fblogo   twlogo   ytlogo


nedelja, 05 maj 2013 23:07

Uticaj „mera štednje“ na žene u Evropi: Žene plaćaju krizu

  Kristin Vanden Dalen
Uticaj „mera štednje“ na žene u Evropi: Žene plaćaju krizu
Posmatrano iz rodne perspektive, dug, taj Trojanski konj u do sada neviđenom socijalnom ratu protiv naroda Evrope, nikako nije neutralan. „Mere štednje" koje se u njegovo ime uvode rodno su određene, kako po svojim karakteristikama, tako i po svojim efektima. Na njihovom udaru svuda se nalaze radnici/e, penzioneri/ke i nezaposleni/e, muškarci kao i žene, kao i različite skupine onih koji su „bez" nečega (bez krova nad glavom, bez papira, bez egzistencijalnog minimuma...), koji se na taj način pokušavaju primorati da plate za tešku krizu za koju ni na koji način nisu odgovorni. One svuda nameću najgore oblike socijalnog unazađivanja najranjivijima i najsiromašnijima među nama, samim tim, prevashodno ženama! Upravo će najranjivije među njima (samohrane majke, mlade žene, stare žene, imigrantkinje, pripadnice etničkih manjina, žene iz ruralnih krajeva i žrtve nasilja) biti izložene najsnažnijim pritiscima da priskoče u pomoć onima koji se bogate na račun duga.

Baš kao što su planovi strukturnog prilagođavanja iscrpli i osiromašili žene globalnog Juga, „mere štednje" će isisati krv ženama Evrope. Isti mehanizmi, koji proizilaze iz iste neoliberalne ideologije, sada su svuda na snazi. Privatizacija, liberalizacija i budžetska seča, zapisani u meniju „mera štednje", izjedaju socijalna prava žena, pogoršavajući njihovo siromaštvo, otežavajući i produbljujući rodne nejednakosti i podrivajući dosadašnja postignuća feminizma. Nema sumnje da će se bezbrojna socio-ekonomska unazađivanja koja se na njima danas testiraju sutra primenjivati protiv svih nižih klasa, kako žena tako i muškaraca, a sve u cilju toga da kapitalisti ne plate za krizu koju su sami izazvali.

Pregled evropskog horizonta socijalnog unazađivanja koje se u ime duga nameće ženama

Neke od glavnih mera pripremljenih za evropske vlade, stavljene pod vođstvo ili snažan uticaj MMF-a i drugih evropskih institucija su: opšti pad plata i penzija, rušenje sistema socijalne zaštite, uništenje javnih službi, napadi na radno zakonodavstvo i porast potrošačkih poreza. Kad se podvuče crta, sve ove mere rade protiv emancipacije žena u Evropi.

I Smanjenje prihoda od plaćenog rada žena

Dugo pre same recesije, položaj žena na tržištu rada bio je daleko od ravnopravnog (u odnosu na muškarce). Zaposlenost žena karakterišu snažna rodna segregacija prema tipu aktivnosti, razlika u platama, veliki udeo poslova s nepunim radnim vremenom, kao i koncentrisanost u sektorima ekonomije koji su slabije plaćeni, potcenjeni, najmanje pokriveni sistemom socijalne zaštite i mahom neformalni. Ne iznenađuje onda da su u takvim uslovima žene u nezahvalnijoj poziciji da se suoče s krizom.

Nekoliko faktora, direktno povezanih s dužničkom krizom i s njom povezanim makroekonomskim merama, vrše pritisak na prihode od plaćenog rada žena:

1. Porast stope nezaposlenosti među ženama

Ako je u prvoj fazi kriza najviše pogodila sektore s pretežno muškom radnom snagom (poput bankarstva, građevinske industrije, auto-industrije i transporta), sektori u kojima su žene brojnije (poput pružanja usluga privatnim i pravnim licima – ketering, čišćenje itd. – javno finansirani sektori, kao i maloprodaja i trgovina) sada su pod direktnim i veoma jakim udarom. Ovaj rodno-diferencirani uticaj krize na nezaposlenost žena i muškaraca ukazuje na rasprostranjenost (već pomenute) rodne podele rada.

