Naš član Pavle Ilić je na prošlogodišnjem Marx is’ Muss kongresu intervjuisao Ričarda Bojda Bareta, člana saveza Ljudi ispred profita (People Before Profits Alliance). Razgovor se nastavio i na Marx is’ Muss-u ove godine – intervju napravljen 2016. možete pročitati ovde.
Pavle Ilić: Pre svega, zamolio bih Vas da ukratko opišete irski politički pejzaž.
Ričard Bojd Baret: Pa, on trenutno prolazi kroz veoma dramatične promene. Dve i po partije dominiraju političkom scenom od kad ova država postoji, još od revolucije dvadesetih godina prošlog veka. Dve su partije desnog centra koje su nastale od Šin Fejna, nakon dvadesetih i nakon borbe za nezavisnost, kada se on, posle podele države, pocepao, te Laburistička partija koja je, istorijski gledano, bila slaba jer nije uspela da ponudi nezavisnu političku perspektivu radničke klase tokom revolucije. Dakle, ove dve i po partije dominiraju irskom politikom već sedamdeset godina. Laburisti bi podržavali jednu ili drugu partiju desnog centra kada bi one bile na vlasti, što je imalo poguban efekat kako po njih same, tako i po politiku radničke klase generalno, ali je ovim dvema partijama omogućavalo da ostanu na vlasti iako su obe odavno izgubile svaki trag revolucionarnog ugleda i postale neoliberalne partije bogataša/ica.
Međutim, sa krizom su otpočele i dramatične promene. Pre nje smo imali do tada neviđen ekonomski bum, za koji se, ipak, ispostavilo da je bio ekonomski „balon“, uglavnom zasnovan na imetku. Kada je došlo do ekonomskog kraha i kada je „Trojka“ počela da nameće mere štednje uz pomoć glavnih partija – dveju partija desnog centra, sada i laburista, a pre toga i „zelenih“ – čitav politički establišment, uključujući desni centar, levi centar i „zelene“, drastično je diskreditovan. Tada je naglo došlo do otvaranja veoma velikog prostora za radikalne, antisistemske snage. Radikalna levica je značajno iskoristila ovaj prostor, ali u njega su ušli i radikalno levi nacionalisti i nacionalistkinje u vidu Šin Fejna, kao i šarena ekipa nezavisnih pojedinaca/ki, uglavnom levičara/ki, ali i nekih koji/e su desno. No, postoji novi, veliki prostor, zajedno sa ogromnim mogućnostima za radikalnu levicu i, kao posledica toga, radikalna levica i Šin Fejn su uspeli da značajno povećaju svoje prisustvo u parlamentu, koje će se verovatno dodatno uvećati nakon izbora naredne godine.
P.I. Da li je onda irska Socijalistička radnička partija (Socialist Workers Party, SWP) deo te šarene ekipe koju ste pomenuli? Gde se ona nalazi?
R.B.B. Da, SWP je, zajedno sa nekim drugim snagama s kojima smo radili na raznim kampanjama, još pre ekonomskog kraha formirao novi savez radikalne levice pod imenom Ljudi ispred profita (People Before Profits Alliance, PBPA). To je bio pokušaj da se principijelna leva politika prevede na jezik koji je ljudima razumljiv, da bi mogle da je prihvate šire snage. Razvoj je u početku bio skroman, ali je nakon kraha otvoren veliki prostor za PBPA, koji smo mi iskoristili da dobijemo predstavnike/ce u lokalnim skupštinama, a, potom, i u parlamentu. Takođe smo uspostavljali savezništva sa drugim snagama radikalne levice koje nisu bile deo PBPA, ali koje su, usled svih dešavanja, počinjale da se kreću u istom pravcu; potom i sa još nekim od nezavisnih – koji/e zvanično nisu deo nijednog levog saveza, ali su definitivno na levici u smislu tema i kampanja u kojima učestvuju. Mi se nadamo da ćemo kroz aktivan rad uspeti da proširimo svoj savez i da ove različite frakcije levice približimo jedne drugima. Sve one su često blisko sarađivale po pitanju mnogih specifičnih tema, ali se do sada nisu ujedinile oko šireg političkog programa, u smislu nuđenja alternative na izborima, za šta, ipak, mislim da će se na neki način desiti na predstojećim parlamentarnim izborima.
P.I. To zvuči odlično. Pomenuli ste krah; možete li da kažete još nešto o ekonomskoj situaciji u Irskoj? Pre svega, o njenom statusu PIIGS zemlje [PIGS/PIIGS/PIIGGS – države unutar Evropske unije sa dužničkim ekonomijama; originalno: Portugal, Italija, Grčka, Španija, ponekad i Irska i Velika Britanija]. Suočava li se sa pritiskom MMF-a? Na koji način se sprovode mere štednje u Irskoj?
