U punoj tribinskoj sali Doma omladine Beograda 20. decembra održali smo diskusiju o tome da li radikalna levica treba da se pridruži novoj inicijativi za partiju Borka Stefanovića – Levici Srbije. Diskusija je okupila preko 100 ljudi, među kojima predstavnike/ce većine radikalno levih organizacija u Srbiji, ali i veliki broj pojedinaca/ki zainteresovanih za angažman na levici. Rasprava je otpočela uvodnim izlaganjem Matije Medenice (Marks21), u kojem su rekapitulirani stavovi koje smo do sada iznosili o ovom pitanju, kao i osnovni argumenti za i protiv pridruživanja Levici Srbije, moderirao je naš član Miloš Stefanović.
Najava tribine izazvala je veliku pažnju i isprovocirala brojne komentare na društvenim mrežama. Od kada je početkom ove godine Borko Stefanović na svom Tviter nalogu pohvalio rad Marks21 i izrazio želju da sa nama sarađuje, neprekidno smo bili na meti samozvane antireformističke i antiparlamentarne levice, pod izgovorom da nam je potencijalna saradnja sa Stefanovićem prečica do kabineta i fotelja u skupštini.
Iako smo oduvek bili skeptični spram autentičnosti Borkovog angažmana na levici, a potom izneli i decidiran stav o pridruživanju Levici Srbije, zluradi komentari nisu izostali. Ideja iza ove diskusije bila je da prevaziđemo često prisutnu malodušnost i cinizam marginalizovanih levičarskih grupa (u koje se svakako i sami ubrajamo), te da, u duhu drugarske debate, pružimo prostor levim aktivistkinjama i aktivistima koji nameravaju da pristupe Levici Srbije, kao i da (pre)ispitamo mogućnosti za saradnju na konkretnom planu.
Nažalost, studentski aktivisti/kinje koji je trebalo da zagovaraju pristupanje Stefanovićevoj partiji par dana pred održavanje diskusije odustali su od izlaganja. Uprkos tome što je njih desetak prisustvovalo tribini, iz nekog razloga odlučili su da ne iznose svoje pozicije, što je svakako uticalo ne samo na format. već i na dinamiku diskusije – umesto žive i drugarske debate, bili smo osuđeni na to da među sobom razmenjujemo stavove oko kojih je većina manje-više unapred bila saglasna. Tako je i odgovor na pitanje pridruživanja na kraju bilo nedvosmisleno „ne“.
Ključne zamerke programu Stefanovićeve stranke ticale su se nedovoljnog ili neadekvatnog ograđivanja od nacionalizma, kao i činjenice da on pitanje privatnog vlasništva problematizuje tek na nivou podele na poštene i nepoštene kapitaliste, na pravedne i pljačkaške privatizacije. Kritikovan je i njegov odnos prema evrointegracijama, koji očigledno počiva na socijaldemokratskom uverenju da je okoštale birokratske strukture Evropske unije moguće postepeno reformisati iznutra, budući da on regionalnu saradnju, tzv. Balkansku konfederaciju, vidi ne kao cilj po sebi, već kao brži i lakši put do članstva u EU.
Više puta je na različite načine argumentovano zbog čega je program Levice Srbije u svojoj suštini socijal-liberalan, a ne levičarski. Ukazano je i na činjenicu da Stefanović ne odustaje od saradnje sa zagovornicima neoliberalnih reformi poput Saše Radulovića, te na suštinsku unutrašnju nedemokratičnost takve partije, zbog čega opravdano sumnjamo u to da bi priključivanje i angažovanje većeg broja levih aktivistkinja i aktivista ikako moglo da Levicu Srbije sa centrističkih pozicija povuče ulevo.
U toku rasprave dotakli smo se i pitanja dezintegrisanosti postojećih levičarskih organizacija, zaključivši da, uprkos trenutnim nedostacima, levičarske organizacije izrasle iz konkretnih radničkih i studentskih borbi predstavljaju stabilnu političku platformu za sve eksploatisane i potlačene, te da pridruživanje buržoaskim partijama sa levom retorikom, što Levica Srbije od samog starta preti da postane, naprosto nije alternativa.
Prisustvo nekolicine neonacista iz Srbske akcije, koji su ubrzo ćutke napustili diskusiju, nije uticalo na tok rasprave, pa ni na bezbednost učesnica i učesnika tribine. Predvidljivo spremni za ucene i napade samo kada su brojčano nadmoćni, fašisti su rešili da se povuku.
Odziv i odjek ove diskusije, o čijem je održavanju i zaključcima putem Tvitera obavešten i Borko Stefanović, pokazuju koliko pitanje izgradnje pokreta i njegovog odnosa prema ograničenim sredstvima parlamentarne borbe postaju sve aktuelniji. Gradeći pokret na terenu i učestvujući u svakoj borbi protiv privatizacije, za radna i socijalna prava, levica mora da artikuliše odgovor na to pitanje.