Tokom svog boravka na kongresu „Marx Is Muss 2016“ u Berlinu, naši član i članica, Pavle Ilić i Anja Ilić, odradili su niz intervjua s istaknutim predstavnicima i predstavnicama različitih levih formacija širom sveta. Drugi koji prenosimo jeste intervju s Kevinom Ovendenom, britanskim aktivistom i novinarom, angažovanim kako na britanskoj, tako i na grčkoj političkoj sceni. Ovenden je gostovao na našoj prvoj međunarodnoj konferenciji, „Marksizam za 21. vek“, održanoj u martu ove godine, tom prilikom predstavljajući svoju knjigu „Siriza u lavirintu“, koju smo preveli na srpskohrvatski jezik. Knjiga se trenutno može kupiti u Beogradu u Kafe-knjižari Meduza i Topolskoj 18, po ceni od 500 din, takođe možete je poručiti porukom u inboks našeg fejsbuk pejdža.
Anja Ilić: Počnimo ovim – raspodeljujete svoje vreme i aktivizam između Grčke i Velike Britanije. Obe ove zemlje u poslednje vreme razvijaju raznoliko i uticajno radikalno levo, ali i ekstremno desno krilo u svojim političkim strujama. Možemo da opišemo ovo kao lokalni izraz globalnog, ili barem evropskog trenda političke polarizacije. Možete li nam reći nešto o promenama u političkoj strukturi Evrope kojima trenutno svedočimo?
Kevin Ovenden: U pravu ste kada kažete da je to lokalni izraz opšteg fenomena. Dopustite da kažem da postoji opasnost od preteranog uopštavanja. Treba da imamo na umu i nacionalne posebnosti. Ali, čak i sa njima na umu, postoje temeljni procesi koji se odigravaju na evropskom kontinentu, kao i postojanje Evropske unije, koji ne zamenjuju nacionalne politike ali omogućuju njihovo usaglašavanje. Postoji evropski politički entitet.
Dakle, da pređemo na procese. Prvi je otuđenje ljudi od starog političkog poretka, a posebno od neoliberalizovane politike centra. Ovo je bila politika od sredine devedesetih pa nadalje, koja prikazuje levi centar u obliku, recimo, Bila Klintona u SAD, te Tonija Blera, [Lionela] Žospena, [Gerharda] Šredera, [Kostasa] Simitrisa, Romana Prodija… Svi oni se prebacuju – ne samo kao desni socijaldemokrati, već i u formi i sadržaju te politike – na neoliberalni teren. Politika je postala tehnika da se pridobije mali broj ljudi.
Postoji, dakle, otuđenje od politike. Ono prethodi početku krize nakon bankrota „Braće Liman“, ali će njome biti i ubrzano, zato što je odgovor levog i desnog centra po pitanju politike štednje bio, s manjim razlikama, gotovo istovetan. Tako vidimo da se od zemlje do zemlje ukupan broj glasova i procenat glasova za levi i desni centar smanjuju već oko dvadeset godina ili više, uz nekoliko izuzetaka. Ovo znači da političke snage, bile one levo ili desno u odnosu na mejnstrim politiku, mogu biti u poziciji da uhvate to popularno osećanje. Vidite ovo u SAD – jedan izraz je Berni Senders; na desnici, to je Donald Tramp. Možemo sada da pređemo na ključnu ulogu rasizma za desnicu.
Postojali su pokušaji centra da sebe podupre, uzevši u obzir da su u nekim zemljama ljudi isprva govorili: „Pa, možda štednja jeste jedina alternativa“, zbog ogromnog državnog duga – no, prema istraživanjima javnog mnjenja, više ne postoji nijedno mesto, uključujući Veliku Britaniju, gde ljudi prihvataju mere štednje. Vlada je nepopularna, kao i njena politika. Vlada se sve više okreće rasno zasnovanoj, nacionalističkoj i šovinističkoj politici. Ovo je počelo od centra, ali je utrlo put rastu krajnje desnice. Krajnja desnica, a posebno ekstremna, fašistička desnica, nije doživela porast boreći se protiv države. Država i njena politika utrle su put krajnjoj desnici.
