Za danas je izglasan početak blokade nastave na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jelena Lalatović (Filološki fakultet) se osvrće na dostignuća i nedostatke dosadašnjeg pokreta i predlaže dalje korake.
Oktobar bi, ako je suditi po nizu događaja koji su za ovaj mesec zakazani, mogao postati mesec socijalne pobune. Smanjivanje plata u javnom sektoru, pooštravanje uslova studiranja u vidu dodatnog finansijskog opterećenja za studente, privatizacija javnog prevoza koja kulminira svrstavanjem neplaćanja karte za usluge istog u prekršaje, kao i komunalna policija koja odskora prati beogradske kontrolore samo su najupečatljive posledice politike štednje koju Vlada Srbije nastoji ne samo da dosledno sprovede već i da grubo nametne kao jedino legitimno rešenje.
Svaka od pomenutih mera štednje sadrži potencijal da postane epicentar masovnih protesta. Za sada su sve nade položene u studentsko pitanje, koje je početkom ove školske godine, nakon trogodišnje tišine, ponovo postalo aktuelno. Zbog velike borbenosti i entuzijazma, kao i zbog sveprožimajuće uloge i multifunkcionalnosti visokog obrazovanja u društvu, studentsko organizovanje ima najveći potencijal da postane stožerni nosilac i ujedinjujući faktor opšteg socijalnog nezadovoljstva. Ukoliko u tome ne uspe, razočaranje će, nažalost, biti srazmerno početnom ushićenju.
Za ili protiv – bolonjska reforma
Svake jeseni vlast preti zaoštravanjem uslova za upis naredne godine studija u budžetskom statusu. Svake godine perzistira uverenje da vladajuća stranka računa sa punopravnim otporom studentske populacije i da je to sprečava u sprovođenju bolonjske reforme studiranja do kraja. Reforma studijskih programa poteže se kao argument u prilog apologije takvog obrazovnog sistema: sistem je valjano ustrojen i dobro bi funkcionisao ukoliko bi bodovi koje ispit nosi zaista reflektovali opterećenje i vreme koje student/kinja treba da uloži u pripremu tog ispita.
Bolonjska deklaracija načelno ne podrazumeva finansijsko izrabljivanje studenata, ali u interpretaciji neoliberalne države ona to svakako jeste. To se upadljivo vidi iz najnovijih promena u oblasti zakonodavstva u visokom školstvu, kojima je vlast rešila da se konačno, u duhu konsekventnog sprovođenja svih rezova, razračuna sa praksom javno finansiranog visokog obrazovanja, koje je nekoliko decenija postojalo na prostoru Srbije.
U tom duhu se novim zakonskim uredbama smanjuje broj ispitnih rokova. To bi se još uvek moglo braniti nategnutim objašnjenjem da se na taj način studenti i studentkinje podstiču da ažurnije polažu ispite, pa time i brže završe fakultet. Međutim, kako Zakon o izmenama i dopunama zakona o visokom obrazovanju predviđa ukidanje mogućnosti finansiranja iz budžeta po isteku četvrte godine studija, jasno je da je, sa smanjenjem broja ispitnih rokova, za najveći deo studentske populacije plaćanje makar jedne školske godine neizbežno.
Da je reč o beskompromisnom nanošenju štete studentima jasno je iz još jedne uredbe: studenti i studentkinje generacije 2006. dobili su rok od samo nekoliko nedelja da studije završe ili gube pravo na školovanje.
Partijske intrige i studentsko samoorganizovanje
Bilo bi očekivano da ovakva situacija u visokom školstvu, posebno u svetlu optužbi za plagiranje doktorskih radova na račun ministra policije Nebojše Stefanovića i gradonačelnika Beograda Siniše Malog, postane okidač za najširu akademsku pobunu i solidarnost unutar javnog sektora. Ipak, studentski pokret se danas nalazi u višestruko paradoksalnoj situaciji i nekoj vrsti potpuno neproduktivnog konglomerata različitih političkih strujanja.
