fblogo   twlogo   ytlogo


petak, 09 jun 2017 20:53

Korbinova osveta na izborima: krah političkog establišmenta u Britaniji

 
Korbinova osveta na izborima: krah političkog establišmenta u Britaniji

U Britaniji su 8. juna održani prevremeni parlamentarni izbori, samo dve godine nakon redovnih izbora i neočekivane, tesne pobede konzervativaca pod Dejvidom Kameronom. Ovo su možda najznačajniji izbori u Britaniji još od 1979. godine, kada je pobedu odnela Margaret Tačer i promenila dinamiku vladajuće politike od socijalne ka neoliberalnoj državi.

Prevremeni izbori

Glavni razlog za ovogodišnje prevremene izbore bio je rezultat referenduma o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije: Kameron je sazvao referendum na leto 2016. godine, tražio ostanak u EU i izgubio. Njegova partija bila je i još uvek je duboko podeljena po pitanju odnosa UK prema EU, ali je značajan broj parlamentaraca/ki bio za „Bregzit“, zbog čega je Tereza Mej zamenila Kamerona kao novi, kompromisni vođa partije. Izbori su održani 11 dana pre početka pregovora o izlasku UK iz EU kako bi dali jači mandat evroskeptičnom krilu konzervativaca da sprovedu svoju viziju „Bregzita“, i kako bi ojačali poziciju premijerke Mej.

Međutim, rezultat je ozbiljan neuspeh za vladajuću partiju i vladajuću klasu u Britaniji. Naime, do sada vladajući konzervativci osvojili su 42.4% glasova, što je 5.5% više nego 2015. godine. To im je dalo 318 od 650 mandata u parlamentu, nedovoljno da sami vladaju. U odlazećem parlamentu imali su 331 mandat – oni su, dakle, izgubili većinu. Moći će da vladaju samo u koaliciji sa tvrdom desnicom, Demokratskim unionistima, socijalnim konzervativcima iz Severne Irske, koji su sa 1.5% glasova osvojili 10 mandata. Ovo je jedina druga partija koja je imala desničarsku viziju „Bregzita“ i koja je osvojila poslanička mesta.

Ostale partije, koje ili su imale drugačiju viziju „Bregzita“, ili su mu se protivile, osvojile su više od polovine svih glasova, iako nemaju više od polovine mandata u parlamentu. Štaviše, po konzervativce je utoliko gore što su izbore sazvali zbog procene da će uništiti Laburističku partiju, predvođenu radikalnim levičarem Džeremijem Korbinom. Rana predviđanja davala su im prednost od 25% u odnosu na laburiste. Na kraju je razlika bila mnogo manja. Laburisti su osvojili 40% glasova, što je 9.5% više nego 2015. godine i što im daje 262 mandata. Korbinova radikalna vizija obnove socijalne države povratila je laburiste nakon skoro dve decenije opadanja broja glasova usled „socijal-liberalnog“ vođstva Tonija Blera, Gordona Brauna i Eda Milibanda. Laburisti su sada kredibilna opozicija koja bi mogla da očekuje pobedu na narednim izborima.

Kriza vladajuće klase

To ima više posledica po konzervativce, „Bregzit“ i britansku politiku. Prvo, postaje jasno da je „tvrdi Bregzit“ nemoguć. Konzervativci ulaze u pregovore sa slabijom vladom nego pre. Njihov cilj – da ucene EU da im da ulaz na evropsko tržište, bez da Britanija mora da dozvoli slobodan protok građanki i građana EU – zavisi od njihove pregovaračke težine. Britanija je druga najveća ekonomija u EU. Pretnja da će unilateralno napustiti zajedničku ekonomsku uniju ne deluje kao uverljiva pretnja, jer se Britanija kao celina ne čini spremnom na takav korak. Naime, radni ljudi u Britaniji poslali su jak signal da ne žele da plaćaju za krizu koju bi takav, haotičan potez njihove vlade prouzrokovao.

