fblogo   twlogo   ytlogo


četvrtak, 05 januar 2017 19:22

Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 4. Materijalizam

  Džon Molinju
Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 4. Materijalizam

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Kao i sve do sada, i ovaj feljton objavljivaćemo svakog četvrtka. Pred vama se nalazi četvrto poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P123a3b3c4, 5a, 5b6, 789a9b1011a, 11b, 12a, 12b, 12c...

Preveo Pavle Ilić.

Marksova filozofija se često naziva „dijalektičkim materijalizmom“. Opravdanost ovog termina se često dovodi u pitanje budući da ga sam Marks nije koristio i da je u čestoj upotrebi bio pod staljinizmom (gde je korišćen veoma dogmatski i mehanički). Pa ipak, meni „dijalektički materijalizam“ deluje kao razuman opis, a jedna stvar je jasna – Marksova filozofija je bila materijalistička i bila je dijalektička. U ovom uvodu pozabaviću se ovim terminima tim redosledom.

U svakodnevnom govoru, „materijalistički“ znači pohlepan ili usmeren ka ličnom bogaćenju, a za njegovu suprotnost uzima se „idealistički“, čime se označava verovanje u ideale. Ako uzimamo ova značenja u obzir, Marks, koji je većinu života proveo u teškom siromaštvu, definitivno je bio idealista, a ne materijalista. Međutim, filozofsko značenje materijalizma i idealizma je poprilično drugačije. Tu se radi o odnosu između uma i (s)tvari, odnosno između ideja i materijalnih uslova – šta od ta dva ima glavnu ulogu u oblikovanju istorije čovečanstva? Filozof(sk)i idealisti – od Platona do Hegela – prvenstvo su davali umu i idejama. Filozof(sk)i materijalisti – od Demokrita do Ludviga Fojerbaha – prvenstvo pripisuju materiji. Marks i marksistička filozofija jasno pripadaju skupu materijalista/kinja.

U filozofiji, materijalizam podrazumeva prihvatanje sledećih pretpostavki:

*Materijalni svet postoji.

*Materijalni svet postoji nezavisno od ljudske svesti.

*Moguće je imati realno – ako ne i totalno i apsloutno – znanje o svetu.

*Ljudska bića su deo prirode, iako se radi o posebnom delu.

*Materijalni svet ne nastaje iz ljudske misli; ljudska misao nastaje na osnovu materijalnog sveta.

Zdrav razum nam kaže da su prve tri pretpostavke tačne, ali to je zbog toga što njih potvrđuju milioni ili milijarde iskustava koja ljudi doživljavaju svakog dana. Zaista, bilo bi nemoguće voditi svakodnevan život zasnovan na nematerijalističkim pretpostavkama. Neki uvaženi idealistički filozof ili filozofkinja bi mogli da zamisle da svet ne postoji, ili da postoji izvan ljudskog vidokruga, ali on ili ona ne bi mogli da naprave doručak, uđu u autobus, pređu preko mosta ili da sprovedu bilo koju od hiljada svakodnevnih aktivnosti na osnovu bilo čega sem materijalizma. Slično tome, manje-više celokupna moderna nauka (koja se isto tako svakodnevno potvrđuje) izgrađena je na materijalističkim pretpostavkama. Za Marksa je ovaj praktični „ispit“ bio odlučujuć.

To da li je ljudsko razmišljanje sposobno da pojmi objektivnu istinu nije teorijsko već praktično pitanje. U stvarnosti, ljudi su primorani da dokažu istinitost, odnosno realnost i moć – ovostranost – svojih razmišljanja. Rasprava oko realnosti ili nerealnosti razmišljanja koja se vodi mimo prakse je čisto sholastička.[1]

Četvrta pretpostavka je u skladu sa otkrićima moderne nauke koja je i potvrđuju, posebno Darvinova teorija evolucije, genetika (ljudi i šimpanze dele 98% DNK) i fosilni ostaci (poput Orrorin tugenesis fosila starih 6 miliona godina, pronađenih u Keniji 2000. godine, ili Australopithecus afarensis fosila od pre između 3,9 i 2,9 miliona godina).

Peta pretpostavka sledi iz prve četiri, ali je ona najjasnije marksistička. Pre Marksa gotovo svi prikazi ljudske istorije bili su „s vrha“ i polazili su od dela i ideja velikih pojedinaca.

