Nasilje Izraela nije nerazumno – već prati kolonijalnu logiku.
Moglo bi se oprostiti shvatanje prema kom se akcije Izraela u pojasu Gaze vide kao pokolj radi pokolja. To je prihvatljiva interpretacija ubistva 1,284 Palestinaca/ki, od kojih 75% civila, i ranjavanje dodatnih 7,100.
Zaključiti da su postupci Izraela deo nerazumnog krvoprolića još je opravdanije u svetlu masakra šezdeset i troje ljudi u Šedžaiji posle „ekstenzivne upotrebe artiljerijske vatre nad desetinama naseljenih oblasti širom pojasa Gaze“, što je ostavilo tela „razbacana po ulici“, ili bombardovanja skloništa Ujedinjenih nacija za one koji su pokušali da pobegnu od nasilja. Takav zaključak se nameće i ako pogledamo izveštaj iz Kuze, priobalnog naselja unutar Pojasa, koje je bilo poprište još jednog izraelskog masakra.
Pa ipak, opisivanjem takvog nasilja kao besciljnog u potpunosti se previđa logika koja stoji u pozadini postupaka Izraela tokom operacije Zaštitna ivica, a uistinu i tokom većeg dela istorije ove države.
Kako Darel Li ističe, „Izrael je od 2005. godine razvio neobičan eksperiment kolonijalnog upravljanja u pojasu Gaze, možda čak i bez presedana“, želeći da „tamo izoluje Palestince od spoljašnjeg sveta i učini ih u potpunosti zavisnim od dobre volje spoljnog faktora“, te istovremeno „oslobodi Izrael bilo kakve odgovornosti prema njima“.
Ova strategija je, Li dalje tvrdi, jedan od napora Izraela da očuva jevrejsku većinu na teritorijama koje su pod njegovom kontrolom, kako bi mogao da nastavi sa uksraćivanjem jednakih prava ostatku stanovništva.
Gušenje palestinskog otpora ključ je uspeha ovog izraelskog eksperimenta. Posledica ove logike je ciklični odnos izraelskog kolonijalizma i militarizma Sjedinjenih Država. Kako Bašir Abu Maneh objašnjava, postoji veza između američkog imperijalizma i cionističkih poduhvata. Kreatori američke politike veruju da savez sa Izraelom Sjedinjenim Državama olakšava kontrolu nad Bliskim istokom. SAD, tako, omogućavaju izraelski kolonijalizam i okupacionu politiku, što zauzvrat stvara uslove za njihove nove intervencije u regionu koje se mogu iskoristiti za produbljivanje američke hegemonije.
On dalje ističe da „Sjedinjene Države određuju rešenja svih bitnih ekonomskih i političkih problema“ u regionu, makar od 1967. godine, dok Izrael igra „ključnu ulogu u njihovom sprovođenju. To u Izraelu-Palestini znači da se sila i kolonijalni mir smenjuju kao glavne političke poluge“. Ipak, sve vreme glavni cilj „ostaje isti: nadmoć Jevreja u Palestini – što više zemlje, što manje Palestinaca“.
Ono što i Li i Abu Maneh ističu je težnja Izraela da Palestince održi u stanju nemoći. Vođen ujedno i sopstvenom naseljeničko-kolonijalnom logikom i ulogom američkog partnera u geopolitičkom sistemu, Izrael teži da uspostavi balans između svoje želje za maksimizovanjem teritorije koju kontroliše i imperativa minimalizacije broja Palestinaca koji žive na teritorijama koje pokušava da iskoristi za sopstvene svrhe.
Jedan od metoda podesnih za uništavanje svake naznake palestinske moći možemo da vidimo na delu u operaciji Zaštitna ivica, tokom koje Izrael teži da iskoreni simbole palestinske nezavisnosti – otud poziv izraelskog ministra ekonomije, Naftali Beneta, da se „porazi Hamas“.
Rezultat toga je da Palestinci nisu tek izloženi ekstremnom nasilju. Pre svega, na meti je sama njihova mogućnost da vode nezavistan život u oblasti istorijske Palestine. Uništenje infrastrukture, kao u slučaju skorašnjeg napada na jedinu elektranu u Pojasu Gaze, jedan je od pokazatelja toga. Sadašnje izraelsko krvoproliće ne samo što okončava fizičku egzistenciju nekih konkretnih individua iz redova palestinskog naroda, ono cilja da Palestince u potpunosti iskoreni kao narod sposoban da nezavisno živi u svojoj postojbini.
Dok je uskraćivanje zakonom garantovanog i prirodnog prava na povratak izbeglicama najočiglednija taktika koju Izrael koristi da bi održao željenu demografsku sliku, stvaranje uslova negostoljubivih prema nezavisnom postojanju Palestinaca takođe može da, na duge staze, obezbedi Izraelu „što više zemlje, [i] što manje Palestinaca“.
Nasilje koje se vodi ovom logikom nije jedinstveno za cionizam. Ono je suštinsko obeležje naseljeničkog kolonijalizma i istorijske paralele se mogu naći, na primer, u američkoj Stazi suza, ili u Kanadi tokom namernog izgladnjivanja domorodačkih naroda. Zaštitna ivica nosi slično značenje.