Na levici postoje velike variracije u tome koja politička snaga uspeva da iskoristi ovo raspoloženje. U Velikoj Britaniji je, za divno čudo, Džeremi Korbin – koji je u svojoj politici, u suštini, radikalni levičar – ugrabio priliku i uspeo da u procesu nalik preliminarnim izborima u SAD bude izabran kao vođa Laburističke partije. U Grčkoj je to Siriza, koja je već postojala kao partija; u Španiji: Podemos, potpuno nova tvorevina… Mnogo varijacija, ali ovo su osnovni procesi.
A.I. Šta mislite, kakav će efekat izbeglička kriza imati na ovaj proces?
K.O. Izbeglička kriza nije, naravno, kriza koju uzrokuju izbeglice – to je kriza političkog sistema koji reaguje na izbeglice. Evropskom kontinentu je zapravo potrebna radna snaga. Ali da bi apsorbovao tu radnu snagu i iskoristio je najviše što može, potreban mu je ekonomski model koji će raskrstiti s politikom štednje – ne nužno socijalistički model, ali onaj model koji je spreman na planove i investicije tokom dužeg vremenskog perioda.
Imate, dakle, 800 000 ljudi koji dolaze u Nemačku, i morate da isplanirate vrtiće, škole itd. – celokupan trening za popunjavanje tržišta rada. Nemački kapitalizam je mogao ovo da uradi tokom 50-ih ili 60-ih; to je bila tajna Wirtschaftswunder-a, ekonomskog čuda Nemačke koja se uzdiže iz pepela Drugog svetskog rata. Ali sada je doktrina neoliberalizma i niska profitabilnost kapitalizma pritiskaju u pravcu štednje. Evropa bi mogla da primi izbeglice, ali ne može ukoliko je zasnovana na politici štednje. Stoga moramo da izaberemo ili raskid sa štednjom, ili to da će političke strukture u Evropi postajati sve više i više rasističke u pokušaju da zadrže izbeglice izvan Evrope.
Međutim, nemoguće zadržati izbeglice van. One mogu da dodatno otežaju proces dolaska i da se pobrinu da još više ljudi umre pokušavajući da dođe do Evrope – što i rade – ali ne mogu da zaustave protok preko Egejskog mora. Sada se otvara i druga ruta – ljudi pokušavaju da iz Libije dođu u Italiju. Ovo vodi pritisku ka novoj vojnoj intervenciji u Libiji, posebno sa strane Francuske i Britanije. Dakle, pet godina nakon što smo je „oslobodili“, imaćemo još jednu intervenciju u Libiji, navodno zato što je ISIS tamo, ali, zapravo, kako bi se sprečile izbeglice da iz Libije dođu u Lampeduzu i drugde.
Rezultat pokušaja etabliranih stranaka i vlada da se nose sa izbegličkom krizom jeste da se sve više i više okreću rasizmu. Neki to rade svesno, poput Dejvida Kamerona, koji je pokušao da pobedi na skorašnjim izborima u Londonu na vrlo oštroj rasističkoj platformi. Drugi/e, poput Angele Merkel, nisu nameravali/e da idu tim putem, ali budući da nisu spremni/e da raskrste s politikom štednje, primorani/e su da nameću sve više i više ograničenja izbeglicama. Angela Merkel kaže: „Izbeglice su dobrodošle“, ali ona je ta koja potpisuje sramni sporazum između EU i Turske.
Takva je dinamika po pitanju izbeglica. Vrlo je važno shvatiti da nije istina da ljudi naprosto postanu rasisti ako su suočeni sa štednja i nekim migrantima/kinjama. U Grčkoj se to nije desilo: 85% ljudi u Grčkoj, gde je nezaposlenost među mladima 50%, kaže „da, treba da prihvatimo izbeglice“. To je zato što je levica bila spremna da se upusti u borbu s desnicom, koja pokušava da ubrizga otrov rasizma u društvo.