R.B.B. Mere štednje koje se sprovode od 2008. godine naovamo bile su izrazito okrutne. Četvrt miliona ljudi iz populacije od samo četiri i po miliona je napustilo zemlju. Mladi ljudi iz radničke klase prosto odlaze. Dakle, suočeni smo sa ogromnim odlivom stanovništva. Deset odsto javnog sektora je srezano; milijarde su izvlačene iz sistemâ javnog zdravstva i obrazovanja i iz lokalnih službi; socijalna pomoć je sasečena; plate u javnom sektoru su smanjene između 15 i 20%; siromaštvo i nemaština su van kontrole. Takođe, prisutna je i ogromna kriza stambenog prostora, budući da su investicije u javne stanove presušile. Situacija u kojoj se nalazi ogroman broj ljudi iz radničke klase je veoma, veoma teška i ozbiljna. Vlasti sada tvrde da je došlo do oporavka, ali svakako da, kada do te mere uništite ekonomiju, neki ljudi koji imaju mnogo novca, mogu da zarade još više. Tako multinacionalne kompanije u Irskoj beleže rekordne profite. Vlada će do smrti braniti – iako napada sve ostalo – nizak porez na profit za korporacije. Sve drugo se sme žrtvovati, sem profita multinacionalnih kompanija, zbog čega njihovi profiti i rastu. Takođe, oni najbogatiji su značajno uvećali svoje bogatstvo tako što su nakon kraha za sitne pare pokupovali sve što su mogli. Dakle, imamo izrazito nepravednu raspodelu bogatstva koje je koncentrisano pri vrhu društvene lestvice, dok se ljudi na njenom dnu suočavaju sa sve većom nemaštinom, siromaštvom i niskim primanjima.
P.I. Da, pa upravo taj fenomen se javlja širom Evrope otkako je 2008. pogođena krizom – ta konstantna mantra o ekonomskoj krizi, dok profiti najbogatijih i jaz između njih i siromašnih rastu. Da li je ovakvo stanje stvari dovelo do povećanja nivoa klasne borbe u Irskoj?
R.B.B. Kada je poslednja vlada krenula da sprovodi „Trojkin“ paket mera štednje, suočena je sa gotovo trenutnim otporom. Tada smo imali dva generalna štrajka u javnom sektoru, velike demonstracije oko različitih posledica nametnutih mera štednje, i delovalo je da će sav taj otpor rasti i dalje. Međutim, laburisti, koji su 2008. bili u opoziciji, kao i njihovi/e prijatelji/ce iz vrhuški sindikata, počeli su da smiruju mobilizacije i svima su rekli: „Samo glasajte za nas i mi ćemo srediti sve!“ Tako da se sav taj otpor građen kroz štrajkove i demonstracije, u suštini, ugasio uz nadu da će laburisti u vladi preokrenuti najgore posledice mera štednje u interesu naroda. Naravno, ovo se nije desilo. Laburisti su ušli u vladu i nastavili su da sprovode mere štednje. Zapravo su u vladu ušli sa partijom desnog centra i pojačali mere štednje, što je šokiralo i demoralisalo radničku klasu na neko vreme. Tada je došlo do zatišja, velikog zatišja na frontu, jer su ljudi bukvalno bili u neverici da je Laburistička partija mogla da se toliko brzo i toliko krvoločno okrene protiv njih.
Međutim, sada, u poslednjih nekoliko godina, otpor je ponovo počeo da raste, a radikalno levi aktivisti i aktivistkinje, koji su i unutar i izvan parlamenta pozivali na otpor, najedared imaju veoma veliku publiku. Videli smo određen broj borbi. Tu je, recimo, uspešna borba protiv pokušaja da se privatizuju šume, državna šumarska služba, što je zahtevao ugovor sa „Trojkom“. Ovaj pokušaj „Trojke“ oboren je masovnim protestima u čijem pokretanju je pomogla PBPA, ali koji su uključivali široki ujedinjeni front najrazličitijih snaga – ekoloških, političkih, sindikalnih… Iz ovoga se izrodila zaista ogromna borba, koja se odvija tokom poslednjih godinu dana, protiv uvođenja računa za vodu i privatizacije vodovodne infrastrukture. A u okviru ove borbe održane su neke od najvećih, verovatno i najveće demonstracije još od Irske revolucije dvadesetih godina. Stotine i stotine hiljada ljudi na ulicama, široka građanska neposlušnost i otpor postavljanju vodomera, a sada i kampanja bojkota računa za vodu širom zemlje… Dakle, veoma, veoma visok nivo otpora, koji daje novi podsticaj radikalnoj levici kako se izbori približavaju. Uz to, videli smo i neke kraće, epizodne bitke – od kojih su pojedine bile uspešne, poput borbi protiv rezova u budžetu za lica sa invaliditetom i rezova za bolnice – kao i borbe prvenstveno na lokalnom nivou. U poslednje dve godine, nivo otpora je počeo da raste. I jedna veoma bitna stvar koju nikada do sada nisam video jeste jedan vid nezavisne aktivnosti na lokalu, unutar radničkih zajednica širom zemlje. Sada, dakle, ne samo što levica nastoji da agituje među narodom, već postoji i za mene dosad neprevaziđen nivo samoorganizacije i aktivnosti među ljudima koji se bore protiv mera štednje.
