Dalje ruke od fudbala![16 min. za čitanje]

U turbulentnih 48 sati između nedelje i utorka, glavna tema u svakom delu sveta, a posebno u Evropi, jeste bila najava 12 velikih evropskih fudbalskih klubova iz Engleske, Italije i Španije da formiraju sopstvenu ligu. Fudbal – najbitnija sporedna stvar na svetu – još jednom je pokazao da je globalni fenomen koji mora privlačiti pažnju socijalista i socijalistkinja, a čija je uloga da, u trenutku povlačenja ovih klubova uspešno generalizuje nezadovoljstvo navijača u demokratsko rekonstruisanje fudbala. Još više zato što je projekat propao, nužno je osvrnuti se na uzroke ovog sukoba, kako se ne bi ponovio, ali i da bi se ispunio brisani prostor nastao usled diskreditacije elitističkog pristupa fudbalu.

Kapitalizam i fudbal

Najveće legende 12 klubova potpisnica bili su socijalisti. Između ostalih, Liverpulov Bil Šenkli, čovek iz naroda, smatrao je da fudbal treba organizovati na principima socijalizma. Junajtedov Met Bazbi, deklarisani socijalista, učestvovao je u velikom radničkom generalnom štrajku 1926. godine. Igrači i funkcioneri Barselone borili su se i ginuli na strani republikanaca u Španskom građanskom ratu, a klub je ostao svetiljka antifašizma u periodu Frankove diktature. Ovi klubovi danas predvode puč velikog kapitala, kojim žele dodatno udaljiti fudbal od svoje suštine, od običnih ljudi, i time gaze svoju slavnu tradiciju. Pošto vlasnici klubova ne romantizuju fudbal, ne smemo ni mi, već trezvene glave moramo, za početak, razumeti zašto su oni pokušali da sprovedu puč.

Zalaženjem u suštinu ovog sukoba između 12 klubova i krovne Evropske fudbalske organizacije (UEFA), dotiče se i srž protivrečnosti modernog fudbala. Naime, još od sredine 1980-ih, fudbalski klubovi sve više postaju ispostave krupnog finansijskog kapitala (koji ih koristi ili za pranje novca, ili kao korisne investicije za budući izvor prihoda za druge privatne poslove), a sve manje mesto na kom radnička klasa može da se okuplja i bavi sportom. Sa druge strane, krovne organizacije poput FIFA-e i UEFA-e, kao i ostali nacionalni savezi, svojom monopolnom pozicijom u određivanju struktura takmičenja – dakle suvim mentalnim radom (Marks bi ih verovatno nazvao Bourgeoisideologen), postale su stecište posrednika koji samo skidaju kajmak, napravljen mukotrpnim fizičkim radom hiljadama fudbalera i ostalih fudbalskih radnika. Ukratko, suština sukoba je otimačina oko raspodele [usled pandemije smanjene svote] novca od TV prava. Marksističkim rečnikom, ovo je manifestacija protivrečnosti sistema gde postojeći institucionalni okvir više ne može da izvrši funkciju rutinskog priliva profita velikom kapitalu.

 

Presedani su tu!

Ovo nije prvi put da se ovakav sukob dogodio. Nasuprot, ovakva dinamika toliko je učestala u modernom fudbalu, da bi se mogla i uzeti za njegovu normalu.[1] Naime, Engleska Premijer liga (EPL) nastala je aprila 1991. godine, kada su se veliki klubovi pobunili protiv „nesposobnosti“ rukovodioca tadašnje Fudbalske Lige da iskoriste komercijalne potencijale igre.[2] Kao i danas, par velikih klubova se izdvojilo, potpisalo unosan ugovor sa privatnom medijskom kućom, i time izbacilo iz igre dotadašnju krovnu organizaciju. Razlika u odnosu na današnji slučaj je decenija „huliganizma“ 80-ih, izgovor da se „fudbal uzdigne ka srednjoj klasi“ koja verovatno neće praviti probleme. Drugim rečima, profit je suština, samo što se to danas uopšte ne prikriva. Takođe, razlog zašto je ovakva promena prošla početkom 90-ih je to što je došla na talasu poraza radničke klase u Engleskoj (da ne spominjemo dominantnost narativa „kraja istorije“), dok smo u poslednjih godina u Engleskoj prisustvovali talasima masovnih mobilizacija oko raznih progresivnih zahteva, najvidljivije oličenih u pet godina tokom kojih je socijalista Džeremi Korbin bio na čelu Laburističke partije.

