Saopštenje Marks21 povodom dvadesetogodišnjice zločina u Srebrenici.
Poznata je izreka da je rat nastavak politike drugim sredstvima. Dvadeset godina nakon srebreničkog masakra, zaraćene strane i dalje besramno koriste žrtve u svoju korist i gaze po ljudskom dostojanstvu zarad svojih osvajačkih ciljeva.
U tom pogledu prednjače vlasti Republike Srbije i Republike Srpske, nastavljajući velikosrpsku politiku iz devedesetih drugim sredstvima. Rat u Bosni i Hercegovini je, kao i svi ratovi u Jugoslaviji, otpočeo zbog pokušaja vođstva Republike Srbije da centralizuje federaciju, kao odgovor na dužničku krizu u koju je tokom Hladnog rata upala Titova Jugoslavija.
Kada je postalo jasno da joj to neće uspeti, jer je takav pritisak neminovno stvorio nacionalističke odgovore u svim republikama bivše Jugoslavije, vođstvo Republike Srbije je, predvođeno dželatom Slobodanom Miloševićem, podržalo srpski separatizam u republikama koje su pokušale da napuste SFRJ. To je, zauzvrat, samo ohrabrilo nacionalistička vođstva Hrvatske i Bosne i Hercegovine.
U ratu su ginuli nevini iz sva tri naroda – bošnjačkog, hrvatskog i sprskog. Međutim, najveća zverstva počinjena su protiv Bošnjaka, budući da su neko vreme Srbija i Hrvatska podržavale podelu Bosne i Hercegovine. Nacionalističko vođstvo Bošnjaka se, doduše, nije oslonilo na multinacionalni otpor, već se sve više okretalo sebi i spoljašnjem faktoru: zapadnom imperijalizmu.
Zapadni imperijalizam nije stupio na scenu da bi spasavao Bošnjake, već je dozvolio sva zverstva protiv njih. Njegov interes bio je u stabilizaciji američke nadmoći nad Evropom i u širenju NATO-a prema Rusiji. Američki imperijalizam je zato davao cinične savete bošnjačkom vođstvu da srpskim snagama dopušta masakre i etničko čišćenje radi stvaranja presedana za intervenciju, dok je istovremeno pružao pomoć bošnjačko-hrvatskoj ofanzivi krajem 1994. i početkom 1995. godine.
Masovno ubistvo 8,272 osobe od strane srpske vojske usledilo je pred kraj rata, u julu 1995. godine. Ono je obeležilo ovaj rat, kao primer najmasovnijeg masakra do kog je doveo. Nema opravdanja za taj stravičan čin, a odgovornost snose ne samo počinioci, već najviše političke vlasti u Republici Srbiji i Republici Srpskoj. Činjenica da oni dan danas relativizuju taj zločin, ponavljanjem da je bilo i zločina protiv Srba, samo zamagljuje istinu o njihovoj odgovornosti.
Mi kao internacionalistička levica to najoštrije osuđujemo, kao i sraman čin zabrane skupova kojima je u Beogradu planirano obeležavanje dvadesete godišnjice zločina u Srebrenici. Ovde se ne radi samo o potiskivanju istine i odgovornosti, već o nastavku iste politike drugim sredstvima. Kada su se snovi o stvaranju velikosrpske države na Balkanu putem rata raspršili, elite Republike Srbije i Republike Srpske nastavile su, uz pomoć Ruske Federacije, sa pokušajima podele Bosne i Hercegovine. Takva politika može samo da dovede do ponavljanja rata, ratnih zločina i produbljenja bede svih naroda BiH i Balkana.
