Kako izgraditi partiju sa više od 1,000 kadrova sa početne tačke od par desetina članova? Prevodom ovog članka se nadamo da će onima koji razmišljaju o pristupanju našoj organizaciji učiniti pristupačnijom našu viziju izgradnje masovne revolucionarne organizacije, iako su uslovi danas i ovde drugačiji od onih opisanih u tekstu. Ovakvi tekstovi podgrevaju maštu o tome šta je moguće uz uporan revolucionarni rad: Aleks Snoudon, član organizacije Counterfire u UK, analizira razvoj pionirske radikalne marksističke organizacije, Internacionalnih socijalista/kinja, prethnodnice dugo najveće revolucionarne partije u Britaniji, Socijalističke radničke partije. Pozivamo vas da pročitate tekst i da nam javite vaša razmišljanja, pa i da se uključite u rad Marks21.
Šezdesete su bile decenija u kojoj je zabeležen ogroman rast Internacionalnih socijalista/kinja, preteče Socijalističke radničke partije (SWP). 1000 članova i članica na kraju burne ’68. možda ne deluje kao nešto posebno, ali na početku te decenije je organizacija bila marginalna, sa svega 60 članova i članica. Rast od 60 do 1000 ljudi za manje od 10 godina je izvanredan. Interesantno je analizirati taj period rasta i identifikovati neke od ključnih faktora i prelomnih tačaka.
Internacionalni socijalisti/kinje su 60-te započeli kao ‘Socialist Review Group’, nastali 1950. kada su istupili iz najveće trockističke orgranizacije u Britaniji, Revolucionarne komunističke partije (RCP). Od napuštanja RCP, pa sve do 1960, SRG nije imala preveliki rast, ali stvari su počele da se menjaju. Već je 1964. bilo preko 200 članova i članica Internacionalnih Socijalista/kinja (IS) (organizacija je preuzela to ime u decembru 1962. godine), a na početku 1968. je bilo preko 400 članova i članica. Tokom 1968. su orijentacija na radikalne studente i studentkinje i učešće u antiratnom pokretu pomogli drastičnom povećanju članstva.
Teorija i praksa
Organizacija je po pitanju teorije bila prepoznatljiva, prvenstveno zbog teorije državnog kapitalizma, koja Sovjetski Savez i druge staljinističke države tumači kao još jedan oblik kapitalizma. Po tome su se IS razlikovali čak i od drugih trockističkih organizacija. Suštinu političke linije je sumirao slogan ‘Ni Vašington ni Moskva nego međunarodni socijalizam’. Većina trockističkih organizacija (a da ne govorimo o ostatku levice) videla je Sovjetski Savez makar kao degenerisanu radničku državu. Najuticajniji teoretičar u IS je bio Toni Klif.
Jednako bitno koliko i teorija i političke analize bila je i orijentacija na intervencije u spoljašnjem svetu, za razliku od ultralevih ‘sekti’, koji su se fokusirale na međusobne rasprave i obraćale veoma malo pažnje na ono što je izvan sveta radikalne levice. Takva orijentacija IS je odraz duboke želje za obnovom tradicije revolucionarnog marksizma – čija je crvena nit socijalizam odozdo – i posvećenost širenju i primenjivanju te ideje umesto težanja ideološkoj čistoti. Jasno izgrađena teorijska pozicija i spoljašnja orjentacija su bili ključni u proboju male organizacije kroz levu scenu na kojoj su dominirale mnogo veće političke formacije, poput Komunističke partije Velike Britanije.