Liga šampiona (LŠ), UEFA-ino takmičenje koje je 12 klubova želelo da zameni, takođe je nastala na isti način. Štaviše, kako je novinar Met Slejter primetio, princip Super Lige uslovio je nastankak LŠ. Naime, krajem 1980-ih, predvođeni notornim Silviom Berluskonijem koji je tada kupio FK Milan, veliki klubovi su se pobunili protiv postojeće verzije Evropskog kupa (tzv. Kup pobednika kupova), te se uz uvođenja koeficijenata,[3] u LŠ, umesto po jednog predstavnika-pobednika iz svake zemlje, našlo više klubova iz navodno boljih liga. Drugim rečima, UEFA je međunarodna organizacija osmišljena upravo da bi pomogla velikim klubovima da očuvaju svoju premoć. I bila je uspešna u tome – povećane svote novca koje su veliki klubovi primali preko UEFA-e dodatno su stratifikovale domaće lige, tj. povećala nejednakosti između „velikih“ i „malih“ klubova. Uz to, svaki put kada je došlo do krize prihoda velikih klubova ili kada su se unutar UEFA-e čuli glasovi za poštenijom raspodelom plena, „veliki“ bi zapretili formiranjem Super lige, što bi se uvek završilo kompromisnim reformisanjem UEFA-inih takmičenja u korist velikih klubova naspram malih. Kao jedan od takvih kompromisa, 2008. godine nastao je i Savez evropskih klubova (ECA), gde su, sa jedne strane, „veliki“ rasformirali svoju G-14 grupu i prihvatili forum od 246 evropskih klubova, a sa druge, dobili ogromno povećanje prihoda od TV prava. Pokušaj uvođenja formalne jednakosti samo je pojačao suštinsku nejednakost.

Tako je i sada. Trenutni predsednik UEFA-e, Aleksandar Čeferin, izabran je na tu funkciju 2016. godine uz obećanje da će dati prednost „manjim“ klubovima i boriti se protiv nejednakosti. Ironično, njegovo viđenje davanja prostora manjim klubovima svodi se na prosto povećavanje broja utakmica unutar zatvorenih krugova. Tako je uveo Ligu Nacija [sic.], te se umesto trivijalnih i nepopularnih prijateljskih utakmica, sada  reprezentacije „nefudbalskih“ država igraju između sebe – te ponekad i pobede – dok sa druge strane „fudbalske“ nacije igraju međusobne utakmice u svakoj reprezentativnoj pauzi. Sve preko grbače fudbalera! Na isti način, Čeferin je pokušao da reformiše i klupska takmičenja, uvodeći tro-prstenasti sistem, suštinski ništa manje elitistički od predloga 12 klubova. Kako to nije prošlo usled nezadovoljstva „malih“, alternativni predlog reforme išao je po tzv. „Švajcarskom modelu“, koji suštinski znači više „manjih“ klubova u LŠ, ali i češće međusobno susretanje „velikih“. Drugim rečima, ponovo je motiv više „jakih“ mečeva i ponovo preko leđa fudbalera. Ovoga puta su se predlogu usprotivili „veliki“, ne zbog same strukture, koliko zbog (pogađate) raspodele prihoda. Kako unutar šireg i demokratskijeg tela ECA nisu mogli da proguraju svoju viziju, pred planirano glasanje 19. aprila, 12 velikih klubova su dan ranije objavili svoje izdvajanje.