Žene gube radna mesta mahom zbog neprodužavanja ugovora o radu na određeno vreme, zbog pada kupovne moći potrošača i korisnika javnih usluga, kao i zbog seče javnog finansiranja koja se sprovodi u sklopu „mera štednje". Budući da žene u Evropi čine veliku većinu zaposlenih u javnim službama (ne manje od dve trećine zaposlenih u obrazovanju, zdravstvu i socijalnoj zaštiti), finansijska ograničenja koja se vladama nameću na njih utiču u većoj meri. Značajan broj žena ostaje bez posla i suočava se s daljim srozavanjem ionako ograničenih prihoda. Sad, znajući da su žene bile i ostale one koje najviše izdvajaju za prehranu, zdravlje i obrazovanje porodice, možemo da izmerimo koliko će ovaj pad njihove kupovne moći uticati na decu i zavisna lica, ali i na najsiromašnije žene koje često dobrobit porodice stavljaju ispred sopstvene. Ovo direktno utiče i na njihovo fizičko i mentalno zdravlje: one će jesti manje ili manje kvalitetno, zanemarivaće palijativnu ili preventivnu zdravstvenu negu, da ne pominjemo pohađanje društvenih ili kulturnih dešavanja, čitanje... Propadanje u nesigurnost često ih primorava da traže drugi ili čak treći posao, ili da podižu kredite kako bi obezbedile potrebe i opstanak svojih porodica. Nije slučajnost to da su mikro krediti u Evropi u porastu – i da su im omiljena meta žene i njihovi „potrošački prohtevi"!

I mada žene posao gube manje naglo, manje spektakularno i, samim tim, manje vidljivo od muškaraca, ovaj proces nikako nije manje bolan. Zapravo, posledice nezaposlenosti dugoročno su daleko tragičnije za žene. Baš zbog toga što se, u proseku, njihovo radno iskustvo manje ceni i zato što karijeru često grade radeći poslove sa skraćenim radnim vremenom (part-tajm), pod ugovorima na određeno i periodima pauze između dva posla, žene su na tržištu rada ranjivije i zato teže pronalaze posao.

Osim toga, istraživanja pokazuju da će žene u uslovima smanjenog broja radnih mesta pre dobiti otkaz, jer se muškarci još uvek podrazumevaju kao hranitelji porodice. Studija iz 2005. godine, sprovedena na globalnom nivou1, pokazala je da skoro 40% ispitanika veruje da u takvim uslovima muškarci imaju više prava na zaposlednje od žena. Pa ipak, pravo žena da rade je ustavom zagarantovano pravo u mnogim evropskim državama, počevši od Belgije [autorka je Belgijanka, prim.prev.].

Konačno, pad kupovne moći njihovih „poslodavaca" zadaje direktan udarac imigrantkinjama koje rade kao služavke ili dadilje. Kako su ovi prvi sve manje u prilici da plate za njihove usluge, primorani su da ih otpuste. Iako poslovi imigrantkinja uglavnom ne spadaju u ono što bismo zvali dostojanstvenim radom, i iako naglašavaju razlike među samim ženama, njihova ekonomska migracija dopušta im da nadomeste siromaštvo koje pritiska njihove porodice u zemljama iz kojih dolaze.

Zaključimo time da je, pored toga što su efekti dužničke krize na žensku zaposlenost katastrofalni, vrlo verovatno da su i potcenjeni. Stvarnost je mnogo strašnija od zvaničnih izveštaja. Ljudi koji rade part-tajm poslove su, zapravo, izuzeti iz računica o nezaposlenosti. U Evropi je 2007. godine 31.2%2 žena radilo takve poslove (četiri puta više od muškaraca). Možemo bez ustručavanja tvrditi da je to što žene počinju da rade part-tajm poslove retko kad stvar ličnog izbora i da je jedna od direktnih posledica krize...

Neki od primera nezaposlenosti žena u Evropi koji proizilaze iz dužničke krize:

  • Nezaposlenost u Češkoj3 najviše pogađa majke koje se vraćaju s porodiljskog odsustva, uopšte majke s malom decom, žene starije od 50 godina i imigrantkinje, dok je u jednom gradu na severu Portugala od 17,000 stanovnika, bez posla 6,000 žena4!
  • Tekstilna industrija u Poljskoj, koja pretežno zapošljava žene, našla se u krizi kada su glavni sektori Zapadne Evrope koje je snabdevala propali: izgubljeno je 40,000 radnih mesta5.

2. Smanjivanje plata i penzija radnica

Jednu od glavnih varijabli prilagođavanja čine smanjivanje plata i skraćivanje radnog vremena zaposlenih u javnom sektoru, u kom su zaposlene uglavnom žene. Plate se zamrzavaju ili smanjuju6 (u Estoniji su između 2008. i 2010. godine plate državnih službenika smanjene za 15%7), režu se penzije (u Irskoj je uveden porez na penzije od 7.5%8), ukidaju se dodaci na platu, poput bonusa ili trinaeste i četrnaeste plate, mnogi poslovi s punim radnim vremenom pretvaraju se u part-tajm poslove, često se pribegava praksi neplaćenog odsustva (u Rumuniji su 2009. godine radnice i radnici bili primorani da uzmu dve nedelje neplaćenog odsustva9)... U Belgiji je ženama koje rade kao kućne pomoćnice i čistačice, u javnom i privatnom sektoru, dodatno skraćen radni dan, i pored toga što uglavnom i nisu radile puno radno vreme10.

