Značaj narodnog ustanka u Grčkoj za Srbiju i Balkan

Neredi koji su početkom decembra nakon ubistva tinejdžera izbili u Grčkoj, prerasli su u najozbiljniju pretnju bilo kojoj zapadnoj vladi od sredine sedamdesetih godina

Ovakav nivo masovnog nezadovoljstva nije viđen u zemljama zapadnog kapitalizma još od kada je 1974/75 srušena vojna diktatura u Portugalu.

Desetine hiljada studenata i đaka, omladine uopšte, kao i radnica i radnika, već nedeljamaučestvuju u protestima, štrajkovima, blokadama i uličnim borbama sa jedinicama grčke policije. Nezadovoljstvo se ne ispoljava samo protiv policijske brutalnosti, već protiv rastućih društvenih nejednakosti i opšteg stanja beznađa i besperspektivnosti sa kojima su mladi suočeni.

I pored relativnog smirivanja nereda tokom novogodišnjih praznika, uzroci krize nisu nestali i nateraće narod ponovo na ulice.

 

Bez sumnje, ulazimo u period velikih previranja na političkoj sceni širom Evrope, usled najdublje ekonomske krize od tridesetih godina prošlog veka. Takođe, svedoci smo već razgranatog pokreta otpora u Italiji, Francuskoj i Španiji.

Prebacivanje troška krize na grbaču najširih društvenih slojeva putem rastućih cena, uzastopnih talasa otpuštanja, zamrzavanja plata i sveobuhvatnog „stezanja kaiša“, svuda je prouzrokovalo bes građana. U Grčkoj je taj bes prekipeo.

Ovaj bes nije nekontrolisan, niti je u pitanju iracionalno ispoljavanje kolektivnog ludila. U Grčkoj je nepravda danas svima očigledna. Mala elita bogataša i gazda se decenijama bogatila na račun naroda – a sada pokušava da natera narod da je izbavlja iz krize u koju ga je ona i uvukla.

Već dvadeset godina se širom sveta ispreda priča kako tržište rešava sve probleme, ali sve većem broju ljudi postaje jasno da to jednostavno nije tako. To je danas slučaj i u Srbiji.


Socijalno odgovorna vlada i socijalno nezadovoljstvo
Stoga, narastajući talas nereda neće zaobići našu zemlju. Mi, kao i ostatak sveta, već osećamo efekte ekonomske krize. Vlada svoj anti-socijalni budžet sve vreme opravdava pozivanjem na krizu.

Najočiglednija protivrečnost na našoj političkoj sceni je ta da politička elita skreće udesno, a društvo ulevo. U Srbiji ne postoji gotovo nijedna partija koja nije za restriktivni budžet. Sa druge strane, većina građana sve je nezadovoljnija socijalnim stanjem u zemlji – manje od polovine ispistanika je u novembru „Gallup Balkan Monitoru“ odgovorilo da ima „puno“ ili „nešto“ poverenja u srpsku vladu.

Ovaj broj gotovo sigurno opada iz dana u dan.

Tokom cele protekle godine, širom Srbije su se dizali lokalni štrajkovi i raštrkani socijalni protesti. U raznim gradovima je stanje industrijskog bunta česta pojava – još u proleće je loše stanje u privatizovanim fabrikama prouzrokovalo talas štrajkova i protesta u Kragujevcu. Tada su radnici „Partizana“, „Azmija“, „Tehnike Tankosić“, „Filipa Kljajića“ i drugih preduzeća obustavili rad.

Celog leta štrajkovi drmaju i Pančevo, privredni i industrijski centar Južnog Banata. Dalje, 16. decembra zaposleni u hemijskoj industriji „Nevena“ iz Leskovca stupili su u generalni štrajk. Od avgusta nisu dobijali plate.

Radništvo je više puta tokom 2008. godine izlazilo na ulice Beograda – za Prvi maj, povodom nezadovoljstva u preduzećima poput „Magnohroma“ i „Šinvoza“, i krajem godine pod plaštom Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS), zbog lošeg ekonomskog položaja zaposlenih.

