fblogo   twlogo   ytlogo


sreda, 17 septembar 2008 06:46

Šta je radnička kontrola?

  Ian Birčal
Šta je radnička kontrola?
Globalna kriza kapitalizma nastavlja da se odmotava. Nakon proteklog vikenda koji je doveo do panične nacionalizacije dva finansijska diva od strane vlade SAD-a, Ian Birčel iz Socijaističke radničke partije u Velikoj Britaniji otkriva ograničenja nacionalizacije i razloge zbog kojih se revolucionarni socijalisti zalažu za drugačiju viziju – viziju radničke vlasti.

Da li možeš bolje da radiš svoj posao nego što bi ga radio tvoj šef? Postavi sebi ovo pitanje. Pitaj svoje prijatelje i kolege. Devet od deset ljudi će odgovoriti jasnim i glasnim "DA!"

Ovo pitanje vodi u srž onoga što mi smatramo socijalizmom. Društvo nas deli u dve klase. Sa jedne strane su oni koji stvaraju dobra i pružaju usluge koje su nam svima potrebne. Sa druge su oni koji odlučuju šta će se proizvoditi i koje će se usluge pružati, a sve u cilju sticanja što većih profita.

Zastupnici socijalizma, kao uostalom i njegovi protivnici, isuviše često socijalizam poistovećuju sa modelom državnog vlasništva. Međutim, kao što danas vidimo na primeru SAD-a, čak i Džordž Buš može potražiti utočište u nekom obliku nacionalizacije, konkretno preuzimanjem dve kolosalne hipotekarne korporacije – Fani mej i Fredi mek.

Dejli telegraf smatra da je ovo "socijalistički odgovor na propast tržišta". Međutim, izvan bizarnog sveta snova ove poznate novinske kuće, niko ne umišlja da je Buš socijalista.

Socijalisti podržavaju nacionalizaciju ukoliko se ona koristi kako bi ljudima osigurala posao. Mi se protivimo privatizaciji javnog sektora zato što to automatski znači smanjenje odgovornosti prema javnosti.

Međutim, nacionalizacija nije čarobni lek. U Britaniji su rudari 1947. godine pozdravili nacionalizaciju rudnika. Ni godinu dana kasnije, rudari u Jorkširu ušli su u štrajk protiv svojih novih gazda – ali i svojih sindikalnih zvaničnika.

Upravo zbog toga je radnička vlast oduvek bila ključni faktor istinske socijalističke tradicije. Rečima britanskog socijaliste GDH Kola: "socijalizam se ne može stabilno izgraditi ni na koji drugi način, osim na temelju poverenja u sposobnost običnih ljudi da sami rukovode sopstvenim poslovima."

Sindikalizam
Sindikalne ideje su pre Prvog svetskog rata bile široko rasprostranjene u radničkom pokretu na Zapadu. Sindikalci su bili protiv državnog vlasništva – verovali su da bi sindikati, kao radničke organizacije, trebalo da budu ti koji će preuzeti industriju i njom upravljati.

Slogan francuskih sindikata glasio je "Radna mesta zameniće vladu".

U Britaniji je sindikalizam imao velikog uticaja na inženjere, rudare i železničke radnike.

Zbog toga su, kada je Laburistička partija usvojila Četvrtu klauzulu svog ustava iz 1918, pozvali ne samo na "društveno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, distribuciju i razmenu", već i na "najizvodljiviji sistem narodne administracije i kontrole nad svim industrijama i uslugama".

Laburisti se na ovo nikada nisu ni osvrnuli. 1945. godine, laburistička vlada je sprovela nekoliko nacionalizacija, a laburistički ministar Staford Krips prezrivo je izjavio: "Mislim da bi bilo gotovo nemoguće imati radnički kontrolisanu industriju u Britaniji, čak i kad bi to bilo najpoželjnije."

I pored toga, Toni Bler je za svaki slučaj ukinuo Četvrtu klauzulu u korist nekakvog besmislenog trućanja o "duhu solidarnosti, tolerancije i poštovanja".

U Rusiji su, nakon revolucije 1917, ljudi reagovali u mnogo većoj meri.

U jednom od prvih dekreta koje su boljševici objavili nakon preuzimanja vlasti pisalo je da se "radnička vlast nad proizvodnjom, kupovinom, prodajom i skladištenjem proizvedenih i sirovih materijala, kao i nad finansijskim poslovima preduzeća, uvodi u svim industrijskim, komercijalnim, bankarskim, poljoprivrednim, kooperativnim i ostalim preduzećima".