 

Neposredan kontekst

Kako se već navelo, ideja Super lige više puta je potezana od 1980-ih, ali su klubovi tek sada prešli sa reči na dela. Iako većina detalja još uvek nije poznata, između ostalog,[4] zna se da su klubovi sklopili ugovor sa američkom investicionom bankom J. P. Morgan, koja je trebalo da posluži kao žirant i obezbedi oko 3,5 milijardi evra koje bi oni podelili i tako sebi olakšali krizni period. Upravo u tome se i krije pravi razlog za ovakav tajming. Naime, ekonomska kriza ubrzana pandemijom pogodila je krupni kapital, kome je, usled želje da zaštiti svoje prihode i ideje da za to može da iskoristi fudbalske klubove, bilo logično da se ovakvog projekta prihvati baš sad. UEFA je objavila da će zbog pandemije dodeljivati 4% manje novca od TV prava. Različiti kontekst pojedinačnih klubova dublje rasvetljuju ovu poentu.

Šest engleskih klubova koji su se inicijalno pridružili Super ligi u vlasništvu je ili multinacionalnih kompanija (jedne britanske, tri američke), ili prebogatih Romana Abramoviča (ruskog oligarha) i Šeika Mansura (člana kraljevske porodice Arapskih Emirata). Relativno gledano, engleski klubovi manje su pogođeni pandemijom zato što su u privatnom vlasništvu, te su mnogi prodajom deonica „dokapitalizovali“ vrednost kluba, dok su sa druge strane TV prava EPL daleko veća od ostalih liga.[5] Drugim rečima, engleski klubovi želeli su samo da zamene LŠ, i povukli su se čim je na sto stavljena opcija njihovog isključenja iz EPL. Sa druge strane, svakako da su imali interesa u SL. Dok su cene deonica Mančester Junajteda skočile za 11% u ponedeljak, timovi poput Totenhema i Arsenala, „meritokratijom na terenu“ teško da bi obezbedili ulaz u najprofitabilnije takmičenje.

Priča je drugačija na jugu Evrope. Od tri italijanska tima, najaktivniji u organizovanju Super lige bio je Juventus, čiji su vlasnici, čuvena porodica Anjeli, podsetimo, 2018. godine smanjili ulaganja u FIAT da bi mogli da kupe Kristiana Ronalda. Inter i Juventus zajedno imaju preko 1.5 milijardi evra duga, a kako novopotpisani ugovor između italijanske Serie A i striming servisa DAZN predstavlja smanjenje prihoda za klubove u odnosu na prethodni ugovor, odluka da se uključe u SL bila je logična.

Situacija je svakako najgora u Španiji. Kako su dva najveća kluba – Barselona i Real Madrid zvanično institucije, oni ne mogu da prodaju svoje deonice, već krizu moraju prebroditi drugim sredstvima. Uz to, zajednički dug Barse i Reala iznosi preko 2 milijarde evra, te im izlazak iz krize omogućava ili dogovaranje boljih uslova otplate dugova – za šta je posredništvo banke J. P. Morgan ključno, ili konstantni uspesi na fudbalskom terenu – za šta je zatvorena SL liga idealna. Takođe, pregovaračka pozicija jedina dva zaista velika španska tima – Barse i Reala – sa španskim fudbalskim savezom daleko je jača od npr. engleskih, što ih je dodatno odvažilo na ovaj korak. Samim tim, nije iznenađujuće da su prvi iz te priče izašli engleski klubovi., dok se Real i Barsa još uvek nisu zvanično povukli.