Sredinom decembra, Jedinstvena sindikalna organizacija „Jat airwaysa“ najavila je da će organizovati proteste u Beogradu, ukoliko JAT ne dobije finansijsku podršku Vlade Srbije.

Studenti u Beogradu već dve godine organizuju povremene proteste i blokade zbog visokih školarina i loših uslova na fakultetima.

Sada postoje sve naznake da će ove godine doći do još većeg socijalnog nezadovoljstva. Koalicija ZES-SPS, uprkos priči o socijalno odgovornog vladi, odlučila je da pogazi sva predizborna obećanja i zaoštri napade na najšire slojeve u našem društvu.

Možda najbolji primer ovoga je zalaganje premijera Cvetkovića za odlaganje primene opšteg kolektivnog ugovora. Opšti kolektivni ugovor su Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost zaključili sa Unijom poslodavaca Srbije.

Ministar rada i socijalne politike doneo je tada Odluku o primeni opšteg kolektivnog ugovora, kojom je on trebalo da stupi na snagu 1. januara 2009. Ovim ugovorom je predviđeno da poslodavci i država svim zaposlenima u privatnom i javnom sektoru isplaćuju 15 odsto od prosečne mesečne zarade za topli obrok, a da se za regres godišnje izdvoji 75 odsto od republičkog proseka.

Međutim, 26. decembra Unija poslodavaca je saopštila da istupa iz kolektivnog ugovora. Vlada je prvo tvrdila da je spremna da „posreduje“ u novonastalom sporu. Ipak, na kraju je podržala poslodavce u njihovom pokušaju da odlože primenu Opšteg kolektivnog ugovora.

Štaviše, ZES-SPS su spremni da sve ključne resurse prodaju u bescenje i nateraju stanovništvo da radi za što manje pare, samo da bi očuvali sposobnost krupnog kapitala da izvlači korist iz ove situacije. Kako je sam premijer naglasio: „Ne smemo da dozvolimo da zemlja uđe u hiperinflaciju. Ovde nije samo pitanje da li će država da se ponaša na određeni način, već šta će se desiti ako se povuku i strani investitori u slučaju da ne ostvaruju profit.“

Problem je u tome što pomenuti program očigledno da ne funkcioniše – strani investitori su već uveliko otpočeli proces povlačenja. Kompanija „Ju-Es stil Srbija“ najavila je da će početkom januara 2009. privremeno obustaviti proizvodnju u nekoliko pogona, što znači da će čak 20 hiljada građana Smedereva živeti sa manjim platama, dok će ceo grad trpeti srazmeran pad u ukupnoj trgovini, kao i pogoršanje na polju usluga. Nekih 500 radnica i radnika već je izgubilo poslove u kompanijama koje „Ju-Es stil“ unajmljuje za obavaljenje određenih delatnosti.

Dolazak „Fijata“ takođe je veoma neizvestan, iako je u maju 2008. najava da će italijanski gigant spasiti srpsku autoindustriju odigrala ključnu ulogu u izbornom uspehu ZES-a. Dinkić rezonuje da je „bolje ikad, nego nikad“, dok Miša Laketić, novinar „Blic novca“, komentariše: „Postoje strahovi, ali moramo da čekamo 31. mart, kada je krajnji rok do kada „Fijat“ mora da uplati 200 miliona evra i kada konkretno znamo da li počinje posao u Kragujevcu ili ne.“

Možda je indikativno da je „Fijat“ sredinom decembra svoje fabrike zatvorio na mesec dana, 50,000 radnika uputio na prinudne odmore i od italijanske vlade zatražio finsnsijsku infuziju.

Prvi čovek „Fijata“, Serđo Markione, tim povodom je izjavio da „nije video krizu ovakvih razmera“ i da će 2009. godina biti najgora u njegovom životu.

Očekivalo bi se da u zemlji u kojoj vlada nema plan kako da prevaziđe krizu i koja socijalnu odgovornost definiše kao prodavanje ključnih resursa stranim firmama za šaku dolara, kako potvrđuje i slučaj prodaje NIS-a „Gaspromu“, mora doći do svesnog narodnog ustanka protiv vlasti.