Ovakav gubitak prihoda često primorava žene da rade više od jednog posla, ili da, kao u Engleskoj, podele rad „na smenu" sa svojim/om partnerom/kom: dok jedno radi danju, drugo radi noću, kako bi izbegli da deo prihoda daju na čuvanje dece...

Sadašnje prekarno stanje penzionerki sve je naglašenije. Sve veći broj žena prolazi kroz pakao staračkog siromaštva, uprkos tome što su radile celog života. Ne samo da se penzije smanjuju, već će se ženama povisiti i starosna granica za odlazak u penziju, kao na primer u Austriji gde će 2014. godine žene, umesto da prestanu da rade u 57. godini, morati da sačekaju dok ne napune 60, a u Italiji će od prvog januara 2012. morati da rade sve do svoje 65. godine11! Napomenimo i to da su u Francuskoj, posebno zbog široke rasprostranjenosti part-tajm rada (a kada govorimo o part-tajm radu, govorimo i o smanjenoj penziji!), penzije žena 40% niže od penzija muškaraca, dok žene u Poljskoj primaju penziju nižu od minimalne zarade, koja je i sama ekstremno niska.

Smanjivanje plata i penzija povećava rascep u primanjima između muškaraca i žena. U trenutnim uslovima, za isti rad i isti stepen odgovornosti, Evropljanke zarađuju u proseku 18% manje od svojih kolega. U nekim zemljama, poput Estonije, ta razlika penje se i do 30%12. U Belgiji trenutno iznosi 21%13.

3. Dužnička kriza naglašava fenomen prekarizacije zaposlenosti žena u Evropi

Pad prihoda domaćinstava usled recesije primorava pripadnike/ce radničke klase da prihvataju poslove koji su daleko ispod njihovih profesionalnih i obrazovnih kvalifikacija, što najčešće podrazumeva i pogoršanje uslova rada (rad za vreme pauze, rad noću, smanjivanje i menjanje radnog vremena, neuračunavanje vremena potrebnog za dolazak i odlazak s posla – na primer u uslužnom sektoru). Ovo pogotovo važi za žene (a posebno majke) kojima je, za razliku od muškaraca, teže da prihvate posao koji im se ne uklapa u porodične obaveze (npr. posao udaljen od mesta stanovanja, teško pristupačan ili posao čije se radno vreme ne poklapa sa školskim i vanškolskim obavezama njihove dece).

Stoga žene danas, više nego ranije, čine većinu zaposlenih na prekarnim poslovima (part-tajm poslovi, ugovori na određeno vreme, privremeni ili čak neobavezni rad)14. Ne samo da se, kada dođe do otpuštanja, upravo ovi poslovi prvi gase, već oni radnicama obezbeđuju vrlo slab, ako ikakav, pristup zaštiti garantovanoj radnim zakonodavstvom i uopšte socijalnoj zaštiti. prekarnim radnicama često se uskraćuju prava na zaštitu tokom trudnoće i porodiljskog odsustva, kao i drugi glavni oblici socijalne zaštite.

Srozavanje radnih uslova žena ističe prekarni karakter njihove zaposlenosti. Pritisak na uslove na radu i njihovo pogoršavanje, povećanje radnog opterećenja (pokušaji da se ukinu ili skrate pauze, smanjivanje broja zaposlenih...), veća fleksibilizacija radnog vremena, koja pojačava strah i stres jer ne znaš kada ćeš raditi, kako ćeš uskladiti posao i lični život, zahtevi za širokom stručnošću bez ikakvog dodatnog treninga... Sve to vodi iscrpljivanju na poslu i ostavlja posledice po zdravlje žena.

U čitavoj Evropi, dužnička kriza je zapravo sinonim za finansijsku, fizičku i psihološku prekarizaciju ženskog rada, uz pogoršanje njihovog siromaštva (primanja sve većeg broja radnica ispod su granice siromaštva) i ukidanje finansijske nezavisnosti, što je osnovna stavka svake stvarne emancipacije žena.

II Uništenje sistema socijalne zaštite

Veliki deo uštede u javnom sektoru na ime duga proističe iz seče socijalnih programa. Međutim, ni državni prihodi ni javna potrošnja nisu rodno neutralni. Dok su muškarci ti koji, usled svojih viših plata, više doprinose punjenju poreske kase, žene su, sa svoje strane, uglavnom te kojima javna potrošnja „koristi", kroz službe socijalne zaštite koje su, opet, rodno određene: nega dece, nega zavisnih osoba, javno upravljanje socijalnim stanovanjem, obrazovanjem, zdravstvom... Stoga je veća verovatnoća da će smanjivanje javnih izdataka za sistem socijalne zaštite direktno uticati na žene.