Naime, o problematičnosti novih uslova studiranja svedoči i činjenica da je na nekoliko strana pokrenuta inicijativa za povlačenje izmena u zakonu, ali da je sam sadržaj zahteva krajnje oskudan, depolitizovan i apsolutno degradirajuć u poređenju sa zahtevima kojima su se 2006. i 2011. godine studenti i studentkinje suprotstavljali neoliberalizaciji univerziteta i komodifikaciji znanja i obrazovanja:
S jedne strane, postoji inicijativa organizacije Studentski front, koja iza parola „Besplatno obrazovanje“ i „Mi smo studenti, nismo klijenti“ zapravo zahteva nesmanjivanje broja ispitnih rokova, pravo na finansiranje iz budžeta i u produženoj, petoj godini studiranja, istu budžetsku kvotu, čije je smanjenje takođe predviđeno, za master studije, kao i da se studentima i studentkinjama upisanim 2006. godine produži rok za završetak studija.
Sa druge strane iste medalje studentskog samoorganizovanja nalaze se i studenti i studentkinje Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Uprkos uvreženoj percepciji studenata/kinja Filozofskog fakulteta kao vinovnika progresivnih političkih praksi, njihovi zahtevi su partikularno orijentisani i takođe defanzivni u odnosu na upravu Fakulteta, te pokazuju slabu tendenciju ka povezivanju sa viokoškolskom problematikom na nivou univerziteta.
Anatemisanje političkog aktivizma unutar studentskih pokreta pojedinačnih fakulteta, koji se grčevito drže svojih partikularnih zahteva adresiranih na fakultetske uprave nastaje iz straha da će decidna politička artikulacija studentskih protesta iste uništiti. Takvo rezonovanje nije samo naivno i neozbiljno, već predstavlja i implicitno obesmišljavanje koncepta studentskog samoorganizovanja.
Studenti i studentkinje preokupirani su nastojanjem da ne budu etiketirani kao levičari ili komunisti. Obuzetitežnjom da svoje zahteve ostvare destruktivno verujući da je to moguće bez „mešanja u politiku“, ne vide da politika vladajuće stranke već dugi niz godina neometano prodire u sve segmente univerzitetske agende.
Protest studenata Niškog univerziteta, kao komplementaran dešavanjima na Beogradskom univerzitetu isprva je imao pozitivan odjek i obećavao širu mobilizaciju ljudi, kao i veći legitimitet otvaranju studentskog pitanja. Na neprijavljenoj, spontanoj protestnoj šetnji 1. oktobra u Beogradu svoje mesto našao je i transparent koji je poručivao: „Podrška studentima u Nišu“.
Međutim, prvobitni entuzijazam ostao je u senci potonjih dešavanja, koja jasno svedoče da u pozadini udara neoliberalne države na studente leži i još jedan obračun opozicije i vladajuće stranke. Iza organizacije protesta u Nišu stoji Studentski parlament Univerziteta u Nišu, koji je zapravo ogranak SKONUS-a, Studentske konferencije univerziteta Srbije. Njihovi zahtevi još su malobrojniji u odnosu na zahteve Studentskog fronta, jer isključuju pitanje budžetskih kvota za master studije.
Ovih dana se i u medijima otvoreno govori o partijskim knjižicama članova i članica pojedinačnih studentskih parlamenata i SKONUS-a, ali da je reč o još jednom duelu opozicije i vladajuće, Srpske napredne stranke, svedoči izjava jednog od predvodnika protesta u Nišu, u kojoj izveštava o komunikaciji sa „jednim opozicionim poslanikom“, koji je spreman da se u skupštini zauzme za interese studentkinja i studentkinja.
Stvar je jasna. Paranoično proterivanje svake političke i ideološke obojenosti studentskih protesta ima višestruke, duboko zabrinjavajuće posledice:
Najpre, time je mogućnost zajedničkog levog fronta sa univerzitetskim radnicima i radnicama, nastavnicima i nastavnicama, među kojima zbog restriktivnog oporezivanja plata vlada veliko nezadovoljstvo, koje je eskaliralo u štrajk prosvetnih radnika i radnica početkom tekućeg meseca, abortirana. Adresat studentskog nezadovoljstva postala je isključivo jedna brojno skučena populacija.
Dalje, ekskluzivnost studentskih zahteva dovodi do trivijalizacije studentske borbe, jer se ona neminovno pretvara u trku za bodove i rokove, i „budžetski kolač“, te ostaje bez dublje socijalne poente. Plenumi i protesti, čije su slike preplavile društvene mreže, uprkos entuzijazmu samoorganizovanja, sve više izgledaju kao cilj nego kao sredstvo borbe. Bežanje od levičarske prirode zahteva za dostupnošću visokog obrazovanja u korist formulisanja zahteva kao čisto studentskih strateški je katastrofalan potez.