A. I. Većina mejnstrim medija teži da zamagli odnos između zapadnog imperijalizma i izbegličke krize. No, jedan aspekt ove krize i, takođe, levičarske strategije, koji se retko spominje, jeste potreba Evrope za prilivom radne snage koja ne može doći niotkud sem izvan Evrope. Ako Evropi treba radna snaga, a Bliski istok je pruža, zašto bi se evropske elite protivile imigraciji?
K. O. Zato što, da bi se ta radna snaga iskoristila što više, treba posedovati model rasta, a ne model štednje. Premda politika štednje nije uspela – pa, na jednom planu nije, na drugom jeste – tvrdnja MMF-a i „Trojke“ u vezi s tom politikom bila je: ako napravite rezove i smanjite dugove, ući ćete u ciklus rasta. Ovo se već sedam godina, svake godine, govori u Grčkoj, ali levičarska analiza je ta koja se pokazala ispravnom. Doduše, ne samo levičarski/e već i mnogi/e mejnstrim ekonomisti/kinje – ili, praktično, svi/e mejnstrim ekonomisti/kinje – kažu da se pokušajima otplaćivanja duga samo još više iscrpljuje ekonomija.
U suštini, istovetno je pitanje – zašto se držati politike štednje umesto preći na model rasta, koji bi mogao da apsorbuje potrebnu radnu snagu? A razlog tome je sledeći: iako politika štednje nije učinila ono što se tvrdilo da hoće, stvarni cilj štednje oduvek je bila klasna borba; bila je to politika klasnog rata protiv evropske radničke klase. Na tom nivou je, barem donedavno, evropska poslovna klasa, sa svojim reprezentativnim misliocima/teljkama, mogla biti prilično zadovoljna time što je uspela da preživi sedam godina po bankrotu „Braće Liman“ bez naročite prepreke u vidu sveevropske radničke borbe.
Stanje se sada donekle popravlja. Grčka radna snaga je pomalo posebna, budući da se u Grčkoj vodi više borbi. No, to se sada menja, sa veoma velikim pokretom u Francuskoj koji uliva puno nade, pod uslovom da može da se izbori protiv novog Zakona o radu i udruživši snage sa pokretom koji zauzima trgove, Nuit Debout (Noć na nogama). Vlasti se drže modela štednje, a štednja zahteva rasizam – iako alternativa postoji, ali bi njeno prihvatanje značilo da se na drugačiji način moraju nositi sa evropskom radničkom klasom; tu je i stalna stiska zbog niske profitabilnosti.
Ako mogu da dodam, u vezi sa imperijalizmom – postoje, naravno, neposredne vojne intervencije, ali bi takođe trebalo da se pripremimo za povećanje broja izbeglica usled klimatskih promena. Uticaj imperijalizma se razumeva ne samo u tom vojnom aspektu, već i na osnovu činjenice da je to zlokobna kapitalistička organizacija velikih sila. Poluorganizacija u kapitalizmu znači da se veliki broj ljudi u podsaharskoj Africi suočava s propašću useva, da imamo veliki broj ljudi u gradovima Trećeg sveta koji su nedovoljno plaćeni, nezaposleni itd.
A. I. Da sažmemo sve – možete li da prokomentarišete povezanost svih spomenutih faktora: štednje, ideologije evropskog identiteta, izbegličke krize, krize Evropske unije – koja je sve očiglednija kako sve više i više ljudi govori o neodrživosti EU – te pitanja „Bregzita“?
