Nastavljamo sa intervjuima koje je za naš sajt odradio drug Pavle Ilić, gostujući na Marx Is Muss konferenciji u Berlinu. Ovog puta je razgovarao sa Baškarom Sunkarom, urednikom časopisa Jacobin koji se za kratko vreme nametnuo kao poprilično uticajan glas sa levice.
Evo nas sa Baškarom Sunkarom, urednikom Jacobin magazina u SAD-u. Za početak da obavestimo naše čitaoce da si posetio ne samo Marx is Muss, već i Subversive festival u Zagrebu što je njima ipak bliskije. Možeš li da uporediš ta dva iskustva?
Nivo politizacije na Subversive festivalu je mnogo neujednačeniji jer je veliki broj ljudi tu zbog kulturnih, umetničkih razloga, plus mali je broj ljudi koji su najviše koncentrisani na političke stvari, i zapravo, organizatori su podeljeni između ta dva tabora. Pozvali su me drugovi iz Radničke Fronte i oni su pozvali razne ljude sa levice, jedan šareni miks. Naspram toga, ovde imamo napredniji nivo političkih diskusija jer većina ljudi već dolazi sa revolucionarnih socijalističkih pozicija, ljudi sa trockističkom tradicijom i sličnom revolucionarno-socijalističkom tradicijom. Uživao sam u Hrvatskoj iz drugih razloga. Mislim da je balkanska gostoljubivost mnogo prijatnija od nemačke, ali je nivo političke diskusije ovde napredniji.
Kao neko ko je aktivista na Balkanu, a imam i veze sa nemačkom levicom, magazin Jacobin je postao izvor argumentacije za razne ljude na levici. Kako na Balkanu, tako i u Nemačkoj, a i širom sveta. Kada si pokrenuo magazin da li ti je to bio jedan od glavnih ciljeva?
U isto vreme smo imali dva cilja. Jedan je bio preorijentisanje levice, da im damo medijskog prostora, dok smo mi sami stavili nešto veći naglasak na dopiranje do liberal-levičara, apolitičnih ljudi i pokušavamo da ih preobratimo u levičare. Naravno, mi kao magazin ne možemo da postignemo mnogo toga, za razliku od političkih partija. Mi jesmo socijalisti, internacionalisti. Zanimaju nas stvari koje se dešavaju u inostranstvu skoro u istoj meri kao i u SAD, ali glavni fokus nam je na SAD, pošto generalno bolje razumemo situaciju kod kuće. Bilo kako bilo, mnogo ljudi danas čita Jacobin. Na primer, imamo mnogo drugova i drugarica u Grčkoj, koji su aktivni u borbama, i mi objavljujemo njihove tekstove sa svim potrebnim detaljima kako bismo intervenisali u tom, grčkom, kontekstu. Imamo mnogo liberalno-levičarskih publikacija iz SAD-a koji pokrivaju te situacije ali koji bi uprostili neke od tih detalja kako bi to automatski bilo razumljivije samo američkoj publici, ali očigledno naš pristup je malo drugačiji.
Naš cilj je da pridobijemo srednje, neodlučne, elemente.
Na duže staze, mislim da je Jacobin ponudio, na svetskom nivou, nešto što nisam video u mnogo drugih publikacija- jednu kompleksnost analize i ujedno da zainteresuje relativno široku publiku, ali mislim da je u ovom vremenu bitno da govorimo o mogućnosti magazina da organizuje ljude. Da li misliš da bi, negde u budućnosti, mogao da postoji neki dnevni/nedeljni časopis sličan Jacobin-u koji bi se oslanjao na iskustva običnih ljudi i povezivao ih sa političkom alternativom ukoliko se ona pojavi?
U januaru pokrećemo teorijski časopis, koji je na neki način suprotnost tome. Dakle Jacobin bi bio nekako središnja publikacija, mešavina teorije i izveštaja iz pokreta, ali u glavnom bi ostao, što se teorijske strane tiče, pristupačan. Taj novi teorijski časopis bi bio duži i dublje bi obrađivao teme. Bob Brener i Vivek Čiber će voditi taj projekat. Mislim da će, kada se politički uslovi promene, postojati potreba za časopisom koji bi više pratio društvene pokrete ako ne na dnevnom onda barem na nedeljnom nivou. Mislim da ono što politički časopis može da uradi, ne kao partijski list u smislu istorijskog značenja levičarskog partijskog lista, kao časopis koji prati liniju partijskog vođstva, bez mnogo polemike, već kao pravi partijski list kao što je “Pravda” bila za boljševike- kako Hal Drejper opisuje, to je bio politički centar. Bio je to način da se ljudi ujedine, da se iskaže određeni stav, agituje za socijaliste, ali opet i da se povedu veoma žustre rasprave i razgovori i otvore dileme. Ljudi često ne shvataju da i samom Lenjinu nisu objavljeni neki članci koje je on želeo da objavi u „Pravdi“. To pokazuje koliko zaista otvorene, demokratske i dinamične publikacije mogu da budu. Novine sa kojima se ljudi i dalje mogu poistovetiti. Kada se situacija promeni, voleo bih da budem deo sličnog poduhvata, ali ne mislim da je neophodno da taj list bude odvojen od partije. Mislim da mnogo novinara koji se nalaze levo od centra cene nezavisnost samu po sebi. Nezavisnost za mene znači da je časopis ukorenjen u radničkoj klasi i organima radničke klase. U SAD-u levica se isključila iz bilo kakve društvene baze do te mere da Jacobin po prirodi stvari mora da bude to što jeste, ali ja i dalje verujem u viziju partijskog lista koji je ukorenjen u dinamičnoj organizaciji odozdo, ukorenjen u radničkoj klasi, ali moramo da čekamo i radimo decenijama pre nego što dođemo do toga, barem u SAD-u.
To zvuči optimistično i inspirativno. Da završimo razgovor time što ćemo informisati naše čitaoce da ste ti i ostali iz uredništva Jacobin-a bili zaista ljubazni da obezbedite određeni broj besplatnih pretplata za organizacije sa Balkana, što ja smatram jednim od najkonkretnijih činova međunarodne solidarnosti koje je balkanska levica ikada doživela.
Dakle, u suštini, svako ko je aktivista na Balkanu, već je član neke organizacije, nekakve sestrinske organizacije- mi smo isto zainteresovani za ljude koji imaju mala primanja ili su nezaposleni- može nam poslati e-mail na [email protected], samo nekoliko rečenica i ako je vaša adresa iz Srbije, Hrvatske itd, biće nam više nego drago da vam obezbedimo besplatnu pretplatu za godinu dana.