To je posebno uočljivo u dve oblasti:

1. „Mere štednje" vladama onemogućavaju vođenje porodične politike

Smanjivanje ili potpuno ukidanje određenih socijalnih beneficija naročito pogađa žene, a pogotovo majke i među njima one koje su „glave porodice".

Da bismo to ilustrovali, evo nekih mera koje svuda u Evropi ugrožavaju svaki proces promovisanja ravnopravnosti polova.

  • Vlada Rumunije smanjila je porodične i porodiljske dodatke, kao i dodatke za samohrane porodice (više od 90% ovih porodica čine jedna žena i njena deca) i pomoć osobama s invaliditetom15.
  • U Češkoj je ukinuta socijalna pomoć za porodice s niskim prihodima (koje su samim tim uglavnom porodice samohranih roditelja), a iznos nadoknade za porodiljsko odsustvo je smanjen, kao i sama njegova dostupnost. Smanjeni su i dodaci za novorođenčad, kao i oni za kućnu negu16.
  • U Engleskoj su beneficije za dobro zdravlje tokom trudnoće, porodični dodaci i poreske olakšice vezane za rođenje deteta ograničeni ili zamrznuti. I druga smanjenja socijalnih beneficija, poput pomoći za stanovanje, utiču na žene u nejednakoj meri. U suštini, više je žena nego muškaraca koji zavise od ovih beneficija. Istraživanje koje je sproveo britanski TUC (Kongres sindikata) pokazalo je da će sprovođenje svih pomenutih mera dovesti do smanjenja neto prihoda kod samohranih majki za više od 18%17.

Uz to, žene su ionako često u lošijoj poziciji glede pristupa i nivoa pomoći za nezaposlene (u Nemačkoj je 2010. godine od 47% nezaposlenih žena samo 28% primalo pomoć za nezaposlene18)19; „mere štednje" najavljuju još veće rezove. Neke zemlje su pooštrile kriterijume za određivanje kvalifikovanosti za socijalnu pomoć, dok su druge, poput Irske, smanjile njihov iznos (za 4%20) ili čak skratile trajanje pomoći (Danska je pomoć nezaposlenima prepolovila – s četiri na dve godine21). U Belgiji, predlog Elija Di Rupoa, mandatara nove vlade, predviđa dalje progresivno smanjivanje pomoći nezaposlenima, ukidanje doživotnih beneficija i zaoštravanje Polise za pomoć nezaposlenima22. Svi ovi primeri pokazuju koliko su „mere štednje" koje proističu iz „dužničkog sistema" direktno suprotstavljene svakom cilju ženske emancipacije: ne samo da podrivaju njihovu finansijsku nezavisnost, kao i bilo kakvu mogućnost boljeg usklađivanja različitih aspekata njihovih života – između ostalog, korišćenjem javnih službi – već ih, štaviše, primoraju da plate najveći deo cene krize.

2. „Mere štednje" podrivaju programe koji promovišu ravnopravnost polova

Politika rodne ravnopravnosti

Iako mere za promovisanje ravnopravnosti polova ne bi trebalo da su „luksuz" rezervisan samo za periode privrednog rasta, veoma se jasno vidi da dužnička kriza vodi smanjivanju kako pažnje koju političari posvećuju tom pitanju, tako i finansiranja mehanizama za uspostavljanje ravnopravnosti i praktičnog sprovođenja srodnih zakona. Kancelarija za rodnu ravnopravnost je u Španiji jednostavno ukinuta, dok je u Italiji budžet za porodičnu politiku smanjen za 70%23. Međutim, upravo se u doba recesije jasno vidi neophodnost postojanja ovih mera. „Mere štednje" čine službe koje obezbeđuju negu dece i zavisnih osoba sve nedostupnijim, neadekvatnijim i nepristupačnijim, a njihov kvalitet sve je lošiji. Dobre službe socijalne nege garant su da će žene moći da uspostave bolju ravnotežu između profesionalnog i privatnog života, između produktivnog i reproduktivnog rada, olakšavajući im učešće na tržištu rada i pospešujući rodnu ravnopravnost.

Pored toga, kvalitetne javne službe igraju pozitivnu ulogu u razvoju dece.

Bugarska je smanjila broj ustanova za smeštaj i zaštitu dece; u Estoniji, njihovo radno vreme je skraćeno, što žene sprečava da usaglase brigu o deci sa svojim radnim vremenom, dok je u Irskoj cena čuvanja dece porasla. Ona u Dablinu iznosi između 800 i 1000 evra mesečno24! Propadanje službi za negu već je primoralo Evropljanke da ili odustanu od punog radnog vremena i prebace se na neki part-tajm posao, ili da u potpunosti napuste tržište rada. Zato je u Evropi zaposlenost žena s decom opala za 12.4% (ovi podaci su iz 2009. godine – danas je situacija nesumnjivo gora)25. Sada vidimo koliko „mere štednje" ugrožavaju postignuća feminističke borbe i ojačavaju postojeće stereotipe o ženama-domaćicama i muškarcima-hraniteljima.