Učešće u masovnim pokretima i entrizam u Laburističkoj partiji
Antinuklearni pokret u Britaniji (kroz CND – Kampanja za nuklearno razoružanje) je tokom ranih 60-ih bio veoma plodno tlo za regrutovanje, ali je ipak angažman u novonastaloj omladini Laburističke partije (takozvanim Mladim socijalistima) bio od presudnog značaja za dalji razvoj Internacionalnih socijalista tokom ranih 60-ih. Ian Birčal, istoričar IS/SWP, koji je i napisao biografiju Tonija Klifa, objasnio je to ovako:
„Upravo u tom kontekstu rasta CND treba da se razume odluka Laburističke partije da, u februaru 1960, osnuje novi omladinski pokret, Mlade socijaliste. Vođe laburista su bile zabrinute decenijom van vlasti, trajaćom nemogućnošću da regrutuju mlade glasače, i prizor hiljada energičnih mladih ljudi koji su bacali vreme deleći letke na protestime protim atomske bombe. Nisu imali veliku ljubav prema omladinskim pokretima, koji su tradicionalno bili levlji od Laburističke partije.
Birokratija Laburističke partije je stisla zube i formirala Socijalističku omladinu, kojima su dali određenu autonomiju unutar partije. To joj se veoma brzo isplatilo – već na proleće 1961. su imali 726 lokalnih ćelija Mladih socijalista, a na prvom nacionalnom kongresu omladine, bilo je preko 300 delegata. Svaka trockistička grupa koja je tada postojala se priključila Socijalističkoj omladini kako bi regrutovala nove članove u svoje redove.“
Socialist Review (preteča Internacionalnih socijalista/kinja) je u septembru 1961. pokrenula novi časopis, Young Guard, u pokušaju da se približi novoj atmosferi. Uredništvo nije bilo rezervisano samo za članstvo Socialist Review, ali su članovi imali ključnu ulogu. Ova publikacija i mreža ljudi oko nje je bila donekle nekonvencijonalna, a u isto vreme dosledna marksističkoj politici:
„Jedan deo uspeha koji je publikacija Young Guard postigla je to što se probila van tradicionalnog miljea revolucionarne politike. Kulturna atmosfera oko YG, karakteristična po pevanju folka i ispijanju piva, možda nije bila prihvaćena među revolucionarima/kama koji su se fokusirali na ‘ideološku čistotu’, ali je omogućila generaciji mladih radnika i radnica da se približe marksizmu.“
Jedna od interesantnih stavki tog vremena je način na koji su se različiti elementi – marksistička teorija, klasna borba, aktivnosti u širokom pokretu – međusobno povezale. Po Birčalu:
„Omladina koja se u tom periodu okretala socijalizmu su uglavnom bili radnici i radnice, i fizički i kancelarijski, koji nisu imali nikakvu tradiciju sindikalnog organizovanja. Tipična evolucija političkih shvatanja mlađih članova/ica karakteristična za taj period je izlgedala ovako – prvo učešće na demonstracijama antinuklearnog pokreta, zatim priključivanje Mladim socijalistima, a onda, preko publikacije Young Guard, uključivanje u rad Internacionalnih socijalista/kinja. Uglavnom su tek onda uvideli značaj učestvovanja i na lokalnim sindikalnim sastancima.“
Orijentacija prema radništvu i uloga revolucionarnih novina
Bitno je napomenuti da su mlađe radnice i radnici činili visok procenat novog članstva i periferije, ali da je jako malo njih bio aktivan u sindikatima (a to je period kada su sindikati bili drastično jači nego što su sada). Sistematsko povezivanje sa širim pokretima – u ovom slučaju antinuklearnim pokretom – je bilo od presudnog značaja za SRG/IS za povezivanju sa mladim radništvom. Očigledno je da je i publikacija Young Guard imala veliki značaj u tom povezivanju.