Naposletku, apeli za apolitičnošću studentskog pokreta pogoduju politikantskim spletkama, jer ukidaju politički artikulisan otpor kao kontratežu merama štednje.
Da je reč o pukim političkim intrigama etabliranih oponenata u borbi za vlast, Demokratske i Srpske napredne stranke, svedoči još nekoliko činjenica na koje se treba osvrnuti. Ne tako davne 2011. godine, studentsku borbu podržao je tadašnji vođa opozicije, a sadašnji premijer. Iskustva iz bliže prošlosti još su bizarnija: na javnoj raspravi povodom novih izmena Zakona o visokom obrazovanju predsednik SKONUS-a nije digao glas protiv novih nameta za studente. SKONUS je upadljivo ćutao mesecima da bi, tek nakon stišavanja internih političkih razmirica povodom izbora studenta prodekana, naprasno odreagovao obaveštavajući studente i studentkinje o protestu nekoliko dana pred održavanje istog, a odbijajući da svoje snage ujedini sa Studentskim frontom, koji je pozvao na demonstracije 15. oktobra.
Uzroci i ciljevi – zašto se studenti (ne) bune?
U temeljima apatije i apolitičnosti studenata i studentkinja leži trend pretvaranja univerziteta u neoliberalno tržište, što je zapravo jedina konkretna posledica uvođenja bolonjskog sistema. U atmosferi ne samo konkurencije za mesto na tržištu rada, već i za mesto na budžetu, posebno imajući u vidu da sve veći broj fakulteta vrši rangiranje studenata koji su ostvarili limit za budžet, princip konkurentnosti dominira u odnosu na princip solidarnosti i socijalne odgovornosti studenta i studentkinja.
Uprkos višedecenijskoj tradiciji besplatnog visokog obrazovanja, bolonjski sistem studiranja poslužio je istovremeno i kao opravdanje neoliberalnoj državi da ne ulaže u neprofitni sektor i kao sredstvo intenzivnog prodora neoliberalne ideologije, zahvaljujući čemu stečeno znanje odnosno fakultetska diploma zaista bivaju shvaćeni kao roba koja se trampi za određenu poziciju na tržištu rada. Logično je da u takvoj ekonomskoj i ideološkoj klimi studenti i studentkinje ne prepoznaju ni visoko školstvo kao javno dobro i izvestan socijalni motor ni sebe kao relevantan politički subjekat.
Time smo na tragu krunskog paradoksa tekuće studentske borbe: protestujući tek protiv površnih reperkusija primene tržišnih principa na visoko obrazovanje, a ne za njegovudostupnost i valjanost, studenti i studentkinje nisu u stanju da se uhvate ukoštac sa suštinom problema. Tako se i među studentima sve češće čuje stav da je najbolje rešenje zapravo dosledno sprovođene bolonjske reforme. To bi značilo parcijalizaciju ispita i njihovo polaganje putem kolokvijuma, čime bi polaganje većeg broja ispita kroz manje ispitnih rokova postalo ostvarivo. Takvo razumevanje studentskog pitanja sužava perspektivu iz koje bi povezivanje sa ostatkom ugroženog javnog sektora moglo postati žarište ozbiljnih socijalnih nemira.
Studentska borba se može legitimisati, afirmisati i dobiti na značaju jedino u okvirima šire leve borbe protiv neoliberalnog napada na neprofitni sektor tj. protiv pretvaranja javnih dobara u klasnu privilegiju. Još uvek nije kasno da se zauzme takav kurs, jer uslovi života iz godine u godinu drastično opadaju, a mere štednje uzimaju svoj danak. Suština, ali i sudbina studentskog pokreta 2014. zavisi od toga da li će većina odlučiti da ode dalje od zvaničnih studentskih predstavnika i proširi borbu na nova polja. Odlučna borba u ime javnog dobra bi u ovakvim vremenima mnogima pružila nadu i veru u mogućnost da kolektivnim snagama promene zemlju. Takvu nadu i veru odavno nisu imali.