Neprofitni sektor

Udruženja koja pružaju pomoć ženama, poput planiranja porodice, sigurnih kuća za žrtve porodičnog nasilja, silovanja i zlostavljanja, telefonske linije za pomoć ženama u kriznim situacijama, skloništa za žene i decu... takođe su se našla usred oluje budžetskih rezova koji se sprovode u ime duga.

Iako su doprinela značajnim promenama u korist žena i, indirektno, u korist čitavog društva, ova udruženja se u celoj Evropi suočavaju sa smanjivanjem i javne i privatne finansijske podrške. Usled ekonomskog kolapsa, privatni donatori sve manje izdvajaju za ove sfere ljudske solidarnosti.

Stoga, iako je kriza postala sinonim za feminizaciju siromaštva i porast nesigurnosti žena na finansijskom, psihološkom i fizičkom planu (statistike potvrđuju porast porodičnog nasilja u vreme krize), ženska udruženja – koja bi mogla da im ponude podršku – postaju sve nepristupačnija i moraće da smanje kvalitet i kvantitet usluga koje pružaju.

Ostatak socio-kulturnog sektora takođe oseća efekte „mera štednje". Sad, budući da primarno radi s osiromašenim slojevima društva, ovaj sektor uglavnom ženama obezbeđuje pomoć i podršku. Tu nema ni trunke misterije: ukoliko dođe do smanjenja pomoći u hrani, skloništima za hitne slučajeve, kurseva za obrazovanje odraslih i kulturnih aktivnosti, žene će biti prve kojima će te stvari biti uskraćene. Na kraju, možemo sa sigurnošću zaključiti to da dug vodi sunovratu svih mera i procesa koji vode emancipaciji žena u Evropi.

III Uništavanje javnih službi

Ovo utiče prvenstveno na žene i to na tri načina. Zašto?

  • S obzirom na to da čine većinu zaposlenih u javnim službama26, žene su prve žrtve politike masovnih otpuštanja nametnutih „merama štednje". Engleska planira da do 2015. godine ugasi 50,000 radnih mesta, Rumunija je u 2010. godini već ugasila 100,000, dok Francuska planira ukidanje 31,000 ove godine27;
  • Žene su takođe i glavne korisnice javnih službi, čije je postojanje ključno za njihovo učešće na tržištu rada i ekonomsku nezavisnost. Dovoljan broj kvalitetnih i finansijski dostupnih kolektivnih ustanova i službi, je, zapravo, osnovna poluga ženske emancipacije.
  • Konačno, upravo su žene te koje će kroz porast svog neplaćenog i nevidljivog rada na sebe preuzeti odgovornost za negu i obrazovanje koje javne službe prestaju da pružaju. Tu vidimo pravu zamenu uloga i odgovornosti koje država prebacuje na privatni sektor i samim tim na žene, tako ih sprečavajući da u celosti učestvuju u svim sferama života. Dolazi do tranzicije u ime javnog duga: s koncepta „socijalne države" prelazi se na koncept „socijalne majke". I sve se to radi besplatno, kako bi se smanjili troškovi i isplatili bankari. Nije li kriza dražesna?

Rezovi u sistemu zdravstvene zaštite

Napadi na sisteme zdravstvene zaštite u Evropi strukturni su deo „mera štednje". Tri su razloga zbog kojih su žene prve na udaru ovih budžetskih rezova:

  • Kao što smo već videli, žene sačinjavaju većinu zaposlenih u zdravstvu i zato ih današnja seča radnih mesta u tom sektoru više pogađa. Pored toga, one se nalaze na lošije plaćenim i manje vrednovanim pozicijama. Zdravstvo je takođe prošlo kroz proces prekarizacije ugovora i radnih uslova (npr. sve manje medicinskih sestara i pomoćnog osoblja zapošljava se s punim radnim vremenom i za stalno, dok sve veći broj njih radi privremeno i part-tajm).
  • Iako seksualna i reproduktivna zdravstvena nega ženama omogućava kontrolu nad njihovim telom i, samim tim, životom, „mere štednje" nameravaju da i tu skrešu neophodna sredstva. Ovaj specifični sektor javnog zdravstva apsolutno je ključan za efikasno promovisanje rodne ravnopravnosti. Sve manje javnog novca odlazi na prevenciju HIV-a, abortuse, planiranje porodice, prenatalne i postnatalne zdravstvene usluge i preventivnu zdravstvenu negu za žene.
  • Zatvaranje domova zdravlja – kao u slučaju Bugarske (od septembra 2009. godine zatvorena je 21 bolnica – uglavnom u manjim gradovima i selima28) – povećava količinu rada na zdravstvenoj i reproduktivnoj zaštiti koji spada na žene.

