Petog i šestog decembra održan je sedmi po redu BeFem – festival feminističke kulture i akcije. Beogradski Kulturni centar Grad pretvoren je u vikend-pozornicu panel-diskusija, interaktivnih performansa, filmskih projekcija… „Kroz talase feminizma“, kako slovi ovogodišnji moto, razmenjivala su se stečena znanja i usvojene prakse, problematizovala stvarnost, učvršćivale postojeće i gradile nove veze na zajedničkom putu ka oslobođenju. Anja Ilić beleži utiske drugog festivalskog dana.
Nedeljno podne sedmog BeFem-a upriličile su članice neformalne inicijative „Za rad spremne“, Svjetlana Knežević i Anja Repalust. Inicijativa je nastala 2013. godine, u okviru projekta „Mlade žene menjaju svet“, kojim su bile obuhvaćene Hrvatska, Bosna i Hercegovina i Srbija. Potaknute visokom stopom nezaposlenosti mladih ljudi u Hrvatskoj (te 2013. godine, 51.6%), a posebno poteškoćama s kojima se na tržištu radne snage suočavaju žene, tri su prijateljice otpočele borbu protiv, kako Svjetlana i Anja kažu, združenih snaga kapitalizma i patrijarhata. Pažnju javnosti počele su da zadobijaju gerilskim akcijama – lepljenjem ilustrativnih plakata po hrvatskim ulicama, da bi, po zvaničnom istupanju u javnost, nastavile sa javnim akcijama kojima su zaokupile kako pažnju velikog broja građanki i građana, tako i medijski prostor.
U periodu januar–februar 2015, članice inicijative „Za rad spremne“ sprovele su online istraživanje „Mladi na tržištu rada“ u okviru Centra za edukaciju, savjetovanje i istraživanje (CESI). Rezultati istraživanja koje je obuhvatilo osobe starosti od 18 do 30 godina, pokazale su da je stanje na tržištu rada u Hrvatskoj alarmantno: neoliberalnim merama koje država sprovodi, rad po ugovoru na neodređeno vreme postaje (ili je već postao?) misaona imenica; plate koje zaposleni mladi primaju ispod su republičkog proseka. Ovo posebno pogađa žensku populaciju: žene često primaju niže plate od muškaraca zaposlenih na istim radnim mestima; češće je angažovanje muškaraca nego žena u privatnom sektoru; žene su češće finansijski potpomognute u (samo)izdržavanju itd.
Kvalitativni aspekti istraživanja zaslužuju posebnu pažnju: i muškarci i žene izrazito su zabrinuti svojom prekarnom pozicijom na tržištu rada; žene, i pre nego što dospeju na radno mesto, trpe breme svoje dvostruke, polne i starosne, diskriminisanosti. Naum visokog procenta (87%) mladih da napusti Hrvatsku povod su dnevnopolitičkih međupartijskih prebacivanja „vrućeg krompira“, bez izgleda i želje da se utre put ikakvom sistemskom rešenju.
Svoja iskustva feminističke borbe podelile su i glavne urednice švedskog časopisa Ottar – jedinog časopisa u ovoj skandinavskoj zemlji posvećenog temama seksualnosti, politike i ljudskih prava. Karolina Hemlin i Ana Dalkvist u panel-diskusiji usredsredile su se na događaj od sedmog decembra 2014. godine, kada je nasilno prekinuta projekcija filma „Vessel“, prikazivanog povodom četrdesetogodišnjice od donošenja švedskog Zakona o abortusu. Premda je, prema rečima Karoline i Ane, dotični zakon u švedskoj javnosti široko prihvaćen i podržan, u poslednjih nekoliko godina, delovanjem različitih desno (pa i krajnje desno) orijentisanih političkih partija, sve učestalije izbijaju manje i više nasilni protesti protiv abortusa i (zakonskog) prava žena na abortus.
Na političkoj pozornici uigravaju se partije zaodenute u demokratske i hrišćanske eufemizme, te one otvorenije i sasvim otvorene u svom antifeminizmu, konzervativizmu, rasizmu – dok zvanična vlast u borbu protiv reči i činova mržnje ulaže nedovoljne napore da bi sprala isflekanu ulogu inspicijenta političke predstave koja joj se (zar bez razloga?) pripisuje. Tako ni počinioci nemilog događaja od tog sedmog decembra nisu pronađeni – trojica maskiranih muškaraca koji su, naoružani povicima mržnje prema ženama i dimnom bombom, prekinuli jednu filmsku projekciju. Bacanje dimne bombe, prema rečima glavnih urednica časopisa Ottar, nije imalo za cilj da nekoga povredi, već da upozori i uplaši – slobodne govornice i govornike sopstvenih reči, i upozori ih na buduće ćutanje.