Pravi pokret je došao odozdo. Zabeleženo je mnogo slučajeva da su vlasnici fabrika isterivani, ili su sami napuštali fabrike i bežali. Radnicima i radnicama nije ostalo ništa drugo nego da sami/e preuzmu fabrike i njima samostalno upravljaju. Džon Rid, američki socijalista koji se obreo u
Rusiji u ranim danima revolucije zapisao je sledeće:

"U jednoj od fabrika na sastanku radničkog komiteta, jedan radnik je ustao i rekao: 'Drugovi, zbog čega brinemo? Pitanje tehničkih eksperata nije teško. Setite se, gazda nije bio tehnički ekspert, gazda nije poznavao inženjeriju ili hemiju, niti knjigovođstvo. Njegov posao sastojao se iz posedovanja. Kada mu je bila potrebna tehnička pomoć, unajmljivao je nekoga da to uradi umesto njega. E pa sada smo mi taj gazda. Jednostavno ćemo unajmiti inženjere, knjigovođe i ostale da rade za nas.'"

Preživeti
U teškim uslovima ekonomskog sloma i invazije armija drugih država, ovi embrionski oblici radničke vlasti nisu mogli dugo da prežive.

Ponekad je radnička vlast značila i da će izvesna grupa radnika staviti sopstvene interese ispred interesa cele radničke klase. Da bi se ovome suprotstavili, boljševici su morali da donesu teške odluke. I pored toga, ovi rani pokušaji radničke vlasti i danas nam ostaju kao inspiracija.

U proteklih 90 godina, radnička vlast se stalno iznova javljala. U Španiji 1936, Francuskoj 1968, Čileu 1973, Poljskoj 1980. i najskorije u Argentini, kada su radnici i radnice preuzeli kontrolu nad svojim radnim mestima i pokazali da su stari vlasnici i menadžeri bili zaista prilično bespotrebni.

Tokom mađarske pobune 1956. godine, radnici su uspostavili savete kako bi upravljali proizvodnjom. Ovi saveti su birali direktore i imali kontrolu nad nivoom osnovne plate, zapošljavanjem i otpuštanjem.

Neki od bivših upravnika vratili su se poslu u fabričkim pogonima. Radnički savet radio stanice je u program dovodio glumce, producente, reportere, tehničare, automehaničare i čistače, tretirajući ih ravnopravno.

Zbacivanje dikrature u Portugalu 1974. godine, dovelo je do preuzimanja radnih mesta od strane zaposlenih. Toni Klif, osnivač Internacionalne socijalističke tendencije, daje primere nekih od borbi koje su se tada dogodile:

"[Šefovi] u Šarmini, maloj konfekcijskoj fabrici izvan Lisabona, pokušali su da isplate plate čekovima bez pokrića. Austrijski upravnik je pobegao iz zemlje, a radnice, koje su činile većinu zaposlenih, su uspostavile kooperativu kako bi mogle da prodaju proizvode svog rada.

U Eurofilu, koji proizvodi plastiku, fiber, konopac, vreće, itd. i u kom su 40 odsto radne snage činili privremeno zaposleni radnici, uprava je pokušala da dovede kompaniju do bankrota. Radnici su okupirali fabriku i nastavili sa proizvodnjom. Držali su gazde na distanci i zahtevali nacionalizaciju bez kompenzacije gazdama i pod radničkom vlašću."

Kada je Šahova diktatura u Iranu srušena 1979, radnici su uspostavili "šore" – savete – kako bi upravljali fabrikama. Spisateljica Marjam Poja opisuje kako je ovo funkcionisalo:

"Šore su počele da praktikuju vlast na svim nivoima života u fabrici, u kupovini, prodaji, određivanju cena i narudžbina sirovih materijala. Organizovani su razni komiteti kako bi se izvršili različiti zadaci. Esnafski komiteti, da bi obezbedili sindikalne zahteve koji su se ticali plata, osiguranja, zdravstvene zaštite i sigurnosti na radnom mestu.

Finansijski komiteti, da bi kontrolisali prihode i rashode zasebnih fabrika i da bi nadgledali rukovođenje finansijskog poslovanja. Komunikacijski komiteti da bi se održao kontakt sa šorama u drugim fabrikama.

Ženski komiteti, koje su činile isključivo žene, da bi se istakli posebni zahtevi radnica, posebno u hemijskoj i tekstilnoj industriji gde su žene činile većinu radne snage."