Rezovi u obrazovanju

Budžetske restrikcije koje se sprovode u oblasti obrazovanja takođe prvenstveno utiču na žene, koje čine većinu zaposlenih u ovom sektoru; one su, kao i u zdravstvu, prve na koje utiču zatvaranja radnih mesta (u Bugarskoj je zatvoreno čak 50 škola, dok u Litvaniji i Grčkoj zatvaranje škola postaje sve raširenija pojava) i pogoršanje uslova na radu (u Estoniji je već povećan broj učenika po nastavniku)29. U Francuskoj se zatvaraju javna i besplatna obdaništa, u prilog privatnih „bašti buđenja" za koje roditelji moraju da plate. To dovodi do gubitaka radnih mesta u javnom sektoru i porasta troškova brige o deci.

Druge „mere štednje", poput smanjivanja javnih sredstava za nabavku udžbenika i nastavnih sredstava (kao što je to slučaj u Estoniji), ili smanjivanja sredstava za obroke u predškolskim i osnovnoškolskim ustanovama (dvotrećinsko smanjenje u Mađarskoj), povećavaju troškove vezane za obrazovanje dece, koji obično padaju na majke30.

Privatizacija socijalnih službi na pojedinca

Ovaj proces naglašen je „merama štednje". Nedostatke ovih službi nadoknađuje pojedinačno svaka žena, a posebno imigrantkinje koje nemaju dokumenta. Ove žene, često neprijavljene i samim tim bez pristupa socijalnoj zaštiti i profesionalnim beneficijama, izložene su radnim uslovima koji se graniče s prinudnim radom, i seksitičkom ili/i rasističkom nasilju.

IV Napadi na radno zakonodavstvo

„Mere štednje" koje vlasti nameravaju da sprovedu, uz podršku MMF-a i evropskih institucija, imaju za cilj snažnu deregulaciju tržišta rada, ravnu potpunom rasturanju zakona o radu uz ukidanje prava na organizovanje... Prekarni rad žena postepeno postaje pre pravilo nego izuzetak. U ime otplate javnog duga, žene u Evropi rade sve više a zarađuju sve manje.

Fleksibilni, prekarni i neobavezni rad

Neki poslodavci, usled recesije suočeni s opadajućim profitima, koriste krizu kao izgovor za pojačanu eksploataciju žena. Zbog njihove loše pozicije na tržištu rada i, samim tim, smanjene moći pregovaranja, žene „lakše" od muškaraca pristaju na uslove prekarnog rada, s umanjenom zaradom i bez socijalne zaštite. Kako bi izbegli zapošljavanje novih radnika, uprave fleksibilizuju radno vreme žena i ne obnavljaju njihove kratkoročne ugovore. Neki poslodavci se ne libe da, u cilju minimizacije socijalnih izdataka i izbegavanja plaćanja poreza i drugih troškova vezanih za stalno zaposlenje, podstiču neobavezni rad žena.

Porast nelegalnih postupaka prema ženama

Kako bi „prištedeli", neki poslodavci ograničavaju mere i inicijative koje su u interesu žena, ili čak primenjuju otvoreno nezakonite postupke poput otpuštanja trudnica. Činjenica da rodna ravnopravnost vlastima više nije prioritet svakako utiče na ovaj trend.

Iako su žene oduvek bile suočene s rizikom od gubitka posla tokom trudnoće ili trudničkog odsustva, taj rizik se drastično povećava za vreme krize. Tako Komisija za jednake šanse u Engleskoj procenjuje da 30,000 trudnica godišnje dobije otkaz (podaci iz 2009) i da će se ovaj broj samo povećavati s pogoršavanjem dužničke krize31. Ova šokantna posledica „mera štednje" ne samo da je nemoralna i u potpunoj suprotnosti s jednakošću na radnom mestu, već je i protivzakonita.

V Povećanje poreza na potrošnju – PDV

„Mere štednje" ne vrše pritisak na bogataše i preduzeća, već na niže klase. Porast PDV-a na robu široke potrošnje (hrana, dobra i usluge) savršeno oslikava ovu stvarnost. To naročito pogađa žene, koje obezbeđuju osnovne potrebe i ishranu svojih porodica, i vodi rastućem siromaštvu u domaćinstvima. U Engleskoj, PDV će porasti sa 17.5% na 20%32!