Ian Birčal podvlači bitnost ideja – visokog političkog nivoa i teoretske jasnoće – u učvršćavanju mlade organizacije:
„Regruti/kinje IS su dolazili na osnovu ideja, a ne na osnovu aktivnosti. IS nije imala nikakvu autonomnu aktivnost odvojenu od učešća u aktivnostima u Mladim socijalistima i antinuklearnom pokretu. IS nisu vršili proces radikalizacije same Laburističke partije, već su regrutovali preko nje. Većina ljudi koji su se priključili u tom periodu nisu bili dugogodišnji članovi/ce Laburističke partije, nego ljudi koji su se priključili tokom mobilizaije oko antinuklearnog pokreta.“
Marksističke ideje su grupi omogućile regrutovanje i drastičan rast, uprkos nemanju autonomnih aktivnosti. Utapanje u šire kampanje i šire diskusije, sa veoma fleksibilnim pristupom, uz kombinaciju sa jasnom političkom linijom i prepoznatljivošću unutar fronta su grupu doveli od 60 do 200 članova/ca u samo nekoliko godina. 1964. su problemi sa „sektašenjem“ unutar Mladih socijalista, zajedno sa animozitetom koji je Laburistička Partija razvila prema njima, postigli da Mladi socijalisti više ne budu toliko produktivan milje za delovanje IS, a samim tim njihova taktika i orijentacija su morali da se menjaju.
Perspektiva i pokret
O sredini šezdesetih, Birčal piše, „Tokom ovih godina je počeo da se razvija organizacioni i politički stil koji je postao karakterističan za IS. Sastojao se od dva ključna aspekta. Prvi je osećaj za proporciju, shvatanje malog uticaja koji IS ma kao organizacija. Kada su IS imali 200 članova/ica, a SLL (Socialist Labour League, druga trockistička organizacija) u najboljem slučaju dvostruko više, problem nije bila “kriza vođstva”, borba za kontrolu između organizacija za koje 98% radnika/ca nikada nisu ni čuli. Zadatak je bio mnogo skromniji – edukacija ljudi u pokretu i stvaranje korena u klasi ukoliko je to bilo moguće.
Drugi aspekat je svest da revolucionarna organizacija mora da bude građena unutar radničke klase, a ne izolavano od nje. Pitanje je bilo razvoj kadrova i njihovo ukljičavanje u borbu, a ne građenje zidova kako bi se očuvala “ideološka čistota” jedne marginalne organizacije. Zahvaljujući fleksibilnim stavovima prema članstvu u organizaciji, novi članovi/ce su se uključivali u aktivnosti, sastanke i – pomalo nesistematično – se upoznavali sa teorijskom pozicijom organizacije. Bilo je bitno da su se članovi/ce, iako svesni da su u manjini, osećali i kao deo šireg pokreta – anti-nuklearnog pokreta i levog krila Laburističke partije – i nikada nisu imali osećaj izolovanosti od realnosti, koji sektaška politika može veoma lako da stvori.“
Citiram Birčola jer su oba ova aspekta, čini mi se, od velikog značaja. Orjentacija ka širim pokretima i različitim borbama sprečava osećaj izolacije i održava članstvo u stalnom kontaktu sa realnošću. Podstiče otvoren, nesektaški stav. Deo toga je bila i serija pokušaja povezivanja sa otporom na radnim mestima, doduše na skromniji način. Časopis, Industrial Worker (posle preimenovan u Labour Worker), bio je pokrenut 1961. i uključivao je članke o industrijskim militantima/kinjama.
„1964. Labour Worker je postigao tiraž od oko 2000 i u aprilu 1964. je u Londonu održana prva konferencija Labour Wokrker-a, na kojoj je prisustvovalo oko 150 ljudi. Ovo se fokusiralo na dolazeću Laburističku vladu i pretnju politici prihoda. Pripremani su koraci za buduće borbe.“
Građenje organizacije
1964. je Harold Wilson postao premijer, a Laburistička partija se vratila na vlast nakon 13 godina vlasti torijevaca. Tada su Internacionalni Socijalisti/kinje napustili Mlade socijaliste (Laburističku omladinu), u kojoj im je učešće bila samo privremena taktika.
Pre par godina je IS imala svega 60 članova/ica, tako da je bila mlada organizacija u oba smisla: i dalje prilično nova organizacija, dok su mladi regruti/kinje činili veliki deo članstva. U ranim 60-ima su se u grupu, između ostalih, uključili i Paul Foot i Chris Harman, a takođe i već pomenuti Ian Birchall, čija istorija IS ima mnogo korisnih materijala (kao i Klifov memoar, A World to Win). Oni su bili deo generacije regruta/kinja koji su gradili organizaciju koja je na kraju 1968. imala preko 1000 članova/ica i nedeljnik (Socialist Worker, nastao je u septembru 1968.).
