Aktivnosti revolucionarne organizacije sačinjavaju deo niza događaja koji se odvijaju tokom vremena. Manjina revolucionara i revolucionarki nikada ne može kontrolisati ceo taj niz, zato što se on sastoji od ekonomskih faktora, aktivnosti drugih političkih organizacija, svesti i borbenosti radničke klase i mnogih drugih elemenata koji su delimično ili u potpunosti van kontrole organizovane manjine.
Revolucionarna mreža može imati odlučujući uticaj na tok događaja jedino ukoliko precizno odmeri način na koji drugi faktori oblikuju te događaje i ukoliko prilagodi svoje aktivnosti tako da dovode do povoljnih rezultata, a umanjuju mogućnost nepovoljnih. Štaviše, budući da se uticaji različitih faktora i celokupan pravac u kom se događaji razvijaju stalno menjaju, rezultati koje revolucionarna organizacija može da ostvari u određenom trenutku mogu postati neostvarivi čak i nakon jako kratkog vremenskog intervala.
Ukratko, pitanje tajminga je od ključne važnosti. Ovo se najviše odnosi na tajming same revolucije.
Možemo navesti jedan slabije poznat primer iz Engleske revolucije. Godine 1647, nakon prvog građanskog rata, umereni poslanici Donjeg doma Engleskog parlamenta podržavali su kralja Čarlsa I. Da su uspeli u svojoj nameri, radikalni pripadnici parlamentarne vojske, koja je bila odlučujuća revolucionarna snaga u tom periodu, bili bi marginalizovani i moguće je da se revolucija ne bi odigrala u potpunosti.
Međutim, odlučna akcija Olivera Kromvela – koji je ranije oklevao, pokušavajući da se nagodi sa kraljem – i radikalnih vojnika dovela je do toga da konjički odred kojim je komandovao Kornet Džojs (oficir veoma niskog ranga) zarobi Čarlsa I. Kada ga je kralj upitao ko mu daje ovlašćenje za hapšenje, Džojs je jednostavno pokazao na vojnike koji su stajali iza njega. Da vojska tada nije zarobila kralja, postojala bi mogućnost njegovog povratka na presto.
Poznatiji primer možemo naći u Ruskoj revoluciji. U periodu neposredno pre Oktobarskog ustanka, vođe Boljševičke partije bile su potpuno zbunjene. Lenjin je pisao gomile pisama u kojima je urgirao da se otpočne sa pripremama za novu pobunu. Lenjinov ton u ovim pismima je mahnit zato što je verovao da bi odlaganje ustanka bilo pogubno: „Odlaganje je kriminalno. Čekati bi značilo izdati revoluciju.“ I kasnije ponovo: „Propustiti takav trenutak bio bi ili potpuni idiotizam ili puko izdajništvo zato što bi značilo gubiti nedelje u trenutku u kojem nedelje ili čak dani odlučuju sve. Značilo bi kukavički se odreći vlasti, jer će do prvog ili drugog novembra biti nemoguće osvojiti vlast.“
Konačno, nakon što je zapretio da će napustiti Centralni komitet, vodeće telo u Partiji, Lenjinov stav je prihvaćen i ustanak se odigrao 25. oktobra1 1917. godine.
No, hitnost ponekad nije pitanje danâ. Tokom revolucije, kao što je Lenjin pisao, razvoj koji obično traje godinama može da se odigra za nekoliko dana, pa čak i sati.
Ipak, uvek postoji vremenski okvir van kojeg određene aktivnosti više neće biti moguće sprovesti ili njihov uticaj neće biti iste jačine. Na primeru iz bliže prošlosti: da revolucionari i revolucionarke u Britaniji nisu odlučili da pokrenu koaliciju Stop the War (Zaustavimo rat) nekoliko dana nakon napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra 2001. godine, teško da bi ona bila uspešna u meri u kojoj jeste.
Naravno, uvek je moguće delati i ishitreno. Da su boljševici pokušali da sprovedu revoluciju na leto 1917. godine, kada je reakcija bila jaka, to bi im se sigurno obilo o glavu, a kontrarevolucija bi bila ojačana, možda čak i nepovratno. U tom periodu, boljševici su radili na tome da obuzdaju one koji su hteli da pređu u akciju i da se podignu na oružje. Bez obzira na to da li pozivamo na suzdržanost ili na napad, odaslati jasnu poruku u prigodno vreme od ključne je važnosti.
Pre mnogo godina, Ralf Samjuel, istoričar rada, napisao je da je jedna od stvari koje mu se ne sviđaju u Komunističkoj partiji ta što je uvek postojala nota hitnosti u organizaciji. Jedna ili druga stvar uvek su morale da budu „odrađene istog momenta“, „nisu mogle da čekaju“, i tako dalje. Ova kritika je neosnovana. Ukoliko revolucionarna organizacija želi da igra ulogu u toku događaja, ma koja to uloga bila u datom trenutku, ona ne sme gubiti vreme. Uvek postoje stvari koje treba odraditi, i ako želimo da one postignu svoj puni efekat, onda se moraju raditi na vreme.
Međutim, „na vreme“ je odrednica koja može da varira. Priprema za nastupajuću revoluciju može se odraditi brže nego priprema za protest u „normalna vremena“, koji se planira šest meseci unapred. Ali, uzevši u obzir to da sve organizacije, među njima i one revolucionarne, stvaraju sopstvenu inerciju, pridržavajući se starih šablona aktivnosti čak i kada se stvore novi izazovi, uvek će se odvijati bitka da se organizacija blagovremeno orijentiše u dobrom pravcu.
Druge političke snage, neprijateljske i rivalske, neće čekati. Stoga će tajming uvek biti od suštinske važnosti za revolucionare i revolucionarke. Dankan Halas, vodeći revolucionarni socijalista u Britaniji i autor veoma korisne studije o Trockom, koristio je sledeći Šekspirov citat kako bi ukazao na to:
Ima neka plima u poslovima ljudi
Što, iskorišćena kad je na vrhuncu,
Vodi sreći, ali propuštena gura
Ceo naš život na bedu i sprud.
Na tako nadošlom moru mi smo sad,
Pa moramo sa strujom dok služi,
Ili gubimo ceo ulog svoj.
[1] U Rusiji se vreme tada računalo po julijanskom kalendaru. Odgovarajući datum po gregorijanskom kalendaru bio bi 7. novembar 1917. godine. (Op. prev.)