Drugo, postaje jasno da konzervativcima neće biti lako da vladaju, što zbog internih podela, što zbog rasplamsavanja nacionalnog pitanja u Ujedinjenom Kraljevstvu. Tenzije između onih koji žele kompromise sa EU i onih koji žele tvrde pregovore imaće veće posledice po vladu, usled smanjenog prisustva u parlamentu, te s obzirom na oslabljenu liderku stranke. Štaviše, oslanjanje na unioniste iz Severne Irske, te prihvatanje njihovog zahteva da Severna Irska ne dobije specijalan status u pregovorima oko „Bregzita“ ponovo otvara rane dugogodišnje podele u Severnoj Irskoj između unionista, koji su za ostanak u UK, i republikanaca, koji traže ujedinjenje sa Republikom Irskom. Za ove druge bi nastajanje „tvrde“ granice sa „jugom“ dovelo u pitanje mirovni sporazum iz 1994. godine. Ukoliko tome dodamo pitanje Škotske, u kojoj su nacionalisti, iako oslabljeni, ipak dobili 35 od 59 mandata, s koliko Škotska učestvuje u parlamentu UK, vidimo da su izbori bili prava katastrofa za tradicionalnu partiju vladajuće klase.

Treće i možda najozbiljnije, stvorena je pretnja po drugu partiju establišmenta: Laburističku partiju. Treba pojasniti tu tvrdnju. O kakvoj se pretnji radi, te kako je uopšte moguće govoriti o laburistima kao o partiji establišmenta? Laburisti su, naime, izloženi pretnji da prestanu da budu partija establišmenta. Laburistička partija je svojevrsna po tome što ima radničku bazu, ali je njeno vođstvo uvek bilo uz establišment. To je rezultat činjenice da su je osnovali sindikati, te su ljudi koji su prihvatali ulogu posrednika između kapitala i rada uvek bili na čelu partije. Oni su mobilizaciju baze uvek videli samo kao sredstvo da se održi ravnoteža između kapitala i rada, što na dubljem nivou znači da su uvek prihvatali kapitalistički sistem kao dat. Vremenom je to moralo da na čelo partije dovede ljude koji su verovali da mogu bolje da vode sistem od onih iz tradicionalne partije kapitala, jer bolje razumeju potrebe kompromisa. Pritisak baze bi povremeno iznedrio levlje elemente u to vođstvo, ali nikad ne tako leve i tako uspešne kao Džeremija Korbina. Zbog toga će dolaziti do sve oštrijih sukoba između desnice, tj. parlamentarne partije, i levice, tj. vođstva partije i njene baze. Takav sukob može da sroza uticaj levice i sindikata do te mere da laburisti postanu buržoaska partija levog centra, poput demokrata u Americi, ali može i da je transformiše u nešto što ugrožava establišment: usled pritisaka baze preko levog vođstva.

Ključ Korbinovog uspeha

Užasnute uspehom Korbina, sve sekcije establišmenta više puta su pokušale da zaustave njegov uspon od jeseni 2015. godine, kada je došao na čelo partije. Nakon referenduma na leto 2016. godine, došlo je do pokušaja parlamentarne partije da sruši Korbina; obraćajući se bazi partije, on se uspešno odupreo tim pritiscima na drugim izborima za vođu partije u vremenskom rasponu kraćem od godinu dana. Mediji su takođe upregnuti protiv Korbina. Tri korporacije drže 71% tiraža nacionalnih novina u Britaniji – desničarskih – a sve su na dnevnoj bazi napadale Korbina ili njegove saradnike/ce. Nacionalne televizije su radile slično. Na primer, nakon terorističkih napada u Londonu i Mančesteru tokom predizborne trke, sve te novine ignorisale su činjenicu da su mnogi propusti u bezbednosnoj sferi propusti sadašnje premijerke, nekada dugogodišnje ministarke unutrašnjih poslova. Podvlačile su, pak, da je Korbin „podržavao“ Irsku republikansku armiju tokom 1980-ih, ili da je „mek“ prema islamskom terorizmu. Na dan izbora oglasio se čak i bivši šef kontraobaveštajne službe – što je uradio i 2015. godine, služeći kao general  da upozori na to da je Korbin velika pretnja za bezbednost zemlje.