Bitan aspekt aktivnosti IS tokom sredine 60-ih je povećanje fokusa na radna mestu. Organizacija radništva na pogonu je bila jaka u tom periodu – militantni članovi/ice sindikata su često postizali da im se ispune zahtevi i bez uplitanja sindikalne birokratije. IS su težili da povežu svoju politiku radnicama i radnicima na pogonu, u bazi. Bilo je i uspeha i neuspeha, ali dovoljno uspeha da su IS pre početka 1968. povećali člaanstvo na 400.
Proboj u radništvo
Jedna od najbitnijih inicijativa je bio pamflet koji se zvao „Income policy, legislation and shop stewards“, koji su napisali članovi IS Toni Klif i Kolin Barker. Bez obzira na članstvo IS koje se merilo u stotinama, preko 10,000 primeraka pamfleta je prodato. Sindikalni poverenici su činili visok procenat onih koji su kupovali i čitali taj pamflet, koji je artikulisao prepoznatljivo socijalističku analizu politike koju sprovodi laburistička vlada i pozivao na otpor kroz snagu organizovanog radništva.
Pamflet je bio više nego samo regrutaciono sredstvo, primetno je da je pomogao u povećanju poštovanja koje je IS uživao među sindikalno organizovanim levičarima/kama. Pomogao je organizaiji, koja je imala malo članova na funkcijama u sindikatima, da se preciznije i oštrije orijentiše na članstvo sindalnog pokreta. Ian Birčal kaže: „Pamflet “Income policy, legislation and shop stewards” je bio jako bitan korak napred za IS. Bio je prodavan sistematično, pri stupanju u bilo kakav konakt sa radničkim pokretom. Bio je veoma čitan i cenjen među militantima/kinjama i omogućio je IS da bude prepoznat kao deo realnog pokreta, umesto da bude prepoznata kao grupa talentovanih ali izolovanih teoretičara/ki.“
Časopis koji je izdavao IS, Labour Worker, reflektovao je orijentaciju grupe, koju indicira i sam naslov, i služio kao agitaciono sredstvo. Bilo je nekih uspeha u uključivanju radnika/ca u pisanje tekstova za časopis, koji se uglavnom prodavao oko 2000 komada po izdanju tokom sredine 60-ih (što je veoma impresivno za organizaciju te veličine). Zajedno sa pamfletom o politici dohotka, novine su bile ključne u konkretnoj primeni politike IS i omogućivanju grupi skromne veličine da priđe mnogo široj publici.
Teorijski časopis
Publikacija koja je mnogo više fokusirana na teoriju, International Socialism, je odigrala centralnu ulogu u postizanju teoretske i političke pozicije po kojoj je IS bio prepoznat. Teoretski momenat publikacije je bitan razlog zbog kojeg socijalisti/kinje se nisu samo učlanjivali u IS, nego su postajali aktivni članovi/ce na duži period. Ian Birčal kaže: “Pri kraju 1967. članstvo se polako povećalo preko 400, dok je bilo 200 u momentu kada je formirana laburistička vlada. Ono što je još bitnije, članstvo je bilo obučeno ne samo da u diskusiji brani liniju organizacije nego i da pravi intervencije i da učestvuje u raznim radničkim borbama. Bez baze u klasi, i još bitnije, bez orijentacije uspostavljene u tom periodu, proboj tokom 1968. ne bi bio moguć.“
Radikalna eksplozija 1968.
1968. je ostvaren zaista veliki proboj: članstvo se povećalo više nego dvostruko za manje od godinu dana. Jednako toliko bitno, članovi/ice IS su bili uključeni u masovnom pokretu – pokretu protiv rata u Vijetnamu – koji je uspeo da mobilizuje desetine hiljada demonstranata/kinja. Suprotstavljanje ratu u Vijetnamu je dostiglo svoj vrhunac, zajedno sa političkim pobunama u mnogim državama koje su dodatno hranile radikalnu političku atmosferu među britanskom omladinom.