Često ćemo naleteti na ljude koji su manje-više automatski materijalistički nastrojeni po pitanju prve četiri pretpostavke – one koje govore o odnosu ljudi i prirode – ali koji prihvataju idealističko stanovište kada govore o društvu, istoriji i politici. Oni govore i pišu stvari poput „spoljna politika SAD se zasniva na ideji da Amerika ima bogomdano pravo da predvodi svet“, ili da se „kapitalizam vodi verom u ekonomski razvoj“, ili da je „Hladni rat u suštini bio sukob ideologija“. Drugim rečima, oni veruju da analiza društva i istorije počinje sa idejama, uverenjima i vrednostima u ljudskim srcima i da ljudske zamisli određuju oblik ekonomije, društvene strukture i ponašanje državnih vlada.

Ova protivrečnost nije slučajna već je odraz uticaja buržoaske ideologije. U borbi protiv feudalizma i za razvoj kapitalističke industrije, kao i za mnoge vojne operacije koje je vodila i koje vodi, buržoaziji je bio potreban brz razvoj nauke koji je ovisio o materijalističkom pogledu na prirodu. Međutim, kako bi održala i opravdala svoj (vladajući) društveni položaj, potreban joj je idealistički pogled na istoriju i društvo – ­pogled koji se zasniva na idejama i delima izuzetnih pojedinaca, najčešće pripadnika vladajućih klasa.

Nasuprot tome, radničkoj klasi, kao i revolucionarnim socijalistima i socijalistkinjama, treba istinski naučna analiza društva kako bi im pošlo za rukom da ga promene. Oni moraju da znaju koje to pokretačke snage i interesi stoje iza postupaka političara. Potrebna im je materijalistička analiza koja svoju analizu istorije temelji na: a) svakodnevnom radu i delima masa običnih radnih ljudi; b) interesima vladajućih klasa, a ne na idejama velikana.

Marks je svoje materijalističko stanovište ovako sumirao: „Ne određuje svest ljudi njihovo [društveno] biće, već obrnuto, njihovo društveno biće određuje njihovu svest.“[2] Tačno značenje ove rečenice najbolje ćemo pokazati na osnovu nekoliko istorijskih primera.

Primer od kog bih krenuo je period istorije Evrope poznat pod nazivom reformacija, za koji se uglavnom smatra da ga je pokrenuo Martin Luter kada je 31. oktobra 1517. godine zakucao svojih 95 teza (u kojima napada korupciju u Crkvi) na vrata Crkve svih svetaca u Vitenbergu. Reformacija je dovela do raskola između katolika i protestanata (među kojima se javilo još podela) u formalno univerzalnoj („vaseljenskoj“; op. prev.) crkvi (što se tiče Zapadne Evrope), bacivši Evropu u doba pobuna, revolucija i ratova koje je trajalo skoro 200 godina.

Zvanična istorija predstavlja ovaj veliki sukob kao suštinski religijsku bitku, odnosno konflikt između ljudi koji su imali različita uverenja o bogu, crkvi i Bibliji. Drugim rečima, radi se o idealističkom tumačenju. Nasuprot tome, marksizam posmatra reformaciju kao ideološki izraz klasne borbe između buržoazije u usponu i stare feudalne aristokratije i prelaska sa feudalnog na kapitalistički način proizvodnje. To znači da marksizam nudi materijalističko tumačenje.

Rasprava koja se vodi između ova dva stanovišta je naročito razrađena u poznatom delu nemačkog sociologa Maksa Vebera Protestantska etika i duh kapitalizma iz 1904. godine. Veber smatra da je protestantsko verovanje u to da je poslovni uspeh znak odabranosti u božjoj milosti podsticalo etiku vrednog rada, štednje i ulaganja, koja je bila nužna za razvoj navika koje su dovele do uspona kapitalizma. Ovaj pogled prepoznaje vezu između protestantizma i kapitalizma, ali on uzima protestantsku moralnost i teologiju kao glavni uzročni faktor razvoja kapitalizma, dok marksizam posmatra začetak kapitalističke proizvodnje – u okviru feudalizma još u embrionalnoj formi – kao ono što je dovelo do ideološke pojave protestantizma. Ne samo zbog toga što je protestantizam zagovarao vredan rad, već zato što je Katolička crkva i u materijalnom (zbog ogromne količine zemlje nad kojom je imala vlasništvo) i u ideološkom (budući da je insistirala na podređivanju crkvenoj hijerarhiji) smislu bila vezana za feudalnu aristokratiju i feudalni sistem. Kako bi se tom sistemu suprotstavila, buržoaziji je bila potrebna ideološka alternativa katoličanstvu.