Uz ove tri zemlje, postavlja se pitanje zašto još trofejni Bajern iz Minhena, Borusija Dortmund i Pariz Sen-Žermen (PSG) nisu prihvatili poziv pristupanja SL. Razlozi su različiti. Iako bi svakako svima bilo u ekonomskom interesu da igraju u SL, Bajern i Borusija su, usled tzv. 50+1 zakona u Nemačkoj koji ne dozvoljava jednoj osobi da bude većinski vlasnik, imali dovoljno demokratske kontrole koja bi sprečila ulazak.[6] Sa druge strane, vlasnik PSG-a je prebogati Šeik Tamim Hamad Al-Tani, vladar Katara, koji je svojim vezama izgurao kontraverznu odluku da se Svetsko Prvenstvo sledeće godine održi u Kataru, dok se situacija dodatno „zakomplikovala“ činjenicom da je u pripremanju Prvenstva već umrlo preko 6500 migrantskih radnika. Kada se tome doda da je upravnik PSG-a katarski biznismen Naser Al-Kelaifi koji je i vlasnik katarske televizije sa ugovorom da prenosi utakmice LŠ, postaje jasno da im dodatno zatezanje odnosa sa FIFA-om i UEFA-om nije bilo u dugoročnom interesu.

 

Dve perspektive nezadovoljstva

Pokušaji „velikih“ klubova osujećeni su u ekspresnom roku, naišavši na jako suprotstavljanje. Povučena je linija dokle veliki kapital sme da ide da bi se iskobeljao iz krize. Protiv „velikih“ klubova pokrenule su se dve velike ali suštinski suprotstavljene sile. U razvoju odnosa te dve sile zavisi i konačna odbrana fudbala.

Sa jedne strane, protestvovali su zajedno megalomanske TV kuće, svetske i regionalne fudbalske organizacije, nacionalni fudbalski savezi i nacionalne vlade. Sa druge strane, takođe smo prisustvovali masovnom nezadovoljstvu što ljubitelja i ljubiteljki fudbala, gde su pojedine navijačke grupe osudile svoje klubove, što samih profesionalnih fudbalera i trenera, koji su jasno u ovoj borbi stali protiv svojih gazdi. Ta dva vida otpora nisu jednaka. Ovi prvi jesu pokrenuli ogromnu medijsku, pravnu i političku kampanju protiv osnivanja SL, ali suštinski njima ne smetaju visoke cene karata, niti ekskluzivna takmičenja sama po sebi, već samo konkretna Super liga. Šta više, kako je u tekstu pokazano, oni su krojili fudbal do sada upravo u ovom elitističkom pravcu. Mediji poput SkySport-a licemerno pozivaju na moral i patriotizam (predstavljajući ovaj puč kao pokušaj Florentina Pereza, predsednika Reala, da oduzme engleski fudbal od engleskog naroda), dok bi oni zapravo izgubili milijarde investiranih funti ako projekat Super lige prođe te ojača njihove konkurente. Profiteri iz FIFA-e i UEFA-e (kao i svih nacionalnih fudbalskih saveza), sa svim svojim okolnim sponzorskim ugovorima, bi gubljenjem monopolske pozicije nad elitnim organizovanjem fudbala finansijski propali. Nijednom nisu ovoliko snažno odreagovali na brojne rasističke probleme u fudbalu. Uz to, svojim konstantnim favorizovanjem velikih klubova, brojnim korupcijskim skandalima, nemarom ka fudbalerima i navijačima, te, na kraju, žmurenjem pred događajima u Kataru, nemaju nikakvog prava da govore o pohlepi drugih. Konačno, političari poput Borisa Džonsona i Kira Starmera, koji svakim svojim potezima u političkoj areni pokazuju da im cilj nije zaštita „naroda“ već krupnog kapitala, i u ovoj priči prvenstveno reaguju na mig britanskih kapitalista kojima će silne investicije u engleski fudbal propasti ako se taj isti nacionalni fudbal devalvira svodeći se na samo „neatraktivne“ klubove.

