Od letnjeg izdanja Solidarnosti protekla su puna tri meseca, tokom kojih su se u Beogradu i Srbiji odvijale brojne borbe za očuvanje radnih mesta, isplate zarada i dohodaka, itd. U tom periodu tekstove smo objavljivali na internetu, a iz štampe je izašlo i jedno specijalno izdanje Solidarnosti, koje smo distribuirali na radničkom protestu sredinom avgusta. Neda Đorđević i Marija Olga Žišić Mogbolu prave presek ovih dešavanja i ukazuju na dalje perspektive borbi
Bilo je ovo vruće radničko leto. Samim tim što su radnički protesti koji se gotovo tradicionalno odigravaju na jesen dotigli visok nivo nekoliko meseci ranije, govori u prilog izuzetno teškom stanju u kom se radnička klasa u Srbiji nalazi.
Štrajkovi, protesti, blokade ulica i noćenja na otvorenom postali su svakodnevica, kako Beograda, tako i drugih gradova u Srbiji, među kojima su i Niš, Kragujevac, Ćuprija, Zrenjanin, itd.
Podatak da je u svakom trenutku u štrajku bilo više od trideset preduzeća u Srbiji samo je gruba cifra koja potcenjuje njihov realan broj. Razlozi svih ovih štrajkova su uglavnom isti – propala privatizacija, nepovezani radni staž, neisplaćene zarade – a njihovo štrajkačko delovanje pokušaj da skrenu pažnju javnosti i primoraju poslodavce i nadležne organe da im ispune zahteve.
Država se problemima privrede pozabavila tek osnivanjem takozvane Radne grupe za ublažavanje krize, početkom avgusta. Umesto da se ova grupa bavi rešavanjem uzroka nezadovoljstva radnica i radnika, ona se orijentisala ka borbi protiv samih štrajkova, između ostalog pokušavajući da potkupi ljude koji mesecima nisu primili plate sramnom jednokratnom pomoći u iznosu od par hiljada dinara.
Jedna od odredbi koja je išla na ruku obuzdavanju radničkog bunta bilo je i usvajanje paketa mera, krajem avgusta, kojim se radnice i radnici sprečavaju da protestvuju ispred Vlade u Nemanjinoj ulici u Beogradu. Zakon o okupljanju ne bi dozvoljavao štrajkove na mestima gde se „ugrožava bezbednost ljudi i imovine“ i gde se ometa saobraćaj. Pravi motiv koji stoji iza ovoga je da se policijskim kordonom, koji je nekad brojniji i od samih štrajkačica i štrajkača, oni sateraju na izmeštenu poljanu poput Ušća, daleko od očiju i ušiju javnosti.
Protesti i izlasci na ulice su jedan od bitnijih metoda kojima štrajkačice i štrajkači mogu da se koriste kako bi poboljšali položaj u kojem se nalaze. Značenje toga ogleda se u činjenicama da radnice i radnici većine fabrika, kako iz Beograda tako i iz drugih delova Srbije, nisu gotovo ništa postigli dok nisu izašli u javnost i zahteve uputili nekoj od državnih institucija. Pritisci brojnim protestima ispred Agencije za privatizaciju su, makar načelno, urodili polodom i nekoliko ugovora o privatizaciji je raskinuto.
Ovog leta okončane su propale privatizacije „Zastave elektro“ iz Rače i „Ikarbusa“ iz Beograda. Ranije smo već pisali o situacijama u kojima su se neke od ovih fabrika našle.
Raskid ugovora o privatizaciji je velika pobeda za zaposlene, ali to još uvek ne znači da oni mogu da prestanu sa borbom.
Preduzeća su nakon raskida ugovora u velikim dugovima, često nema sirovina za proizvodnju, a samim tim ni novčanih sredstava, kako za isplatu zarada, tako ni za vraćanje milionskih dugova.
Štrajk
„Ikarbus“ je tako, kada je fabrika ušla u štrajk, imao 16.5 miliona evra duga, od čega 9.6 miliona u bankama u kojima je račun fabrike blokiran. Štrajkači su krajem septembra uspeli da primoraju Agenciju na raskid ugovora sa ruskim kupcem, usled neisplaćivanja dogovorenih zarada, neulaganja u proizvodnju, kao i neostvarenja planiranog socijalnog programa.
Rusi su pokušali sve kako do ovoga ne bi došlo – od direktnih pretnji pojedinim radnicama i radnicima u štrajku, do posete ruskog ambasadora radničkom zboru. Ipak, zaposlene u „Ikarbusu“ koji od februara nisu primili platu ništa od toga nije uspelo da pokoleba.
Štrajk je počeo prvog jula ove godine, a obustavljen je krajem avgusta, kako bi se završila ranije dogovorena isporuka autobusa Sarajevskom gradskom prevozu i kako bi radnici obezbedili sebi kakvo-takvo materijalno olakšanje. Ovaj posao je završen bez ikakve pomoći tadašnjeg rukovodstva ili vlasnika fabrike. 49.4% akcija koje je krajem 2008. kupio ruski „Avtodetal servis“ sada su ponovo u vlasništvu države do eventualne naredne privatizacije. U razgovoru sa radnicama i radnicima ove fabrike saznali smo da oni u najvećem broju žele da država ostane vlasnik ovog paketa akcija i pomogne im da očuvaju svoje preduzeće.
