Sećam se brojnih diskusija 2008/9. – sa raznim medijskim magnatima, političarima, ekonomistima – oko pitanja „Zašto nema nemira?“ Posle Okjupaj pokreta, Arapskog proleća, masovnih pokreta u Turskoj, Brazilu i Ukrajini, niko neće postavljati to pitanje.
Berza u opadanju zapravo predstavlja milione srednjeklasnih i nekoliko desetina hiljada bogatih ljudi koji kažu sebi : Svet je isuviše rizičan da bi moj novac bio u najrizičnijoj (ujedno i najprofitabilnijoj) formi ulaganja, bolje je da novac sklonim negde na sigurno. Problem je što posle tri ciklusa buma i propadanja u poslednjih 15 godina, potraga za sigurnim mestom biva sve teža.
Ono što ljude odbija od ulaganja ovog puta jeste činjenica se kineska priča o uspehu u poslednjih 15 godina završila, kao i sumnje oko načina na koji će Komunistička partija Kine reagovati na to.
Priča o putu Kine ka najvećoj svetskoj ekonomiji bila je – a možda je i još uvek – zapanjujuća. Mnogi su sumnjali u verodostojnost statistike kineskog rasta, ali to nije bilo važno. Kina jeste rasla, a ukoliko bi taj rast posustao, vlada je imala trilione dolara u rezervi kojima bi rešila problem. Mogla je da naredi bankama da pozajmljuju, mogla je da naredi izgradnju mostova, a ujedno je i bila jedina vlada na svetu koja nije imala problem sa društvenim nemirima i slobodom na internetu.
Sada su oni koji pokušavaju da izmere stvarni obim kineske ekonomije veoma zabrinuti: zvanična stopa rasta je pala na 6.9%. Peking odbija navode da su brojke prenaduvane, ali mnogi procenjuju da je stvarna stopa rasta samo dve trećine od zvanične, kao i da će nastaviti da opada zato što, iako komunistička birokratija naređuje berzama da zaustave pad vrednosti akcija, u polu-tržišnoj ekonomiji ne možete da naredite kompanijama da stvaraju profit ili potrošačima da troše. Možete da izgradite nove mostove, ali ne možete da naredite da se saobraćaj odvija preko njih.
I dok dolar raste, a kineska valuta je vezana za dolar, novac odlazi iz Kine i – uprkos upumpavanju polovine triliona dolara rezervi – birokratija u Pekingu to ne može da zaustavi.
Na kraju, sve zemlje BRIKS-a – Kina, Indija, Brazil i ostale – upale su u takozvanu „zamku srednjeg prihoda“ i ne uspevaju da steknu status razvijenih zemalja, iako su u velikoj meri ostvarile prelaz od zemljoradničkih ka modernim industrijskim zemljama sa jakim uslužnim sektorom, zato što im nedostaju institucije koje bi iskorenile korupciju i ostale prepreke ka razvoju, poput nedostatka socijalnog sistema ili robovskih uslova rada u fabrikama.
Mnogi sada očekuju da će Kina značajno devalvirati svoju valutu, a oni koji ne dele takva očekivanja za to imaju jak razlog – devalvacija valute bi označila kraj kineskog projekta modernizacije privrede. Sa druge strane, bez devalvacije, Kina je zarobljena u svetu usporavajućeg rasta i finansijskog haosa.
Dosta ljudi na društvenim mrežama pita – šta bi trebalo vlade da učine? To je i delimično problem – postoje stvari koje vlade samostalno i njihove centralne banke mogu da urade. Kina može da devalvira valutu, Amerika može inflacijom da umanji vrednost svog duga makar malo, Evrozona može da štampa više novca i bolje ga usmeri, Nemačka može da napusti svoju politiku „crne nule“ (svejedno će i morati zbog izbegličke krize).
Ono što ne vidimo ovog puta jeste nešto poput koordinisane političke akcije koju je Gordon Braun probao da uvede na samitu G20 u Londonu, u septembru 2009. Svi političari iz raznih zemalja sada se osvrću samo na pretnje kod kuće: Merkelova ka Pegidi, političari centra u SAD-u kao Berniju Sandersu i Donaldu Trampu, Oland ka Nacionalnom Frontu.
A investitori čitaju novine, mogu da osete da je atmosfera drugačija, da se politički ciklus iscrpeo kako u Nemačkoj, tako i u SAD-u i da je i to drugačije u odnosu na 2008.