Budući da nastojimo da tekstovi o kulturi postanu sastavni deo našeg časopisa, tokom prvih razgovora o sadržaju ovog broja Kontranapada, gotovo se podrazumevalo da ćemo čitaocima i čitateljkama ponuditi još jedan pokušaj marksističke analize marketinškog fenomena poznatog pod imenom „Barbenhajmer“. Međutim, sumnjamo da će bilo „Barbi“ bilo „Openhajmer“ ostati relevantni nakon što utihnu i poslednji odjeci kampanje koja ih je uzdigla u nebesa. Stoga smo odlučili da skrenemo pažnju čitalaca na jedan daleko manje poznat, ali beskrajno značajniji film.
Izbori i predizborne kampanje: hiljade plakata i stotine bilborda, stranački štandovi ispred pijaca, promo-spotovi po televiziji i internetu koji po pravilu stoje negde unutar koordinatnog sistema bolno osećanje blama – vrhunska (auto)satira – predosadni kliše, kupljeni glasovi, bugarski vozovi, kafanske priče, licitiranje, procenti… Ovaj aspekt političkog života, tobože vrhunski izraz demokratičnosti savremenog sistema, svima je vrlo dobro poznat. Doduše, sudeći po hronično niskim stopama izlaznosti, reklo bi se i da su izbori dobrom delu glasačkog tela krajnje neinspirativni. Međutim, da li ste se ikada zapitali kako je cela stvar izgledala kada je bila sveža i do tada neviđena?
Ako vas to pitanje intrigira, onda ste prava publika za dokumentarni film „Prizvan i pozvan“ koji potpisuju Srđa Vučo i Luka Papić, a odgovor koji on nudi sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Slika prvih višestranačkih izbora u Srbiji 1990. godine, koji su centralni događaj ovog filmskog uratka, istovremeno je i izrazito poznata i neverovatno strana. Uz to, činjenica da autori grade narativ kroz perspektivu četvoro malo neobičnijih kandidata samo učvršćuje ovaj ambivalentni utisak.
Na parlamentarnim izborima u Srbiji 1990. godine učestvovale su 43 stranke i više grupa građana, dok je na istovremeno održanim predsedničkim izborima nastupio 31 kandidat i jedna kandidatkinja. Drugim rečima, broj potencijalnih subjekata za film o „povratku višestranačja“ poprilično je veliki. Ipak, Vučo i Papić odlučili su da se fokusiraju na Dragana Jovanovića, kandidata Zelene stranke, Milana Mladenovića (alias Pra Milan od Lužice), Sava Neškovića Savonea, kandidata Velike Rock’n’Roll partije, kao i Ljiljanu Ćuić, prvu ženu koja se kandidovala na predsedničkim izborima u Srbiji. Nikola Šećeroski, u javnosti do sada najpoznatiji predstavnik „čudnih“ kandidata na ovim izborima, ne pojavljuje se u filmu.
Svako od četvoro kandidata istovremeno je i narator „svog“ dela filma, i kao takav ga ispunjava upečatljivim izjavama, zapažanjima, uspomenama i anegdotama. Neretko je Nešković, samozvani „državni narkoman“, taj koji je najlucidniji: „Mi smo hteli da dokažemo da svaka budala u Srbiji može da osnuje stranku.“ Ovaj citat, koji bi mogao da se tumači kao centralna poruka filma, pokazuje nam kako možemo da povežemo događaje iz 1990. sa onima iz 2023. godine. Veza je vrlo efektno pojačana činjenicom da su sekvence u kojima se Nešković pojavljuje ujedno i jedine u kojima je neko od protagonista snimljen u okruženju gradskog života, nedvosmisleno smeštenom u sadašnjicu. Sve četvoro protagonista, bez obzira na relativnu političku marginalnost koju dele, možemo posmatrati kao rane predstavnike različitih struja koje i danas postoje na političkoj sceni Srbije.
Uloga montaže u ovom filmu je izuzetno bitna (i kao takva već nagrađena na festivalu Beldocs). U sekvencama koje odvajaju različite narativne jedinice, film nas faktički šiba prikazima daleko notornijih savremenika likova koje pratimo. Oni su, za razliku od protagonista, uvek prikazani okruženi masama, kako bi se istakla njihova uključenost u glavne tokove društva.
Najmoćnija sekvenca dočekuje nas na kraju filma. Nadovezuje se na recitaciju detinjaste nacionalističke poezije Ljiljane Ćuić, u kojoj je krvoločni podtekst ideologije koju zastupa gotovo nečujan. Poslednji minuti filma nemilosrdno nas čupaju iz žanra komedije apsurda, u koji smo bili uljuljkani, i brutalno nas podsećaju da zapravo gledamo niz svedočanstava o kolektivnoj traumi koja i dalje oblikuje društva svih država nastalih krvavim raspadom SFR Jugoslavije.
Priča o tom raspadu ispričana je milion puta. „Prizvan i pozvan“, međutim, usredsređuje se na jedan od njenih elemenata kome do sada nije posvećeno previše pažnje, i prilazi mu na izuzetno suptilan i originalan način. Time su njegovi tvorci pokazali da je stasala nova generacija stvaralaca, koja temu jugoslovenskog projekta i njegovog nasleđa posmatra svežim očima i pokušava da objasni svojim glasom. Koristeći taj glas, Vučo i Papić podsećaju gledaoce da je jedna od glavnih odrednica naše društvene stvarnosti poslednje tri decenije kakofonija višestranačja i repetitivne elektoralne politike, često lišena koherentne ideologije, vizije budućnosti i, ispostavlja se, dodira sa stvarnošću.
Iz razgovora sa autorima
Kada zamislite neku osobu koja gleda vaš film „Prizvan i pozvan“, možete li da izdvojite jednu scenu ili citat koje biste voleli da zapamti?
Luka Papić: I ja se slažem da je potencijal za citiranje jedan od kvaliteta filma. Sam naslov „Prizvan i pozvan“ je citat Milana od Lužice. Tokom rada na filmu ulazili su nam u glave različiti citati, a možda jedan od zadnjih koji se urezao je Savoneova kovanica „naivni ćale“, koji smo onda primenjivali na sve i svašta. Montažna sekvenca u kojoj se ređaju nastupi stranaka i kandidata, koju interno zovemo „duhovno mačevanje“, puna je jakih citata.
Vidi se da je u pripremu filma uložen ozbiljan istraživački rad. Šta vas je najviše iznenadilo tokom pripreme materijala?