Država, međutim, traži drugo rešenje, čak i ako ono preti da fabriku odvede u još veći ponor. Sada se, pored priča o potrazi za partnerom koji bi kupio „Ikarbus“, govori i o zakupu fabrike na određeno vreme. Italijanska „Breda“ želi da iznajmi proizvodne pogone fabrike i potrebnu „radnu snagu“ (polovina trenutnog broja radnika i radnica fabrike) na dve godine, bez vraćanja dugova fabrike i socijalnog programa za one koje proglasi viškom radne snage. Možda im na ruku ide i to što se oko polovine zaposlenih prijavilo na već pokrenuti socijalni program.
Dodatni problem predstavlja „Bredino“ izražavanje poverenja bivšem generalnom direktoru Srećku Nijemčeviću koga bi voleli da ponovo vide na rukovodećem mestu, a za koga radnici tvrde da je najzaslužniji za propast fabrike. Postavlja se pitanje ako država nudi pomoć oko dugova eventualnom kupcu ili zakupcu, zašto tu pomoć ne bi obezbedila i samim zaposlenima.
„Ikarbus“ je, međutim, odličan primer toga na koji način treba postupiti sa radničkim telima koja ne obavljaju svoju funkciju. Budući da sindikalna birokratija nije htela da na sebe preuzme vodeću ulogu u štrajku – prema rečima jednog radnika oni su bili više „sindikat šefova, a ne radnika“ – radnice i radnici su tokom trajanja štrajka odlučili da smene svoje sindikalno rukovodstvo.
Ovo je ujedno i prvonastali legalni organ u fabrici od raskida ugovora o privatizaciji. Nakon proglašenja obustave štrajka na zboru, radnice i radnici fabrike podržali su predlog da štrajkački odbor preuzme fabrički sindikat.
Ovo je veoma značajno za radničku borbu. Radnice i radnici „Ikarbusa“ dali su pravi primer svojim koleginicama i kolegama iz drugih preduzeća, ali i pokazali u praksi svim sindikalnim birokratama u zemlji koja sudbina može da ih zadesi ukoliko se vode anti-radničkim interesima.
Sindkati čine najveću radničku mrežu koja povezuje preduzeća od severa do juga Srbije.
Preuzimanjem fabričkih sindikata od strane radnica i radnika koji su se dokazali u borbi, može se izvršiti snažan pritisak odozdo u smeru omasovljavanja radničkog pokreta. Preko 70,000 preduzeća kojima su dan-danas računi u blokadi i čiji zaposleni ne primaju plate, više ne bi predstavljalo samo statistički podatak, već i noćnu moru vlasti i poslodavaca.
Borba nije gotova ni za radnice i radnike „Zastave elektro“ iz Rače. Nakon nekoliko protesta (od kojih bi svakako trebalo izdvojiti onaj od 11. avgusta kada su ih podržali i beogradski i zrenjaninski radnici), blokada pruge i solidarnih štrajkova žitelja Rače, te pritisaka na državu, vlasnik fabrike se javno odrekao akcija fabrike u korist radnika. To ipak nije moglo da reši probleme zaposlenih, jer bi ih dugovi u kojima je vlasnik fabriku ostavio vrlo brzo odveli u stečaj. Zato su se protesti nastavili, kako bi država preuzela brigu o ovoj fabrici i omogućila radnicama i radnicima da je sačuvaju – a sa njom i opštinu Raču koja je privatizacijom gotovo potpuno deindustrijalizovana. Država je to konačno i učinila, nakon još jedne noći spavanja na otvorenom ispred Agencije.
Represija
Uprkos borbi koja donosi rezultate, Račani su se susreli i sa očiglednim slučajem represije – milionskom tužbom Železnica Srbije. Tokom borbe su, iz protesta, nekoliko dana telima blokirali železničku prugu kod Lapova. Kada se učinilo da su nadomak rešenja svojih egzistencijalnih problema, ostali su zatečeni tužbom.
Oko 300 štrajkača „Ikarbusa“ je drugog novembra održalo protest ispred Centralnog zatvora, zahtevajući da tamo budu smešteni, jer bi tako bar mogli da imaju šta da jedu. Ispred zatvora je postavljen kordon policije, a trojica štrajkača je privedeno.
Štrajkači građevinskog preduzeća „Trudbenik“, koji se bune protiv toga što je novi gazda Dragan Kopčalić, inače visoki funkcioner Demokratske stranke, otpustio preko polovine radnika i što preduzima korake koji nagoveštavaju da je kupovinom „Trudbenika“ zapravo kupio skupo zemljište na kom se fabrika nalazi – optuženi su krajem septembra od strane uprave za „sindikalni terorizam“.