Opšti pritisak na žene

Planovi štednje ne samo da ne rešavaju prave uzroke krize, već će milione ljudi baciti u bedu i siromaštvo. Među njima, žene će prve nastradati, potkopavane psihološkim uticajem sve goreg siromaštva, izmorene prezaposlenošću i stresom usled primoranosti da preuzimaju više različitih uloga.

Kao što smo već videli, posmatrano s rodnog stanovišta dug i „mere štednje" nisu neutralni. Naprotiv, oni su uzroci feminizacije siromaštva, prekarizacije ženskog zaposlenja i primetnog povećanja tereta besplatnog rada koji žene obavljaju kako bi umanjile njihove razorne efekte; i, preko svega toga, oni uništavaju dostignuća feminizma... Međutim, iako trpe najstrašnije posledice krize, žene nikome ništa ne duguju. One su stvarni kreditori, na nacionalnom i internacionalnom nivou. Ogroman društveni dug duguje se upravo njima. Bez njihovog neplaćenog rada u proizvodnji, reprodukciji i nezi naša bi društva jednostavno propala!

Feminističke alternative dugu

Svaki od ovih oblika socijalnog unazađivanja koji se ženama nameće u ime „dužničkog sistema" pokazuje da svaki pravi emancipatorski proces mora da u sebi sadrži borbu protiv ovog duga, koji zajedno s patrijarhatom porobljava žene i sprečava ih u uživanju svojih najosnovnijih prava.

Širom sveta, feministički pokreti rade na ojačavanju međusobnih veza. Početkom 2011. godine, u Grčkoj je osnovana inicijativa „Žene u akciji protiv duga i mera štednje"33. Ova mreža koja se širi nada se da će doprineti stvaranju političkog prostora u Evropi u okviru kog će žene moći da promišljaju i koordinisano deluju protiv „dužničkog sistema" i za razvoj feminističkih alternativa logici finansijskog kapitalizma, logici koja je po ljude smrtonosna. Mreža namerava da se, kao feministička inicijativa, pridruži evropskom pokretu protiv duga i „mera štednje" i već interveniše u raznim sastancima i mobilizacijama čiji je fokus dug (npr. na Evropskoj konferenciji protiv duga i mera štednje u Atini 6. i 7. aprila 2011. godine34, u Briselu 31. maja35 i u Londonu 1. oktobra 2011.36). Ova inicijativa, stoga, namerava da promoviše evropsku feminističku kampanju koja će pomoći rušenju „dužničkog sistema", sistema koji je neprijatelj svake prave emancipacije žena i svih naroda Evrope. U svim zemljama u kojima se organizuju procesi revizije duga (Francuska, Irska, Grčka, Portugal, Španija), inicijativa „Žene u akciji protiv duga i mera štednje" ima za cilj da pripremi feministički pokret kako bi mogao da se u njih aktivno uključi. Ona na taj način odražava posvećenost feministkinja borbi protiv duga koji je u potpunosti podređen interesima finansijskog kapitala i borbi za razvoj novog načina proizvodnje i raspodele bogatstva, oslobođenog kapitalizma i patrijarhata.

***

Prvi put objavljeno na francuskom, 18. novembra 2011. na sajtu Komiteta za ukidanje duga Trećeg sveta: http://www.cadtm.org

Fusnote:

1. Evropski ženski lobi, Women, the Financial and Economic Crisis – the Urgency of a Gender Perspective, septembar 2009, http://www.womenlobby.org/spip.php?article184&lang=en

2. Ibid.

3. Oxfam International/Evropski ženski lobi, Women’s poverty and social exclusion in the European Union at a time of recession – An Invisible Crisis?, mart 2010, s. 15, http://www.oxfam.org.uk/resources/policy/economic_crisis/downloads/rr_gec_an_invisible_crisis_240310.pdf

4. TUC, Bearing the brunt, leading the response – Women and the global economic crisis, mart 2011, London, s. 7, http://www.tuc.org.uk/extras/TUC_Global_Women.pdf

5. Ewa Charkiewicz, The Impact of the Crisis on Women in Eastern Europe, Awid, mart 2010, s. 8-9, http://www.awid.org/fre/Library/L-impact-de-la-crise-internationale-sur-les-droits-des-femmes2

6. Pod pritiskom dužničke krize širom Evrope ugrožena je automatska indeksacija plata prema troškovima života, naročito bitna za slabo plaćene radnike/ce.