Budući da se marksistički materijalizam uporno napada tako što se karikira i simplifikuje do te mere da postaje očigledno netačan, valja ukratko navesti šta je to što materijalističko gledište ne tvrdi niti podrazumeva. Ono ne tvrdi niti podrazumeva da su istorijski akteri iz tog vremena bili cinični ili neiskreni u svojim religijskim uverenjima, niti da su namerno usvojili ta uverenja kako bi maskirali svoje materijalne interese. Naravno, moguće je da su neki pojedinci tako postupili, ali to nije svrha ove teorije. Poenta je u tome da se objasni način na koji su stvarni materijalni uslovi i interesi naveli masu ljudi da iskreno priđe religijskim doktrinama koje su odgovarale njihovim okolnostima i delovale kao da uvažavaju njihove potrebe. Takođe, materijalistički pogled ne podrazumeva nikakvo mehaničko poklapanje između religije i klase – niko ne tvrdi da su svi feudalni vladari i vlastelini bili katolici, niti da su svi građani i rani buržuji bili protestanti, a kamoli da su svi katolici bili vlastela, a svi protestanti buržoazija, tako da činjenica da su ove tvrdnje netačne ne može biti argument u prilog stavu da je materijalistički pogled netačan. Sve što marksističko-materijalističko stanovište tvrdi jeste da su ekonomski razvoj i klasni interesi bili temeljna pokretačka snaga svih stvarnih istorijskih procesa bez obzira na i uprkos svoj njihovoj beskonačnoj kompleksnosti. Najveća slabost svih idealističkih tumačenja je to što ona ne mogu da ponude racionalno objašnjenje istorijskog nastanka ideja kojima daju primat – one prosto proizvoljno vise u vazduhu ili se objašnjavaju kao rezultati pređašnjih ideja koje isto tako ostaju da vise.

Drugi primer koji ću navesti jeste uspon imperijalizma i rasizma. Krajem XV veka počinje dugi istorijski proces tokom koga su velike evropske sile (kasnije SAD) zagospodarile ostatkom sveta – Severnom Amerikom, Južnom Amerikom, Afrikom, Azijom, Bliskim istokom, Indonezijom, Polinezijom, itd. Ovaj proces uključivao je i robovlasništvo i trgovinu robljem, kolonijalna osvajanja i vladavinu i ispoljavanje međunarodne ekonomske i vojne moći. Pratili su ga nebrojena zverstva, sistemska eksploatacija, tlačenje i ponižavanje podređenih naroda i ništa manje sistemska međunarodna ideologija rasizma koja je potvrđivala urođenu inferiornost neevropskih (nebelih) ljudi. Idealistički tumači/ce istorije ovog perioda, među kojima je Edvard Said, autor poznatog Orijentalizma, verovatno najsuptilniji i najsofisticiraniji, tvrde da je vodeća snaga ovog ogromnog osvajanja bio već postojeći evrocentrični i rasistički mentalni sklop hrišćanske Evrope – takozvanog „Zapada“. Marksistički materijalistički pogled smatra da je pokretač ovog procesa bila logika kapitalizma – nadmetanje za sirovine, jeftinu radnu snagu i tržišta, sa ciljem profita i akumulacije kapitala. Rasizam i evrocentrizam su bili ideološki odraz i opravdanje tog procesa, naročito u slučaju transatlantske trgovine robljem i robovlasništva u Severnoj i Južnoj Americi. (O marksističkoj analizi rasizma biće reči u poglavlju 9.)