Ni to nije uspelo da stabilizuje britansku političku scenu, čija je kriza ubrzana početkom svetske krize kapitalizma 2008. godine. Treba podvući da je ključ Korbinovog uspeha u činjenici da nije igrao po pravilima igre koja postavljaju vladajući krugovi. Naprotiv, on je morao da nauči kako da funkcioniše „van“ struktura moći još od 1980-ih, kada je levica širom sveta suštinski marginalizovana usled kapitalističke ofanzive pod američkim predsednikom Ronaldom Reganom i britanskom premijerkom Margaret Tačer. Korbin je sledbenik velikog levičara Tonija Bena, koji je kao ministar u vladi 1970-ih iskusio mere koje je Međunarodni monetarni fond nametnuo Britaniji kao uslov da joj se pobošlja ekonomija. On je naučio da je moguće doći na čelo države, ali nemati vlast, kako je često govorio. Stoga je to, levo krilo laburista naučilo da oslonac treba tražiti izvan parlamenta: u masovnim pokretima običnih ljudi“, koji vanparlamentarnom akcijom odozdo mogu da menjaju stvari. Obojica, i Ben i Korbin, stoga su bili bitni u milionskom pokretu protiv imperijalističkih ratova koje je Britanija vodila, a kasnije u pokretu protiv štednje.

Korbin je duh pokreta uneo u Laburističku partiju. Dok je Mej svoju kampanju vodila tradicionalnim putem, preko zvaničnih medija, pred izabranom publikom, Korbin je organizovao masovne mitinge i razgovarao s ljudima, oslanjao se na društvene mreže, te gledao da kroz demonstracije spaja ljude direktno na ulicama, umesto da ih atomizira putem televizijskih poruka. Prvi metod vodio je jednokratnom primanju informacija u privatnoj sferi, dok je drugi dovodio ljude u kontakt u kontekstu ulice, dakle, javnog prostora, uz mogućnost razmene mišljenja. Jedno je način da se ljudi oslabe, drugo da se ojačaju. To je klasična pouka radničkog pokreta, koji shvata da u solidarnosti leži snaga radnih ljudi. Poruka je uvek bila eksplicitno klasnog karaktera, tj. laburisti su nudili socijalnu državu za sve, kao pokretač industrijskog razvoja i javnih usluga, umesto daljeg robovanja finansijskom sektoru i privatizaciji.

Šta dalje?

Sada, kada su konzervativci na vlasti toliko slabi, a desno krilo laburista u ideološkoj defanzivi, ključ za dalje uspehe leži u produbljavanju ovog metoda rada. Ne treba čekati naredne izbore, već treba odmah početi sa vanparlamentarnom borbom da se mere „štednje“, koje se sprovode skoro deceniju, ukinu. Da bi se u tome uspelo, potrebno je ne samo uključiti više od pola miliona članica i članova Laburističke partije, nego i skoro trinaest miliona onih koji su glasali za laburiste. Ukoliko se stvori jedan takav vanparlamentarni pokret, pretnja konzervativcima može da preraste u pretnju kapitalizmu kao takvom. U tom smislu, ne treba čekati naređenja odozgo, već se momentalno organizovati i agitovati. Vanparlamentarna levica igrala je ključnu ulogu u svim mobilizacijama, kao i levo krilo laburista, s tim što ona nije uslovljena parlamentarnim manevrima. Njena uloga će u narednom periodu samo rasti. To je trend ne samo u Britaniji, već i u svim zemljama u kojima smo videli rast levih pokreta: od Sirize do Sandersa, od Melanšona do Podemosa, od Die Linke-a do Korbina. Takvu levicu gradimo i mi u Marks21. Što je ona veća, to su veće šanse da pokreti budu uspešni. Zato vas pozivamo da nam se priključite. Kapitalizam je globalni sistem – i borba protiv njega mora biti internacionalna. Tako pomažemo ne samo Korbinu i pokretima u Britaniji, već, u prvom redu, radničkoj klasi u Srbiji.

Pročitano 3419 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

POKRET Teorija i istorija

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Istorija

Povratak Revoluciji: Oktobar 1917. godine

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Uspon i pad Kominterne

Pred vama je recenzija Kominterne Dankana Halasa, knjige koja je originalno izdata 1985. godine. Kako piše naš č...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.