Vladajuća klasa opravdava ekonomske „reforme“ koje za cilj imaju povećanje rasta kao nešto što je dobro za sve nas. Šta se, međutim, krije iza statističkih podataka? Piše, Kris Harman
Ader Tarner, čelnik Fajnenšal servisis autoritija, dospeo je na naslovne strane kada je pozvao na poresku kontrolu finansijskih transakcija. Doduše, njegov komentar da je većina stvari do kojih finansije dovode „društveno beskorisna“ nije prošao toliko zapaženo.
Ova opaska ima ogromne implikacije za britansku ekonomiju, budući da sektor finansijskih i poslovnih usluga upošljava više ljudi od celokupnog proizvodnog sektora i apsorbuje oko polovine svih poslovnih investicija. Ovde se implicira da je većina, ako ne i celokupan rast britanske ekonomije u proteklih deceniju i po činio, zapravo, ne-rast. Umesto da se utroši na proizvodnju korisnih stvari, ogroman napor je ulagan u puko kockanje na to koliki se profit može ostvariti na osnovu pomeranja novca iz jednog džepa u drugi.
I pored toga, novi laburisti godinu za godinom pravdaju svoje „modernizatorske“ reforme tvrdnjama da su one navodno dovele do rekordnog ekonomskog rasta.
I u drugim državama postoje slučajevi sličnih kontradikcija. U Indiji su se vlade, jedna za drugom, hvalisale time kako su „reforme“ povećale stopu ekonomskog rasta. Pretpostavljeni cilj takvog rasta u Indiji je izvlačenje ogromnog broja ljudi iz siromaštva. Ipak, kako je radikalni ekonomista Utsa Patnaik istakao u Mesečnom pregledu, ovaj rast je proteklih godina bio praćen padom prosečne potrošnje hrane.
Uobičajene mere ekonomskog uspeha neke zemlje su bruto nacionalni proizvod (BNP) i, ponekad, bruto domaći proizvod (BDP). Ustaljeno je mišljenje da će ljudi biti bogatiji ako dođe do porasta BNP po glavi stanovnika. Minimum naučne provere pokazuje, međutim, da BNP nije merilo blagostanja. Do brojki o domaćoj proizvodnji (i BNP i BDP) dolazimo sabiranjem iznosa kojima su neke stvari tokom godine plaćene. U tu računicu ne ulaze samo stvari od kojih nam zavisi životni standard – poput hrane, struje, proizvedenih dobara ili provizije za zdravstvo i školstvo – već i stvari poput vojske, marketinga i bonusa koji se isplaćuju bankarima.
Iz ovoga slede razne druge anomalije. Da damo par primera: BNP raste kada se proizvedu novi, brži automobili, ali i onda kada se na put postave ležeći policajci kako bi ih usporavali. Ako novi automobili dovode do većeg broja sudara i to se dodaje u BNP, budući da i ljudi koji uklanjaju olupine i sahranjuju žrtve moraju biti plaćeni. Prodaja drva iz šuma starih stotinama godina povećava BNP, iako ujedno znači i pražnjenje resursa.
Neke od ovih nepravilnosti bila je prinuđena da prizna i redakcija biltena kapitalističke klase, Fajnenšal tajmsa: „Dok je BDP Sjedinjenih Država tokom protekle tri decenije bio u porastu, prihodi donje polovine populacije stagnirali su ili opadali.“ Za to vreme, brojke o BNP uključivale su i „onu proizvodnju bez koje bi nam bilo bolje, da bez nje možemo: oružje je jedan primer, finansijski produkti koji sistematski povećavaju rizike su drugi.“
Sijaset renomiranih ekonomista i političara takođe su na jednoj konferenciji održanoj pre nekoliko godina prepoznali ove nepravilnosti. Sada je i francuski predsednik Nikolas Sarkozi, iz samo sebi poznatih razloga, sastavio komisiju predvođenu ekonomistom Džozefom Stiglicem, kako bi se ovo pitanje pretreslo. I pored toga, nijedan dosadašnji pokušaj pronalaženja nekog novog načina za merenje ekonomskog rasta nije postigao nikakav uspeh.
Pokušaji da se izdvoji ono autentično što proizvodi bogatstvo od onoga što je neproduktivno, zapravo, datiraju duboko u istoriju. Adam Smit je, pišući u ranim danima industrijskog kapitalizma u XVIII veku, podržavao kapitalizam jer ga je prepoznao kao nešto što unapređuje kapacitet čovečanstva da proizvodi bogatstvo na način na koji to stari feudalni klasni sistem nije mogao. Zbog toga je on bilo koju ekonomsku transakciju koja dovodi do povećanja bogatstva zasebnih kapitalista identifikovao kao produktivnu.
Međutim, jednom kada se kapitalizam u potpunosti uspostavio, veliki broj ekonomskih transakcija nije više dovodio do stvaranja bilo kakvog novog bogatstva, već se sastojao iz prostog takmičenja oko toga kome će dopasti u posed ono što već postoji. Karl Marks, koji je pisao 90 godina nakon Smita, je ovo prepoznao.
Ono što je za jednog kapitalistu bilo produktivno, nije nužno bilo produktivno za sistem kao celinu – a ono što je bilo produktivno za sistem kao celinu moglo je biti daleko od ikakve produktivnosti u smislu ispunjavanja potreba ljudi koji su za njega radili.
Od tada su se ove kontradikcije enormno produbile. Potrošnja na finansije, reklamiranje, marketing i, iznad svega, vojsku popela se na mnogo viši nivo nego što je Marks mogao i da zamisli. Rast kapitalističkih ekonomskih transakcija meren u BNP može biti propraćen urušavanjem života ogromnog broja ljudi. Danas je rast, takođe, zasnovan i na stepenu zagađenja životne sredine, koje preti samim odnosima sa prirodom od koje zavisi budućnost čovečanstva.
Jedan od onih koji su zabrinuti zbog nepravilnosti vezanih za BNP, Enriko Đovanini, glavni statističar u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), kaže: „Ne možemo kompleksnost sveta svesti na jedan broj“. Kapitalizam, međutim, i jeste sistem koji sve svodi na prost set brojeva – što je novčani neksus koji se krije iza profitabilnosti.
Teško da je iznenađujuće to što se ekonomski rast onda meri na taj način – čak i onda kada je taj rast proizvod beskorisnih aktivnosti, poput finansijskog kockanja, pa i onih destruktivnih koje, na primer, emituju gasove koji dovode do efekta staklene bašte. Za to vreme, oni koji hoće da bankarski kolaps naplate rezanjem budžeta za javni sektor, čitav spektar izuzetno korisnih zanimanja odbacuju kao „neproduktivna“.
Ovi argumenti govore o stvarima značajnijim od statističkih definicija. Oni govore o društvu u kom živimo.