U ovakvoj klimi IS su bili u mogućnosti da preuzmu odlučne inicijative kao što je pokretanje nedeljnih publikacija, učešće u antiratnim pokretima, igranje veoma bitne uloge u studentskim direktnim akcijama i regrutovanju studenata/kinja u velikim brojevima. Nedeljna publikacija Socialist Worker je originalno imala po samo 4 stranice i skroman krug čitalaca, ali je do 1972. povećan broj stranica na 16 po izdanju i čitanost je drastično uvećana.
Zaokret prema studentima
Nije postojala nikakva sigurnost da će se IS uspešno graditi kroz događaje 1968. To je zahtevalo oštar zaokret u organizovanju na fakultetima i nesektaški pristup pokretu solidarnosti sa Vijetnamom.
Toni Klif je zapisao u svojim memoarima kako je on lično proveo nekoliko nedelja posećujući Londonsku školu ekonomije (LSE) svaki dan kako bi u kantini diskutovao sa studentima/kinjama. Intervenisanje u velikim anti-atnim demonstracijama je podrazumevalo entuzijastično učestvovanje, ali i voljnost za upuštanje u ozbiljne rasprave. Prosto ponavljanje antiratnih slogana nije bilo dovoljno da se sve radikalniji studenti/kinje i mladi radnici/ce pridobiju na revolucionarnu marksističku liniju.
Neki od članova/ca IS koji su već više od 5 godina bili aktivni u grupi su bili zabrinuti da uključivanje novih članova/ca može da razvodni političku liniju. Bilo je ozbiljnih tenzija, kao posledica drastičnog rasta u kombinaciji sa usijanom atmosferom 1968. su stvorile takva previranja u organizaiji, ali IS su uspešno preživeli razne debate i frakcionaške svađe.
Koraci prema demokratskom centralizmu
Veći deo vođstva, okupljenog oko Tonija Klifa, uspešno se izborilo za veći centralizam i koheziju. Na prmer, novi Socialist Worker je trebalo da nosi jasan stav uredništva o glavnoj temi dana. To je zahtevalo da se na nacionalnom nivou izglasa vođstvo koje će obezbediti politički pravac, zajedno sa malim timom novinara/ki koji su odgovorni celom članstvu organizacije.
Demokratija na svim nivoima je bila esencijalna. Lokalne ćelije članova/ca IS su morale da dogovore plan lokalnih aktivnosti, koji će uskladiti sa planovima ostalih lokalnih ćelija i okvirom dogovorenim na nacionalnom nivou. Slobodne i otvorene diskusije su bile ključne. U isto vreme, bilo je nemoguće da svaki naslov u novinama bude nešto oko čega će se glasati na organizacionim sastancima. Demokratsko-centralistička kombinacija slobodne diskusije i kohezivne akcije unutar organizacije je bila neophodna.
Zaključak
Organizacija od 1000 članova/ca je do 1974. porasla na 3000 članova/ca. Tokom tih godina tiraž Socialist Worket je dostigao svoj vrhunac od 40,000. IS je u tom periodu rastućih radničkih borbi stvorio ozbilje korene u radničkoj klasi – u jednom trenutku su imali preko 40 partijskih ćelija po fabrikama.
Rane 1970-te su bile mnogo pogodnije po revolucionarne socjialiste/kinje nego što je bio veliki deo prethodne decenije, prvenstveno zbog visokog nivoa militantnih sindikata industrijskih radnika/ca i štrajkova udruženih protiv torijevske vlasti. Bilo je moguće da revolucionarna organizacija pravi korake napred. Međutim, bila je u poziciji da to radi zbog upornog rada tokom 60-ih, transformišući malu grupu od 60 ljudi u uverljivu organizaciju od preko 1000 članova/ica krajem 1968.