Sa druge strane, imali smo osvežavajuće primere bunta društvenih snaga koje jedine imaju potencijal da borbu za „spašavanje fudbala“ dovedu do kraja. Uprkos brojnim problemima koje bi mogli da imaju ukoliko bi javno izašli sa kritičkim stavovima prema svojim poslodavcima,[7] profesionalni fudbaleri imali su ispravan impuls i demonstrirali moć koju imaju naspram gazde kada deluju organizovano. Tako su kapiteni timova EPL zaobišli svoje klubove i samostalno se okupili i dogovorili o zajedničkom istupanju protiv SL. Između ostalih, igrači Liverpula su kolektivno izrazili bojkot protiv istupanja njihovog gazde. Svojim samostalnim i organizovanim delovanjem naterali su vlasnike da ih poslušaju. Uz to, videli smo i brojne pojedinačne iskaze sadašnjih i bivših prominentnih fudbalskih radnika. Okrepljujući je bio i odgovor miliona navijača širom sveta, koji su jasno uočili da multimilijarderi osnivanjem SL samo žele da zaštite svoje interese te i ispravno osetili da će im fudbal time biti još dalji.

 

Socijalizam i fudbal

U zaključku, neophodno je osvrnuti se na doprinos svakog od ovih činilaca pobedi, te izdvojiti elemente koji mogu borbu izneti do kraja. Sa jedne strane, jasno uplašeni za svoje monopolske pozicije, pre svih UEFA i SkySport zajahali su talas masovnog nezadovoljstva i iskoristili ga, time naoštrivši mač sa dve oštrice, jer su fudbalski radnici i navijači imali priliku da konačno vide kolika snaga leži u organizovanju i međusobnoj solidarnosti. Iako je ovo bila defanzivna pobeda, ipak je bila pobeda, i na tom pozitivnom iskustvu se mora nadgraditi buduća borba. Činjenica je da su ovi prvi – okupljeni oko UEFA-e i SkySport-a – već stali čim je obznanjeno da se za sada odustaje od projekta SL i vlasnici klubova se izvinili.[8] Radnicima u fudbalu i navijačima to ne može biti dovoljno. Dokle god se mediji i institucije bore protiv 12 klubova, fudbaleri i navijači treba da ih podrže, ali čim stanu, a staju, oni moraju sami preuzeti inicijativu.

Jedini način da se fudbal ne svodi na slivanje novca posmatrača i TV pretplatnika u džepove velikog kapitala dok fudbaleri bivaju eksploatisani svojim nastupanjem na pozornici, jeste ostvarivanje međusobno-osnažujućih projekata demokratizacije i inkluzivnosti fudbalskih klubova. Ti projekti mogu se ostvariti isključivo zajedničkom borbom fudbalskih radnika i navijača. Svakako u krajnjoj instanci, samo fudbaleri, zajedno sa svim ostalim radnicima/cama u klubovima, kao i svim radnicima/cama u fabrikama za proizvodnju dresova i u medijskim kućama mogu izvršiti direktan materijalni pritisak na veliki kapital u fudbalu, jer oni su stub celog sistema. Ali u toj borbi im je neophodna podrška i pomoć svih ostalih ljubitelja fudbala – navijača. Navijači u zemljama klubova nesuđene Super lige trenutno uglavnom postoje kao pojedinci koji podržavaju svoj klub. Tako razjedinjeni, njihov uticaj se svodi na prosto moralno prozivanje i sramoćenje vlasnika kluba. Samim tim, kada primetimo da je i u takvoj strukturi ova pobeda izvojevana u roku od dva dana, uviđa se potencijal navijača na tribini organizovanih u jasne grupe orijentisane pre svega ka radnicima u klubu. U konkretnom slučaju, uprkos problemima, elitni fudbaleri su sada dali pozitivan primer organizovanja na radnom mestu. Takav primer može da inspiriše buduće borbe. Zadatak navijača je da odreknu poslušnost vlasnicima, i da svaki put ohrabre fudbalere svog kluba, na kojem god nivou taj klub bio, da postave zahteve demokratskog vođenja kluba – da se zajednički odlučuje. Jedino tim koracima stvaramo osnove za ukidanje profesionalizacije sporta a za masovno uključivanje radničke klase u bavljenje sportom. Poraz ideje SL bitan je korak u takvom omasovljavanju fudbala, jer time ostaje relativno više novca i za manje, lokalne klubove – izjednačavanje velikih i malih klubova je osnova masovnog uključivanja ljudi u amaterski sport. Ipak, ne sme se na tome zaustaviti, jer će zaoštrena kriza naterati veliki kapital da ponovo zakuca na vrata fudbala, a u tome ga može sprečiti samo savez organizovanih fudbalskih radnika i organizovanih navijača.