Sprečavanje naroda da se stara o samom sebi je način podrivanja njegove sposobnosti za nezavistan život. U tom ključu bi trebalo da razumemo napade na četrdeset i šest palestinskih ribarskih brodova ili napade izvršene šesnaestog dana Zaštitne ivice na poljoprivredna dobra u severnom delu Pojasa Gaze, grada Gaze, centralnom delu Pojasa, u Kan Junisu i Rafi. U tom ključu bi trebao da razumemo uništenje dve trećine žitnih mlinova u Gazi i novonastalu potrebu tri hiljade stočara iz Pojasa za stočnom hranom (da ne ulazimo u pitanje vrednovanja životinjskih života). U tom ključu bi trebalo da razumemo i pojačanu delatnost na onome što profesorka sa Harvarda, dr Sara Roj, naziva dugotrajnim namernim uništenjem i unazađivanjem ekonomije Pojasa Gaze, što bi, ukoliko se izdvajanje sredstava za UNRWA ne poveća, moglo da prouzrokuje masovnu glad.
Učiniti stvari takvima da Palestinci ne mogu da brinu o sebi ili drugima oko sebe znači oduzeti im sposobnost da samostalno funkcionišu. To su implikacije „kritično niskih zaliha“ „psihotropnih lekova za pacijente sa mentalnim bolestima, traumama i anksioznošću“, ili toga što su bolnici u Šifi „hitno“ potrebni „neurohirurzi, anesteziolozi, plastični i opšti hirurzi, specijalisti ortopedije, dvadeset ICU kreveta, digitalna C-ARM mašina za ortopedske operacije, dva stola za operacije i sistemi rasvete za pet operacionih sala“.
To su implikacije toga što su – kako Doktori bez granica izveštavaju u svom apelu upućenom Izraelu „da prestane sa bombardovanjem civila koji nemaju gde da odu“ – dva bolničara ubijena, a dva ranjena dok su pokušavali da izbave ranjenike iz Aš Šudžaije. To su implikacije toga što je Izrael oštetio dvadeset i dve zdravstvene ustanove, uključujući i direktan napad na Al Aksa bolnicu i uništenje El Vafa rehabilitacionog centra u višednevnim napadima, što je sve dovelo do objavljivanja javnog pisma u jednom od najprestižnijih svetskih medicinskih časopisa, u kom dvadeset i četiri lekara i naučnika izjavljuju da su „zgroženi vojnim masakrom nad civilima u Gazi, koji se odvija pod maskom kažnjavanja terorista… masakrom [koji] ne štedi nikoga, pa čak ni onesposobljene i obolele smeštene u bolnicama“.
Napadi na verske institucije, odlika svih doseljeničko-kolonijalnih projekata, još jedan su način mešanja u palestinsku nezavisnost. Oštećeno je osamdeset i osam džamija u Pojasu Gaze, što znači da je šteta pričinjena na osamdeset i osam lokacija na kojima se zajednice u Gazi okupljaju i međusobno opšte.
Napad Izraela na kulturu Palestine može se shvatiti i kao napad na same Palestince kao narod. Kulture nisu statične, već su deo neprestanog procesa stvaranja, destrukcije i prevrednovanja sadržaja, a njihova interpretacija jedan je od načina putem kojih se zajednice samorazumevaju kao posebne i jedan od načina putem kojih ih razumeju članovi drugih zajednica.
Sposobnost zajednice da ispriča sopstvene priče o sebi ključan je aspekt samostalne egzistencije. Ometanje sposobnosti Palestinaca da se upuste u ovakve prakse je ono što Izrael radi kada uništava domove pesnika Otmana Huseina i umetnika Raeda Ise; kada ubija kamermana Halida Rajeda Hamada u Šudžaiji i vozača lokalne novinarske agencije Media 24, Hamdi Šibaba; kada napada novinare Al Džazire i BBC-a koji govore arapski; ili kada ruši zgradu koja je sedište radio stanice Savt Al Vatan.
Podrivanje sposobnosti naroda da obrazuje svoje mlade, da ih obuči za posao i nauči ih da misle kritički još jedan je način onemogućavanja njegove samostalne egzistencije. Ovo je implikacija toga što su u napadima pogođene 133 škole.
Dok uništavanje obrazovnih i kulturnih institucija sprečava narod da se simbolički reprodukuje, masovno ubistvo 229 i ranjavanje 1,949 dece je najgrotesknije, najbukvalnije smanjivanje sposobnosti Palestinaca da nastave svoj opstanak kao zajednica koja se razvija u Gazi. To je pravo značenje toga što je Izrael 194,000 palestinske dece osudio na psihološku pomoć. To je pravo značenje uskraćivanja odgovarajuće nege „za oko 45,000 trudnica u Pojasu Gaze, od čega je približno 5,000 raseljeno“.
To je pravo značenje onemogućavanja porodičnog života rušenjem ili teškim oštećivanjem domova oko 3,695 porodica i stvaranjem uslova u kojima je bukvalno nemoguće obavljati svakodnevne aktivnosti konstitutivne za generacijski kontinuitet, poput prouzrokovanja situacije u kojoj oko 1,2 miliona ljudi ima „nikakav ili vrlo ograničen pristup vodi i higijenskim uslugama, usled štete nanete elektro-sistemu ili zbog nestašice goriva za generatore“.
To je pravo značenje toga što se broj raseljenih ljudi u UNRWA skloništima „približava udelu od 10% ukupne populacije Gaze, sa brojem od približno 170,461 ljudi koji su smešteni u 82 škole“ koje su „bez odgovarajuće infrastrukture za čistoću vode i higijenu (WASH) i bez dovoljno prostora“. To je pravo značenje činjenice da je svaki od 1,8 miliona stanovnika Pojasa Gaze pogođen ratom.
Oni među nama koji su građani država koje pomažu Izraelu u svim ovim delima moraju da primoraju svoje vlade da mu obustave podršku. Do tada svi delimo odgovornost za njegovo jezivo logično nasilje.
Preuzeto sa: Jacobin