7. Evropski kongres sindikata, 4th Annual 8 March Survey, 2011 – Section III. The impact of the economic crisis on female employment, mart 2011, s. 18, http://www.etuc.org/IMG/pdf/8_March11_analysis_FINAL_FR.pdf

8. Ibid.

9. Evropski kongres sindikata, op. cit, s. 19

10. Konfederacija hrišćanskih sindikata – CSC, Femmes Vs Crise, s. 3-5, http://www.world-psi.org/TemplateEN.cfm?Template=/ContentManagement/ContentDisplay.cfm&ContentFileID=35299

11. D. Millet, E. Toussaint (ur.), La dette ou la vie, CADTM/Ed. Aden, jun 2011, Brisel, s. 343-358

12. Evropski ženski lobi, Women, the Financial and Economic Crisis – the Urgency of a Gender Perspective, op. cit.

13. Konfederacija hrišćanskih sindikata – CSC, Femmes Vs Crise, op. cit. s. 17

14. U Zapadnoj Evropi, između četvrtine i trećine radništva trenutno je zaposleno na privremenim ili/i part-tajm poslovima, pogotovo u Ujedinjenom Kraljevstvu, Holandiji, Španiji i Italiji. [W. Harcourt, L. Woestman, The Impact of the Deepening Economic Crisis on Women and Gender Equality in Western Europe, Awid, mart 2010, s. 8-9]

15. Evropski TUC, op. cit. s. 12

16. Ibid.

17. op. cit, s. 13

18. M. Jespen, Evropski institut radničkih sindikata (ETUI), Aspects contemporains de la crise au feminine, intervencija na seminaru „Srž rata... polova. Društveni i moneatrni odnosi“ koji je organizovao Univerzitet ženskih studija u Briselu, 16. decembra 2010.

19. Sistemi socijalne zaštite nastavljaju da se grade oko koncepta neprekinute zaposlenosti za vreme radnog veka od između 40 i 45 godina starosti, što se retko poklapa sa stvarnošću ženskog radnog veka.

20. Oxfam International/ Evropski ženski lobi, op. cit. s. 31

21. M. Jespen, op. cit.

22. Kolektiv Solidarnost protiv isključivanja, „Un gouvernement anti-chômeur“, br. 72 časopisa Ensemble pour la solidarité, contre l’exclusion (Zajedno za solidarnost, protiv isključivanja), oktobar 2011, s. 18-47 i članak objavljen u Le Soir, 26. oktobra 2011. „Saigner les chômeurs pour soigner les banquiers ? Inacceptable!“, http://www.netevents.be/ExternalLink.cfm?lang=fr&EventsID=189514&Link=www.asbl-csce.be

23. D. Millet, E. Toussaint (ur.) op. cit, s. 343-358

24. Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 25

25. W. Harcourt, op. cit, s. 10

26. U Evropi, žene predstavljaju 78% zaposlenih u službama socijalne i zdravstvene zaštite i 60% nastavnika u osnovnim i srednjim školama. Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 24-25

27. D. Millet, E. Toussaint (ur.), op. cit, s. 343-358

28. Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 25

29. Ibid.

30. Oxfam International/Evropski ženski lobi, op. cit, s. 6

31. H. Philomena, Les femmes et la crise de la civilization, jul 2009, http://www.europe-solidaire.org/spip.php?article15254

32. J. Leschke i M. Jespen, The economic crisis – Challenge or opportunity for gender equality in social policy outcomes. A comparison of Denmark, Germany and the UK, ETUI, Brisel, april 2011, s. 53

33. M. Karbowska, S. Mitralias, C. Vanden Daelen, Femmes en Mouvement. Vers une Initiative pour la construction d’un réseau féministe contre la dette et les mesures d’austérité en Europe, mart 2011, neobjavljeno

34. S. Mitralias, Une expérience pionnière en Grèce: l’Initiative des Femmes contre la Dette et les Mesures d’Austérité, 31. maj 2011, http://cadtm.org/Une-experience-pionniere-en-Grece

35. Ewa Charkiewicz, Austerity, debt and social destruction in Europe, intervencija na konferenciji „Zaustavimo dug, mere štednje i socijalno raspadanje: ujedinimo svoje bitke!“ 31. maja 2011. u Evropskom parlamentu, http://www.ekologiasztuka.pl/pdf/ECh_31_May_edited.pdf

36. Govor Sonje Mitralias 1. oktobra 2011, http://cadtm.org/Discours-de-Sonia-Mitralia-a-la

Pročitano 5650 puta

1 komentar

  • Link prema komentaru utorak, 18 jun 2013 03:39 komentarisao/la Jovan

    O ovim ekspandirajućim problemima koji ugrožavaju elem. dostojanstvu i pravo na min. egzist. živ. standrda ogromne većine stanov., a naročito žena i dece je nužno organizovati i izdići na nivo Evrope .. institucij, radničkih asocijacija, zadružnih pokreta i asocijacija svih koje su grožene i imaju ili treba da iamju zajedničku svest o ekskalaciji ugroženosti , te nužnosti zajedničkih akciono sistemaskih programa za reševanje ovih i sl . problema.

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.