U punom prizemlju KC Grad održana je, potom, višejezična panel-diskusija sa trima gošćama s Kosova: profesorkom sociologije na Filozofskom fakultetu Prištinskog univerziteta, Vjolcom Krasnići i njenim dvema studentkinjama Venerom Čočaj i Jetom Reždom. Diskusija je prigodno nazvana „S one strane granica, nacije, jezika i godina“, a feminizam razmatran kao stožer regionalne i šire saradnje.
Pre dve godine, na Prištinskom univerzitetu pokrenut je program za studije i istraživanja roda, koji polazi sa stanovišta kritičke društvene nauke – upućuje na simbiozu teorijskog znanja i praktičnog angažmana. Cilj je da se mladi ljudi osveste o društveno značajnim pitanjima i aktiviraju u iznalaženju rešenja za društvene probleme. Sagovornice su oživele sećanje – u javnom diskursu malo poznato do nepoznato – na ženski pokret na Kosovu 1990-tih godina, koji je putem obrazovanja nastojao da se izbori protiv pripisanih granica, statusa i identiteta, protiv svakog vida opresije i nasilja.
Danas se predano radi na širenju prostora za feminističko delovanje na Kosovu. Ženska mreža Kosova trenutno obuhvata 80 organizacija, etnički vrlo bogatih. I Prištinski univerzitet uporan je u oplemenjivanju kritičke društvene misli. Tako je u univerzitetskom okrilju osnovan Gender Politics Online Blog, namenjen prikupljanju iskustava za praktični feminizam. Jula ove godine održana je Letnja škola komparativnih studija roda i seksualnosti, namenjena studentkinjama i studentima osnovnih akademskih studija, a u planu je organizacija takve letnje škole i za studentkinje i studente postdiplomskih studija.
Volje i energije za hvatanje ukoštac sa zvaničnim politikama ne nedostaje, a mnogim pregradama izdeljeno polje širokih i slobodnih dejstava strpljivo se – i ne bez poteškoća, ali bez posustajanja – gradi.
Poslednji deo programa kom sam prisustvovala bila je panel-diskusija „Solidarno protiv kapitalizma, ratova i zidova“. Imali smo priliku da čujemo iskustva s terena aktivistkinja Olivere Mićković Nikolić i Katarine Pavlović (Zelena omladina Srbije), iz oblasti koja se u javnom diskursu naziva „izbegličkom krizom“ – s referencom na same izbeglice, ili na stanovništvo država preko čijih granica izbeglice prelaze?
Sudeći po rečima izlagačica, koje živo peku više nego ijedan mejnstrim medijski izveštaj, mnogo veća pažnja i briga poklanjaju se usko nacionalnim interesima negoli opšteljudskoj dobrobiti. Premda se zvanična politika vlade Srbije u evropskim krugovima kotira više nego zvanične politike drugih država, ne smemo zaboraviti, kako je Olivera slikovito rekla, da se stupanj humanosti određuje na osnovu otklona od politike podizanja žičanih ograda. Tako je, primera radi, bilo potrebno mesec dana da bi seizbeglicama obezbedili mobilni toaleti u parku kraj Autobuske stanice u Beogradu!
Iako još uvek bez preciziranih ideja o širem i odlučnijem angažmanu javnosti u „izbegličkoj krizi“, diskusijom se pozvalo na pristupanje postojećim i samoorganizovanje novih pokreta podrške i pomoći izbeglicama, te na razmatranje načina kojima bi se mogao politički profilisati i time osnažiti isparcelisan humanitarni rad. Pozvalo se na aktivan angažman svake, svakog i svih, što rečima, što delima kao neuporedivom i nužnom doprinosu.
Ovogodišnji BeFem je svojim raznovrsnim i bogatim radionicama o aktuelnim društveno-političkim problemima kompetentno i ubedljivo ohrabrio na akciju – i to, posebno, združenu akciju – protiv „zajedničkih neprijatelja“: razjedinjujućih etničkih, konfesionalnih, jezičkih i drugih proklamovanih granica, okoštalih konzervativnih struktura (poput patrijarhata ili sociopolitičke distance prema LGBTQ zajednici), kapitalističkih politika u kojima interesi zamagljuju humanost. Jedino združenom borbom postavljamo plodne temelje za neke sjedinjenije, konzistentnije, pravednije nadgradnje.