Velikosrpska politika u Bosni i Hercegovini ne samo što održava u životu, već i učvršćuje druge nacionalizme, ali i neo-kolonijalnu vlast NATO-a u Bosni i Hercegovini. Drugim rečima, ona sprečava ujedinjavanje svih naroda Bosne i Hercegovine, kao i svih balkanskih naroda, protiv imperijalizma. Nijedan narod nije slobodan sve dok nije u stanju da odlučuje o svojoj budućnosti. Sve dok drugi odlučuju u njegovo ime, bile to susedne zemlje ili svetske sile, taj narod ostaje porobljen. Epilog ratova iz devedesetih bilo je stvaranje neokolonijalnog protektorata i porobljavanje bošnjačkog, hrvatskog i srpskog naroda u Bosni i Hercegovini.
Zato, na kraju krajeva, osuđujemo licemerje kojim vlasti ne samo Republike Srbije i Republike Srpske već i drugih zemalja, prvenstveno zapadnih sila, zloupotrebljavaju zločin nad nevinima u Srebrenici. Zapadni imperijalizam svoje prisustvo u Bosni i Hercegovini pravda mitom o spašavanju Bošnjaka od „genocida“. Definicija genocida je tokom i nakon rata promenjena kako bi označila ne samo istrebljenje čitavog naroda, već i masakr nad velikim brojem ljudi na bazi njihove grupne pripadnosti. Štaviše, zapadni imperijalizam svoje današnje pohode pravda time da ne sme ponovo da dozvoli „genocid“.
Takva elastična upotreba ovog termina omalovažava žrtve masakra u Srebrenici. Pokušaj donošenja rezolucije u Ujedinjenim nacijama o „genocidu“ u Srebrenici samo je još jedan primer zloupotrebe žrtava, kako bi se opravdala zapadna politika na Balkanu – tj. vojna intervencija, neo-kolonijalno uređenje i centralizacija Bosne i Hercegovine protiv volje jednog od njenih naroda.
Prvi korak ka iskrenom odavanju pošte srebreničkim žtrvama, kao i svim žrtvama ratova u bivšoj Jugoslaviji, bilo bi suđenje političkim vrhovima država i entiteta koji su neposredno odgovorni za počinjene zločine protiv čovečnosti. U našem slučaju, to ne bi trebalo da podrazumeva samo razotkrivanje licemerja Aleksandra Vučića onda kada se „nudi“ da ide u Srebrenicu. Vučić je učestvovao u vlastima koje su potpirivale nacionalizam i vršile zločine.
Spiranje te ljage sa Srbije podrazumeva nužan raskid sa velikosrpskom politikom. Moramo suditi svima koji su podstrekivali i pomagali ubistva i zločine u susednim zemljama, kako bismo otvorili vrata sličnim procesima u tim zemljama, ali i stvorili klimu za ponovnu izgradnju prijateljstva svih naroda bivše Jugoslavije. Dovoljno je da vidimo kako se Evropska unija odnosi prema Grčkoj, ili Rusija prema Ukrajini, kako bismo shvatili da nacionalizam nema šta da pruži malim narodima na izmešanom Balkanu.
Nacionalizam donosi podele i zločine. Stvaranjem klime prijateljstva među našim narodima dovodimo do mogućnosti prevazilaženja nacionalnog kao primarne odrednice identiteta. Na taj način se, ujedno, otvara ona istinska podela, klasna podela između eksploatatora i eksploatisanih. Borba za nacionalnu ravnopravnost i socijalnu pravdu je na Balkanu istovetna borba. To je borba za Balkan nezavisan od imperijalizma.
Ona otpočinje konkretnim činovima. U ovom slučaju, taj čin je borba za istinu o zločinu u Srebrenici, u ime njegovih žrtava. Širi kontekst te borbe je i aktivno protivljenje velikosrpskim pokušajima podele Bosne i Hercegovine i zagovaranje zajedničke borbe svih njenih naroda protiv mešanja susednih zemalja i velikih sila u unutrašnja pitanja BiH. Nadamo se da ćemo dorasti zadatku ne samo osude, već i kažnjavanja zločinaca – počevši od sadašnjeg predsednika Vlade Srbije.