I Savez samostalnih sindikata i Nezavisnost najavili su ulične proteste zbog planova vlade i poslodavaca glede Opšteg kolektivnog ugovora. Međutim postavlja se pitanje u kojoj će meri vođstva ovih sindikata moći ili hteti da delaju zajedno, uzevši u obzir prethodna iskustva.

Sindikalnim birokratama je očigledno cilj da iskoriste situaciju kako bi poboljšali svoj položaj u hodnicima vlasti i vratili se za pregovarački sto. Njih ne brine duga, hladna i gladna zima.

Ipak, socijalni otpor se razvija širom zemlje. Činjenica da se u javnom diskursu sve više priča o socijalnim temama i sindikalnim pitanjima ukazuje na to da pritisak odozdo postaje sve jači.

Vladajućim krugovima će biti teško da suzbiju masovan radnički pokret u predstojećem periodu. Ipak, usled nedostatka jasne političke alternative u Srbiji, elitama ostaje ogroman prostor za manevar – njih i dalje nema ko da sruši.

Šta da se radi?
Spoj socijalnog i političkog dugo je nedostajao čak i na Zapadu, gde antiglobalistički i antiratni pokreti postoje rame uz rame sa masovnim štrajkovima i građanskom neposlušnošću, pa i političkim pobunama, poput francuskog i irskog „ne“ na referendumu o evropskom ustavu. Klasno svesna levica imala je i još uvek ima ograničenu ulogu u društvu.

Vlade mahom okuplja glavna grupacija levog ili desnog centra, iako im podrška u stanovništvu opada. Stoga, u zemljama poput Nemačke, one su čak primorane da dele vlast.

To ne znači da Evropom vlada nestabilnost, već da osnove stabilnosti polako postaju šuplje, usled gubitka ugleda vladajućih političkih partija i institucija u stavovništvu.

Svakako bi se očekivalo da bi socijalistička levica u tim okolnostima trebalo da obnovi korene u radničkoj klasi. Ipak, to se u značajnom smislu nije dogodilo.

Dva glavna razloga postoje za ovo stanje. Prvo je pomeranje socijaldemokratije udesno na svetskom planu, a drugo je kolaps (staljinističkih) komunističkih partija, usled kraha SSSR-a. Oba faktora su usko povezana sa globalizacijom kapitalizma kao sistema.

Budući da su i socijaldemokratski i staljinistički pokreti videli nacionalnu državu, a ne radničku klasu, kao alternativu tržištu, oni nisu uspeli da se prilagode, a kamoli suprotstave, novom svetskom poretku. Usled toga su samo izgubili veru u postojanje bilo kakve alternative.

Značaj grčkog ustanka je upravo u tome što je u centar pažnje širom Evrope stavio ključnost klasne politike i pitanje vlasti – koja klasa vlada? Povratak socijalizma kao klasnog i međunarodnog pokreta se, iz dana u dan, iz meseca u mesec, postavlja na ulicama grčkih gradova i sela.

U trenutku kada je stabilnost kapitalističkog sistema pod znakom pitanja, gde god da uperimo prstom na globusu, jedna iskra može da upali čitav požar.

Blokada nekog fakulteta ili okupacija značajnog radnog mesta u Srbiji svakako mogu odigrati ulogu iskre za širi socijalni pokret u zemlji.

Međutim, međunarodni faktor nam dozvoljava da učinimo i mnogo više od toga. Započinjanje borbe sa otvorenom i nedvosmislenom podrškom grčkom ustanku, moglo bi stvoriti jasno politički bunt u zemlji.

Štaviše, čin solidarnosti sa pobunom u Grčkoj je istorijska šansa za prvi značajan korak u izgradnji regionalnog odgovora globalizovanom kapitalizmu.

Ne smemo se voditi uskim motivima i boriti odvojeno jedni od drugih. Kako u zemlji, tako i širom Balkana, moramo dokazati da je solidarnost naša snaga.

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Sledeća na udaru – automobilska industrija

NATO tramvaj? Ne u Zagrebu!