Još jedan vid sprečavanja radničkog bunta je nasilje. Najočigledniji primer je već spominjano kragujevačko preduzeće „22. decembar“ koje su većinom radnice držale pod okupacijom. Grupa huligana obučenih u uniforme privatnog obezbeđenja, među kojima su primećeni lokalni neo-nacisti, upala je u fabriku i pretukla i pretila prisutnima.
Nakon brojnih napada na pripadnike nacionalnih manjina, strance i gejeve i lezbejke, na udaru ultradesničarskih grupacija je i radnička klasa. Možda na prvi pogled ne izgleda tako, ali kao što se gazi preko prava manjina, tako se gazi i preko osnovnog radničkog prava – prava na štrajk.
Do napada u „22. decembru“, kao uostalom i do drugih slučajeva represije, moglo je da dođe samo zbog toga što ti štrajkovi ostaju u velikoj meri usamljeni i izolovani. Ovaj problem može se prevazići jedino međusobnim povezivanjem štrajkova, kao i njihovim povezivanjem sa drugim društvenim borbama.
Koordinacija
Štrajkački odbori sedam preduzeća, među kojima su i „Zastava elektro” i „Trudbenik“, su ovaj problem prepoznali i bacili se u njegovo rešavanje osnivanjem Koordinacionog odbora radničkih protesta u Srbiji.
„Štrajkački odbori „Zastave Elektro“, „Srboleka“, „Šinvoza“ i „BEK“-a su osnovali Koordinacioni odbor radničkih protesta u Srbiji sa ciljem da se solidarno borimo protiv propadanja naših fabrika i za očuvanje radnih mesta“, navodi se u njihovom saopštenju.
U periodu koji je pred nam,a list Solidarnost želi da na svaki način pomogne izgradnju i jačanje odbora. Uz pritiske odozdo na sindikalne predstavnike i inicijative za smenjivanje birokrata koji ne zastupaju radničke interese s jedne, i izgradnju nezavisnih međuštrajkačkih odbora s druge strane, radnički pokret bi mogao mnogo efikasnije da reaguje na pokušaje vlade i poslodavaca da teret krize prebace na radništvo.
Intenzitet krize je doduše neočekivano smanjen stranim kreditima. Ipak, ruski kredit, kao ni zapadni, neće rešiti nijedan problem sa kojim se radništvo danas suočava – naprotiv, on će oko Srbije još čvršće stegnuti obruč spoljnopolitičke i ekonomske zavisnosti. Kako je savetnik premijera Boško Živković prokomentarisao: „zaduživanje radi pokrivanja budžetskog deficita i davanja raznoraznih subvencija je politički korisno na kratak rok, ali je na dug rok vrlo opasno.“
No, ovaj će kredit vladi kupiti još nekoliko meseci socijalnog mira, a partijama koje čine vladajuću koaliciju potencijalne poene pred naredne izbore, na konto infrastrukturnih investicija za koje je veliki deo kredita namenjen.
Drugim rečima, nedavna najava zamrzavanja penzija u narednoj godini mora se posmatrati samo kao predgovor sve dubljoj seči našeg životnog standarda koja će izgledno nastupiti u prvoj polovini 2010, možda već i na proleće. Čak i mejnstrim ekonomski analitičari priznaju da bi naredna godina lako mogla biti i mnogo teža od ove.
Najavljeno je poskupljenje struje oko oko 20%, a očekuje se i značajno poskupljenje goriva, kao i povećanje poreza na imovinu i ponovno uvođenje poreza na prihod od kamata, koji će destimulisati štednju i potencijalno destabilizovati bankarski sistem. Trend pada prosečne zarade (-12.5% za period septembar 2008-2009) koja danas iznosi nepunih 337 evra, nastaviće se uporedo sa inflacijom za koju se prognozira da će biti ubedljivo najveća u regionu. Inflacija ujedno znači i pad kupovne moći, što će uz sve manje zarade i sve skuplji život imati katastrofalne posledice po standard radničke klase.
Procenat nezaposlenosti će rasti dok će plate, penzije i socijalna pomoć ostati nepromenjene ili se čak i smanjiti. Fakultetske školarine se svake godine povećavaju, a oni koji to plaćaju su roditelji studentkinja i studenata, koji nakon dogovora sa MMF-om mogu da ostanu bez primanja ili bez mogućnosti da od svoje plate odvoje sredstva za visoke školarine.
Sve će manje ljudi imati zdravstvenu zaštitu, poput onih 200,000 koji su izgubili pravo na istu tokom leta. Neki, poput Roma, ostaće bez krova nad glavom.
Zato je od presudnog značaja da kada se kaže Vladi „ne, ne želimo da se država još zadužuje!“, „nećemo da plaćamo za vašu krizu!“, „nećemo nasilje u našem gradu!“ to kažemo zajedno. Time bismo napravili prve korake ka prisnijoj saradnji ne samo radnica i radnika međusobno već i njihovoj saradnji sa studentkinjama i studentima, penzionerima i ostalim društvenim grupama.
To je prva faza stvaranja pokreta otpora protiv krize kapitalizma.