Od 2012. godine se širom sveta 14. februara održavaju simbolične akcije protesta koje kao zahtev ispostavljaju iskorenjivanje nasilja nad ženama. Ove akcije objedinjene su pod nazivom Milijarda ustaje ( http://www.onebillionrising.org/about/campaign/one-billion-rising/) , jer statistički podaci pokazuju da je 1 od 3 žene u svetu prebijena ili silovana, što u odnosu na 7 milijardi stanovnika planete, u krajnjoj računici znači milijardu zlostavljanih žena. Među rodno zasnovane oblike nasilje ubrajaju se ubistvo, silovanje, seksualno uznemiravanje, genitalno sakaćenje, ženski infanticid, silovanje u braku. Prisutnost određenih oblika nasilja nad ženama između ostalog je i kulturološki uslovljena.
U ovom kontekstu nemoguće je ne osvrnuti se na alarmantno loš, i sve lošiji, položaj žena u Srbiji, čiji je najjasniji simptom porast nasilja nad ženama. Godinu za nama obeležili su brojni nestanci devojčica i mladih žena, koji su se često završavali silovanjem i ubistvom. Nedavno je fitnes-šampionka Ana Marija Žujović na svom fejsbuk profilu postavila fotografiju na kojoj se vide povrede koje joj je naneo muž. Umesto solidarnosti sa žrtvom, usledila je poplava lažnog moralizma, jer je u pitanju „selfie“. To dovoljno govori o dvostrukom moralu buržoaskog društva – društvo nije u stanju da zaštiti žene od nasilja, ali jeste u stanju da propisuje i vrednuje na koji način je poželjno biti žrtva partnerskog i porodičnog nasilja.
Sve što je neoliberalna država ponudila ženama jeste plejada reakcionarnih narativa koji veličaju materinstvo i retradicionalizaciju rodnih uloga. Efekat koje ovakve kampanje, najčešće vođene po kolumnama režimskih listova, imaju za cilj jeste izazivanje moralne panike i osećaja krivice kod žena. Ukoliko se porodica predstavi kao jedina sfera u kojoj žena može, treba i mora da se „ostvari“, kreira se atmosfera u kojoj se o nasilju nad ženama govori kao o individualnom, a ne sistemskom problemu, a krivica implicitno svaljuje na žrtve kao posledica njihovog lošeg izbora ili ličnih nedostataka. U takvoj atmosferi žene niukoliko ne mogu biti ohrabrene da govore o nasilju, naročito ne o nasilju kao političkom problemu. Takođe, narativima u slavu patrijarhalnog poretka i ženske podređenosti ne govori se o suštinskom razlogu zbog kojeg žene najčešće ostaju sa nasilnicima – ekonomskoj zavisnosti, što je prvorazredno političko pitanje. Svaka kampanja za borbu protiv nasilja nad ženama koja pokušava da osnaži žene da napuste nasilnike, a da pritom ne govori o ekonomskoj potčinjenosti žena, ostaje u licemernim i jalovim okvirima liberalne demokratije, i vrti se u začaranom krugu posrednog okrivljavanja žrtve, koja biva infantilizovana kao nesposobna da ispravno bira ili emocionalno nezrela da napusti nasilnika.
U kapitalizmu žena je zaista drugi pol, onaj siromašniji: dvostruko eksploatisana, manje plaćena za isti rad, primorana da uglavnom samostalno snosi teret reproduktivnog i kućnog rada. Da bi žene zaista bile u stanju da izađu iz nasilnih partnerskih odnosa, neophodni preduslovi jesu samostalni prihodi i pomoć u brizi oko dece. Svim dosadašnjim sistemima nedostajalo je političke volje za ostvarivanje potpune rodne jednakosti, te je briga o deci i kući, dosledno tradiciji, osta(ja)la ženska „privilegija“. Ipak, socijalna država nije primoravala žene da biraju između profesionalnih ambicija i materinstva, jer im je garantovala zaposlenost uz mogućnost trudničkog i porodiljskog odsustva. Sa uspostavljanjem neoliberalizma pritisak na žene višestruko je povećan. Žene sve češće bivaju zlostavljane na poslu, a sa svakom novom krizom kapitalizma brže ostaju bez posla, socijalnih i zdravstvenih prava kao što su dečiji/roditeljski dodatak, porodiljsko odustvo i sl. Time dolazi do rodne segregacije rada – na tržištu rada žene se tretiraju kao rezervna radna snaga, čime ostaju skrajnute, vezane za kuću i politički nevidljive. Takva društvena konstelacija ohrabruje porodično, kao i sve druge oblike rodno zasnovanog nasilja.
Nasilje nad trudnicama i porodiljama, tzv. opstetričko nasilje nad ženama, koje predstavlja specifičnu mešavinu problema neoliberalizma u sistemu zdravstvene zaštite s jedne, i patrijarhalne, duboko mizogine ideologije porodice, prema kojoj je rađanje ženska obaveza, a pravo na bezbedan i bezbolan porođaj vrhunski luksuz, s druge strane, još uvek je nedovoljno problematizovano, te često i nije prepoznato kao vid nasilja.
Kapitalizam ne samo da uslovljava nesiguran položaj žena na tržištu rada, čime se žene neminovno dovode u podređenu i neegalitarnu poziciju, već od ženske submisivnosti stvara i zasebno tržište, kao što dokazuje planetarni hit Pedeset nijansi – siva, film koji nastoji da partnersko nasilje predstavi kao erotiku svoje vrste. Erotizacija i romantizacija nasilja nepresušan su izvor profita u filmskoj industriji.
Istorijski posmatrano, nasilje nad ženama posledica je ženinog statusa kao svojine muških članova porodice. Nasilje nad ženama danas je jedan od simptoma klasnog društva. Rad na podizanju svesti o neophodnosti borbe protiv nasilja nad ženama, niz reformi u zakonodavstvu, obrazovanju i sistemu zdravstvene zaštite ostvaruju određen progres i zaslužuju pohvalu. Primera radi, artikulisanje porodičnog nasilja ili kriminalizacija silovanja u braku unutar Porodičnog zakona sigurno su doprineli ohrabrivanju žena da progovore o ovim problemima. Ipak, ženski pokret danas treba da zahteva više od pukih legislativnih reformi.
Emancipacija žena mora biti sastavi deo klasnog oslobođenja, što znači da revolucija ne sme ostati muški prerogativ. Ovogodišnji slogan pod kojim će se 14. februara širom sveta simbolično zahtevati prestanak nasilja nad ženama glasi: Ove, 2015. godine milijarda ustaje za Revoluciju!