U svemu što je Lenjin pisao o pitanju strategije i taktike, malo koji citat je bitniji od ovog:
Svako pitanje „vrti se u začaranom krugu“, jer je čitav politički život beskrajan lanac sačinjen od beskrajnog niza karika. Sva veština političara se i sastoji u tome da nađe i da se čvrsto, čvrsto uhvati baš za onu kariku koja mu se najteže može izbiti iz ruku, koja je u danom momentu najvažnija, koja najviše garantuje onome kome je u rukama da će on ovladati čitavim lancem.
Ovo je veoma dubok uvid iz nekoliko razloga. Lenjin jako dobro opisuje način na koji mnogi ljudi doživljavaju političku stvarnost. Gomile pitanja, koja su sva bitna, apstraktno uzevši, iskaču iz svih pravaca. Globalno zagrevanje, rasizam, sindikalna borba, rat, pravo na abortus, građanske slobode – sve ove (kao i mnoge druge) teme veoma su bitne i zavređuju našu pažnju. Njima se bave specijalisti i specijalistkinje u tim oblastima, koji će često dobro braniti svoje pozicije.
Čest odgovor na dilemu šta raditi sa bitnim pitanjima jeste pokušaj da se radi sve. Međutim, ovakav pristup je politički nedelotvoran čak i za pojedince, a kamoli za čitave organizacije. Drugi način kojem pristupaju organizacije jeste da se članovima i članicama dopusti da sami izaberu čime bi hteli da se bave u skladu sa sopstvenim interesovanjima. Ovo je čest slučaj u reformističkim organizacijama poput Laburističke partije. Budući da su izbori jedino do čega im je stalo, jedino se po pitanju izbora zahteva fokus svakog člana i članice u organizaciji. Ostatak vremena oni mogu biti aktivni u bilo kojoj kampanji koja ih interesuje. Doduše, ovaj princip „švedskog stola“ (dođi kad želiš, jedi onoliko koliko ti odgovara i ono što hoćeš) može se razviti u bilo kojoj organizaciji koja nije potpuno koncentrisana na ključne teme. A takav princip je potpuno pogrešan usled jednostavne činjenice da svet nije haotični sistem problema koji se nadmeću, gde je svaki manje-više jednake težine.
Radi se, zapravo, o nizu povezanih problema koji svi proizilaze iz suštinskih klasnih protivrečnosti kapitalističkog društva. Globalno zagrevanje, rat, rasizam i tome slično su specifične forme posledica anarhičnog jurcanja za profitom koje vlada sistemom, kao i klasne i drugih borbi koje ono stvara. U datom trenutku, borba koja je najizglednija da ugrozi sistem može proisteći iz bilo koje od navedenih oblasti. Sposobnost razumevanja toga šta je „ključna karika“ pitanje je teorijske analize.
Navedimo jedan savremeni primer: sada je očigledno da je imperijalizam ključna karika trenutne globalne politike. Ali uvideti to tokom Prvog zalivskog rata, ili za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije, ili čak neposredno nakon napada na kule bliznakinje 11. septembra 2001. godine zahtevalo je prethodnu analizu „novog imperijalizma“ koji je nastao nakon kraja Hladnog rata.
Kao što Lenjin ističe: „ko god da se bavi delovima problema pre nego što je rešio opšte probleme, nezaobilazno će i na svakom koraku naletati na te opšte probleme, iako toga neće biti svestan. Naletati na te probleme naslepo i u svakom pojedinačnom slučaju znači osuditi sopstvenu politiku na najstrašnije lutanje i odsustvo principa.“
Bez analize novog imperijalizma ne bi bilo moguće uvideti stvaranje antiratnog pokreta kao ključne karike i staviti taj pokret u centar aktivnosti revolucionara i revolucionarki. Štaviše, kako bi se ostvarila neophodna koncentrisanost na ovu ključnu kariku, bilo je od suštinske važnosti da se pokrene specifična kampanja na široj levici tokom perioda od nekoliko meseci.
Ovo „savijanje štapa“, kako ga je Lenjin nazivao, predstavlja metod nemilosrdnog odabira prioriteta koji druge, često bitne probleme, postavlja na manje bitno mesto u radu organizacije. Ovo nužno zahteva internu diskusiju i polemiku u okviru organizacije. Stari prioriteti, koji su verovatno bili ispravno postavljeni u neko ranije vreme, moraju biti skrajnuti. Potom se mora obračunati sa razumljivim, ali često moralističkim argumentima o tome kako se određene sfere rada „zanemaruju“.
Ne sme se izbegavati definisanje i pokušaj hvatanja ključne karike. Pogledajmo kako je svetska finansijska kriza, sa svim svojim aspektima (mere „štednje“, zahtevi MMF-a, obaranje vlada, bankroti velikih firmi, budžetski rezovi, napadi na radništvo i progresivno radno zakonodavstvo, smanjenje primanja, penzija, socijalnih službi itd.), postala političko pitanje broj jedan u svetskoj i domaćoj politici u poslednjih nekoliko godina. Socijalistička organizacija koja ne stvori širok odgovor na ovu krizu i koja ne dela u skladu sa njim jednostavno bi se pokazala nesposobnom.
Da li ovo znači da treba ignorisati sve druge oblasti političkog rada? Ne. Ali partija uvek mora postavljati prioritete. Lenjinova ideja je ta da hvatanje ključne karike „garantuje onome kome je u rukama da će ovladati čitavim lancem“. Snage koje se stvaraju i raspoređuju na glavnom frontu mogu potom biti prebačene u druge oblasti borbe, u skladu sa njihovom važnošću. Pobeda na polju ključne teme podići će samopouzdanje i moral onih koji se bore na drugim frontovima.
Najneposrednije iskustvo pokazuje nam kako je uspeh antiglobalizacijske borbe nakon velikih demonstracija u Sijetlu 1999. godine bio osnova za pokretanje antiratnog pokreta. Da se revolucionarne snage nisu skoncentrisale oko antikapitalističke borbe, iako su u SAD one manje nego na drugim mestima, ne bi bile u toliko dobroj poziciji da pokrenu ključni antiratni pokret – čak i kada se, kasnije, pokazalo da taj pokret zahteva njihovu punu pažnju „na štetu“ ranijeg antiglobalizacijskog rada.
Poenta je jednostavna, ali suštinski bitna: najbolji vid povezanosti između svih različitih frontova i faza borbe jeste revolucionarna mreža. U svakom trenutku, ona mora težiti tome da regrutuje i održava grupu aktivista i aktivistkinja, koji čitavu klasnu borbu i sve njene forme prepoznaju kao sopstveni politički dom, i koji mogu da usmere svoju celokupnu pažnju na svako ključno pitanje koje se javi tokom te borbe.