Treći primer je rat. Ratovi se obično vode u ime nekakvih svet(l)ih principa – slobode, demokratije, nacionalne odbrane, prava naroda na samoopredeljenje, itd.[3] Ovo je naročito aktuelno danas, kada se američki predsednici i britanski premijeri redovno pozivaju na ideju „humanitarne intervencije“. Marksistički materijalizam odbija ovakvo tumačenje i tvrdi da se ratovi gotovo bez izuzetka vode oko realnih materijalnih interesa – interesa režima i vladajućih klasa koje ih izazivaju. Ovi interesi mogu biti direktno prisvajanje zemlje ili sirovina (vode, nafte, dijamanata, itd.) ili pristup tržištima i jeftinoj radnoj snazi, ali oni isto tako mogu biti i širi strateški interesi. Na primer, Amerika nije izvršila invaziju na Avganistan zbog nekakvih resursa koje bi mogla da izvuče iz te rasturene i osiromašene zemlje (niti, naravno, da bi oslobodila narod Avganistana talibanske tiranije, niti da bi donela oslobođenje ženama u Avganistanu!), već zbog toga što se to uklapalo u njen opšti plan odbrane (nefomalne) SAD imperije, koji je podrazumevao vojnu kaznu zbog 11. septembra i uspostavljanje kontrole nad centralnom Azijom kako bi se pravila brana protiv kineske moći u budućnosti. Nalik tome, intervencija NATO-a protiv Gadafija u Libiji, iako se pravdala spasavanjem ljudi od masakra, bila je motivisana željama da se kontroliše libijska nafta i da se zaustavi revolucionarna dinamika Arapskog proleća koje je ugrozilo zapadnu dominaciju na Bliskom istoku. Strateški interesi možda nisu direktno ekonomski, ali jesu ekonomski dva ili tri koraka niz put.

Marksistička filozofija je materijalistička: ona tvrdi da je na opštem planu materija starija i bitnija od uma i da se istorija mora objašnjavati preko materijalne proizvodnje životnih potrepština. Međutim, postoje različite varijante materijalizma, a Marksova se dosta razlikovala od materijalizma koji je prethodio njegovom dolasku na svetsku pozornicu, najpre od verzije materijalizma koju je razvilo osamnaestovekovno prosvetiteljstvo. Taj materijalizam je bio vezan za uspon buržoazije i on je ljudsko ponašanje tumačio na mehanicistički način – tvrdnjom da ga spoljašnje sile potpuno oblikuju, zanemarujući aktivnu ulogu ljudi u stvaranju istorije [ http://www.marks21.info/knjige/kako-se-pravi-istorija ]. O tome kako se Marksov materijalizam razvijao preko ovog ubeđenja pisaće u narednom poglavlju i na još nekoliko mesta u ostatku knjige.




[2] Karl Marks, Predgovor za Prilog kritici političke ekonomije [ http://www.mltranslations.org/serbcroat/critpoleconsc.htm ].

[3] Treba reći da vrlo malo ratova nastaje kao rezultat masovnog pritiska, a da su oni za koje to važi uglavnom ratovi kolonijalnog oslobođenja ili građanski ratovi, odnosno revolucije. Ratove uglavnom izazivaju vladari, a to koliko su propraćeni ratnim raspoloženjem među stanovništvom zavisi od toga koliko uspešno se sa vrha sprovodi ratnohuškačka politika kao dopuna odluci da se u rat pođe, odluci koja je već doneta na vrhu.

Pročitano 1933 puta

Ostavi komentar

Polja obeležena zvezdicom je obavezno popuniti. Po potrebi možete koristiti i bazične HTML kodove. Komentari se moderišu tako da neće biti odmah dostupni. Desničarske komentare ni ne objavljujemo. Ovo je platforma za diskusiju i organizovanje levice, tako da apelujemo na drugarski ton u diskusijama.

Prijavi se na mejling listu

Društvo POLITIKA i ekonomija

Intervju

Kostas Lapavicas: EU nije moguće reformisati

Prenosimo intervju sa Kostasom Lapavicasom objavljen na portalu Prometej.ba. Kostas Lapavicas (1961, Solun) grčki je mar...

Intervju

Džozef Čunara: Oprezni optimizam levice u Britaniji

Na ovogodišnjem Marx is’ Muss kongresu u Berlinu, razgovarali smo sa britanskim socijalistom Džozefom Čunarom, autor...

Radnička borba

Iz arhive - Sindikalni pokret u Srbiji danas: Šta nam je činiti?

Odlučili smo da objavimo ovaj članak iz naše arhive - tačnije iz prva dva broja našeg lista Solidarnost objavljene r...

POKRET Teorija i istorija

Istorija

Mase ulaze u istoriju: uvod u Trockijevu Istoriju Ruske revolucije

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Istorija

Proglas Aleksandre Kolontaj

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Teorija

Lenjinova „Država i revolucija“

Povodom stogodišnjice Ruske revolucije, započinjemo s novim feljtonom. Svakog četvrtka objavljivaćemo prevode tekstova p...

Nauka, kultura i umetnost

Marks21 | Solidarnost 2017. Podstičemo preuzimanje i korišćenje materijala koji se nalazi na sajtu, osim u komercijalne svrhe.