 

„U fudbalskom klubu postoji sveto trojstvo: igrači, menadžer i navijači. Direktori ne spadaju tu. Oni služe samo za potpisivanje menica.“

„Socijalizam u koji ja verujem je onaj gde svi rade zajedno ka istom cilju i svi zajedno dele plen. Tako gledam na fudbal, tako gledam i na život.“

Bil Šenkli

 

[1] Fenomen nije specifičan samo za fudbal. Pandan ovoj priči u košarci je sukob između krovne organizacije FIBA-e i EuroLeague, koji je kulminirao 2015-2016. godine i nije potpuno razrešen do danas, iako se može tvrditi da je evropska košarka postala elitistička. Videti https://sportklub.rs/blog/branislav-jocic/a262909-FIBA-vs-Evroliga-Kada-cemo-konacno-gledati-kosarku/

[2] Za podrobniju analizu, videti Anirban Karak, “Accumulation by Dispossession: A Marxist History of the Formation of the English Premier League,” Review of Radical Political Economics vol. 49, no. 4 (2017): 615-632.

[3] UEFA je uvela tzv. rangiranje po koeficijentima, gde se uspeh meri za period od 10 godina, time suštinski sprečavajući sa jedne strane male klubove koji iznenade jedne sezone da se zadrže u visokom društvu, a sa druge velike klubove koji jedne sezone loše igraju da ispadnu iz tog društva. UEFA je takođe uvela tzv. „market pool“ koji u skladu sa uspehom klubova dodeljuje prihode od TV prava.

[4] Poznato je takođe da su klubovi angažovali agenciju za javne odnose InHouse Communications, na čijem je čelu Katie Perrior, spinerka koja je ranije radila za Terezu Mej i Borisa Džonsona, i međunarodnu pravnu kompaniju Clifford Chance, koja je odradila pravne nacrte. Takođe, spekuliše se da je Španski privredni sud doneo privremene mere kojima bi sprečio potencijalne tužbe FIFA-e i UEFA-e protiv španskih klubova. Ovo sve govori o podrobnoj pripremljenosti, uprkos mnogim neobjavljenim detaljima.

[5] Kompanija Deloitte procenjuje da je EPL ostvarila prihode za oko 2 milijarde funti veće nego nemačka Bundesliga ili španska La Liga. To ne znači pak da je finansijska situacija EPL klubova idealna. Za pregled poslednjih finansijskih izveštaja EPL klubova, videti https://theathletic.com/1729003/2020/04/08/premier-league-finances-accounts-newcastle-palace/ . Za negativnu viziju budućnosti TV prava u EPL, videti https://theathletic.com/2396993/2021/02/25/premier-league-tv-rights-has-the-bubble-burst/?article_source=search&search_query=french%20league%20tv%20rights%20football .

[6] Zapravo, ovaj primer je pokrenuo ideju razmatranja uvođenja sličnog pravila u Engleskoj. Ipak, takvo pravno rešenje je neizvodljivo bez suštinskih promena u „bazi“, tj. u vlasničkim odnosima snaga u klubovima.

[7] Trener Totenhema, Žoze Murinjo, dobio je otkaz jutro nakon što je objavljeno osnivanje SL, zato što je navodno, u bojkotu te odluke, odbio da izvede igrače na teren. Ovakva interpretacija, iako nije potvrđena, zvuči realna.

[8] Šta više, Florentino Perez je u intervjuu u međuvremenu eksplicitno naglasio da „projekat Super Lige nije mrtav“ i da je nužan da bi spasio fudbal. Videti https://theathletic.com/news/european-super-league-florentino-perez-real-madrid/vQ5enoNInm6w .