K. O. Što se tiče evropskog identiteta: od Rimskog sporazuma do ove krize, Evropska monetarna unija, evropski projekat, nikada se nije ticao nečeg naprednog, ali je pričao progresivnu priču. Na prelazu iz pedesetih u šezdesete, mogli smo se vratiti ekonomskom rastu, bez posledica u vidu rata između Francuske i Nemačke, do kog je u 20. veku došlo dvaput. Između sedamdesetih i osamdesetih, dolazi do pada diktatura, a Evropa se poima kao nekakav garant ljudskih prava – prava žena itd. Ona to nikada nije bila! Žene u Velikoj Britaniji su se izborile za pravo na abortus dok ona još nije bila u EU. EU nije ženama u Britaniji dala pravo da kontrolišu vlastita tela. Irska je u Evropskoj uniji i zabranjuje abortus. Položaj žena nema nikakve veze sa EU, ali ovo je bila ideologija. I na kraju, na prelasku iz devedesetih u dvehiljadite: širenje [EU] na istok i obećanje da može da obezbedi demokratiju.
Kada je u pitanju Grčka, sada vidimo kako demokratija odlazi u nepovrat. Viši evropski zvaničnici kažu: „Nije bitno kako glasate – tu je Mastrihtski ugovor, fiskalni pakt, i tu je memorandum.“ Dakle, EU je potkopala to evropejstvo, ali levica mu je, suštinski, još uvek odana – to je ono što se radi u Britaniji i što je proizvod političkih slabosti levice.
Evropejstvo se javilo kao ideologija centra – nešto poput evropskog reformizma u Britaniji osamdesetih, prouzrokovanog dvema stvarima. Jedna je bila – poraz britanskog radničkog pokreta. Evropejstvo nije bilo odgovorno za poraz, ali je naknadno postalo opravdanje za alternativu politici klasne borbe. Rudari su bili poraženi, pa su ljudi rekli: „Ne možemo se boriti kao sindikat – pokušaćemo da se obratimo Evropskom sudu.“
Drugi uzrok je bio politički – poraz Miteranove i Papandreuove vlade, zato što nacionalni reformizam, kada mu je put zaprečen, teži da se oproba na evropskom nivou. Ovo je trenutak u kom se PASOK, koji je podržavao referendum i izlazak iz Evropske unije, prestrojio u korist Evropske unije.
Stoga je dotična ideologija proizvod poraza radničkog pokreta i poraza levice, ali ona sada igra ulogu u daljem slabljenju radničkog pokreta, zato što svuda ohrabruje ideju da je jedina stvar koju možemo da uradimo – da formiramo savez sa desnim centrom protiv krajnje desnice. Ovo je pozicija SPD-a u Nemačkoj: ako se velika koalicija [CDU i SPD] ne održi, alternativa će biti AfD. Velika koalicija je ta koja vodi ka AfD-u.
Levica – i ovo je ono što pokušavamo da uradimo u Britaniji, sa levičarskom kampanjom „Bregzita“ – antikapitalistička levica pokušava da razjasni šta je to Evropska unija, ali takođe i da postavi jasnu borbenu alternativu na levici. Borbena alternativa će se sukobiti sa Evropskom unijom, zato što se kapitalistička klasa održava na vlasti pomoću dvaju sredstava – svoje nacionalne države, koja je osnovno sredstvo, i svog nacionalnog političkog sistema; a ima, takođe, i Evropsku uniju.
Prošlogodišnji januarski izbori u Grčkoj doveli su do kraha dvaju političkih sredstava vladajuće klase – stranka desnog centra Nova demokratija i PASOK pretrpeli su poraz. Grčka kapitalistička klasa je bila politički nesposobna da se izbori unutar Grčke. Oslanjala se na Evropsku uniju, koja je klub kapitalističkih klasa, da tu borbu izbori za nju. Kada je Gerhard Šreder uništavao grčku vladu, nije uništavao Grčku u celini – uništavao je grčku vladu u ime nemačkog kapitala, ali i grčkog kapitala. I to je odnos između njih. Dakle, ako imate antikapitalističku perspektivu, ona zahteva prekid sa EU – ne treba vam samo prekid sa domaćom buržoazijom, već prekid s obe.