Nedavno su u Britaniji ponovo počeli da kolaju glasovi o "Zimi nezadovoljstva", poput one iz prvih meseci 1979. godine. Ono što zaita plaši britansku vlast i njene prilepke kada se ovo spomene, jeste način na koji su tada radnici i radnice počeli/e da preuzimaju kontrolu nad industrijom.

Štrajk vozača kamiona iz januara 1979. doveo je do zatvaranja benzinskih pumpi i zapretio uskraćivanjem ključnih dostava.

Sindikat T&G složio se da ipak dopusti dostave u "hitnim slučajevima". Međutim, samo definisanje "hitnog slučaja" ostavljeno je lokalnim sindikalnim zvaničnicima i sindikalni poverenici su u tu svrhu organizovali posebne "upravne komitete".

Tokom istog meseca dogodili su se i štrajkovi unutar Nacionalnog zdravstvenog servisa (NHS). Definisanje hitnih slučajeva ponovo je došlo na dnevni red.

Krajem januara, ministar zdravstva je izjavio da se gotovo polovina bolnica u okviru NHS-a bavi isključivo hitnim slučajevima, da praktično nijedna ambulanta ne radi normalno i da, najgore od svega, pomoćni zdravstveni radnici odlučuju koji slučajevi zaslužuju medicinski tretman.

Hijerarhija
Ovo je za vladu bilo neuporedivo gore od običnog štrajka za veće plate. Ovo je bio izazov celoj hijerarhiji medicinske profesije. Zdravstveni radnici, koji su rutinski spasavali ljudske živote, sada su bezobrazno tvrdili da su kvalifikovaniji da procene hitan slučaj od političara!

Ali u kapitalizmu, radnička kontrola ne može otići dalje od te tačke. Socijalizam se ne može uspostaviti u jednoj zemlji, a sigurno ne na jednom radnom mestu. Čak i da radnici i radnice uspeju da preuzmu svoju fabriku, na kraju će da završe takmičeći se na tržištu i stoga organizujući sopstvenu eksploataciju.

Radnička vlast može postojati jedino u okviru demokratski ustanovljenog generalnog plana, koji određuje krajnje ciljeve i prioritete.

Štampari ne mogu sami da odlučuju šta ćemo čitati, kao što ni vozači autobusa ne mogu da sami odrede red vožnje. Zasebni interesi se moraju izbalansirati sa potrebama celog društva.

Međutim, radnička vlast ostaje ključni faktor koji deli ono što je američki socijalista Hal Drejper nazivao "socijalizmom odozdo" od "socijalizma odozgo".

U nekim situacijama reformistički orijentisana vlast može da izvede nacionalizaciju, ili da uvede neke druge, stvarne reforme koje će koristiti radničkoj klasi. Ali ono što nikada neće dobrovoljno dati jeste radnička vlast – ona mora biti izborena od strane samih radnica i radnika.

Do tada, svaka mala pobeda na radnom mestu može predstavljati ono što je Toni Klif okarakterisao kao "puzajuću radničku vlast".

Svaki put kada braneći viktimizovanu koleginicu ili kolegu ustanemo protiv prava uprave da zapošljava i otpušta kako joj se hoće, svaki put kada sprečimo pogoršanje uslova rada u ime "fleksibilnosti radnog mesta", mi udaramo u bubanj radničke vlasti.

Na taj način povećavamo sopstveno samopouzdanje za borbu protiv vladajuće klase. Dok svet tone u recesiju, rat i epidemičnu ekološku katastrofu, ovo im moramo jednom za svagda staviti do znanja – vi ne umete da vodite svet, ali mi umemo!

 

Pročitano 5180 puta
Ostali članci iz ove oblasti: Kako se pravi istorija? »

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Žensko oslobođenje

Jezik po meri žena

Debata o rodno senzitivnom jeziku ponovno je aktuelizovana u svetlu donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Nekoliko g...

Politika i društvo

Čast Katalonije

Trenutno najusijanije evropsko pitanje jeste pitanje otcepljenja Katalonije od Španije. Sve uzdrmanija Evropska unija, k...

Ekologija

Pustoš kapitalizma

Iz dana u dan pristižu vesti o novim uraganima, poplavama i zemljotresima koji pogađaju svet, odnoseći ljudske život...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Proceniti Če Gevaru

Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revol...

Istorija

Pod zastavom internacionalizma

Marko Jovanović polemiše sa sociologom Đokicom Jovanovićem o tome šta je – i šta nije – boljševizam 20. veka predsta...

Teorija

Užasi postmoderne su užasi postmarksizma

Ovaj tekst je originalno objavljen sa drugačijim naslovom u američkom onlajn časopisu Jacobin. Preveo ga je St...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.