P.I. Odlično! Sada bismo mogli da se pozabavimo pitanjem levice i njenih aktivnosti među radničkom klasom. Bitno je naznačiti da radikalna levica već neko vreme ima poslanike/ce u parlamentu. Kada je levica prvi put ušla u parlament?
R.B.B. Pa još pre ekonomskog kraha su u parlamentu bile jedna ili dve osobe sa radikalne levice, ali su njihovi glasovi bili izolovani i usamljeni. Istinski proboj izvršili smo na parlamentarnim izborima 2011. Nakon izdaje sa strane laburista i nakon četiri godine mera štednje, formalna koalicija radikalne levice uspela je da dobije pet poslaničkih mandata; Šin Fejn je dobio oko 15; pored toga je u parlament ušlo još petoro do sedmoro nezavisnih ljudi s radikalne levice. Trenutno, radikalna levica i republikanski pokret – koji čine, recimo to tako, levo orijentisani/e nacionalisti/kinje suprotstavljeni/e merama štednje – tvore blizu trećine opozicije u parlamentu. Međutim, ovi brojevi će se izgledno povećati, možda čak i dramatično povećati na sledećim izborima, koji će biti održani za samo godinu dana. Budući da je radikalna levica igrala tako ključnu ulogu u ogromnim pokretima otpora kojima smo posvedočili u poslednjih godinu-dve dana, istraživanja upućuju na to da bi radikalna levica, ujedinjena sa levim nacionalistima/kinjama oličenim u Šin Fejnu, mogla da osvoji 30-35%. U mejnstrim medijima se vodi diskusija o tome da li bi radikalna levica mogla da uđe u vladu, što će reći da je ovo prilično dramatična promena. Pozicije Laburističke partije su pogubne po nju samu, i, da, postoji ogroman prostor za antisistemske leve snage, ali, očigledno, čeka nas veliki posao i mnogo rada da taj prostor i popunimo. Za sada značajno napredujemo.
P.I. To je fantastično! I to nas dovodi do mog poslednjeg pitanja: kada se govori o radikalnoj levici u Evropi, retko kada se spominje Irska. Naravno, na prvom mestu je Grčka, takođe se pomene Španija, kaže koja reč o nemačkoj Levici (Die Linke), ponekad o Holandiji, i tako dalje. Lično, do sada nisam čuo o levici u Irskoj, a proboji koje ste opisali nisu mali. Dakle, kakvu evropsku perspektivu vidite za radikalnu levicu? Da li mislite da bi Irska mogla da bude inspiracija za neke promene? Sumnjam da bi mogla da ozbiljnije utiče na Britaniju, koja je upravo izabrala svoju vladu. Pretpostavljam da bi mogla da je destabilizuje, ali kako Vi vidite strategiju za nekakvu poluzamišljenu evropsku levičarsku perspektivu?
R.B.B. Pa, pre svega, mi sebe poprilično smatramo delom rastućeg otpora merama štednje, koji je bio naročito snažan u takozvanim PIIGS zemljama, među koje i sami spadamo. Ljudi u Irskoj su, stoga, veoma inspirisani i veoma svesni otpora u Grčkoj, Španiji i, donekle, Portugalu. Fenomen na skorašnjim demonstracijama protiv računa za vodu bio je i ogroman broj grčkih zastava na ulicama. Ljudi se, dakle, veoma svesno identifikuju sa radikalno levim otporom, naročito u zemljama periferije. Stoga se nadam da ćemo moći da doprinesemo razvoju tog otpora. Svi napreci koje napravimo na izborima, i, još važnije, sve pobede koje možemo postići pokušavajući da porazimo politiku štednje će, nadam se, doprineti rastu tog pokreta. Takođe, imali smo sreću da ne posvedočimo ikakvom približavanju desnom političkom polu, budući da je levica u velikoj meri hegemonizovala osećanje antisistemskog razočaranja i otpor protiv mera štednje. To ne znači, naravno, da ta opasnost ne može da se pojavi, ali, za sada, bilo kakav organizovani otpor je u ogromnoj meri levičarski. Što se tiče Britanije, to je interesantno pitanje. Naravno, Severna Irska je, zvanično, deo Velike Britanije. No, videli smo dosta uzbudljiv razvoj događaja u Zapadnom Belfastu, gde smo imali kandidata koji je dobio 22% glasova. Ovo je, severno od granice, označilo proboj za radikalno levi otpor merama štednje. Šin Fejn je, što je dosta zanimljivo, na Severu potpisao ugovor o merama štednje, izazvavši prilično razočaranje među svojim pristalicama, budući da je Šin Fejn na Jugu glasnogovornik politike protivne merama štednje. Ova interesantna protivrečnost je otvorila prostor za radikalnu, socijalističku levicu.
Takođe, veoma smo svesni događaja u Škotskoj. Jasno je da je Škotska nacionalna stranka (Scottish National Party, SNP) „oduvala“ sve konkurente, zbog toga što je usvojila tvrđu poziciju protiv mera štednje nego što su to uradili laburisti na Jugu. Mislim da bi ovo i, moguće, dešavanja u Irskoj, mogli imati uticaj na politiku u Britaniji – i svakako se nadam tome. Mislim, teško je proceniti, ali svakako u Engleskoj živi mnogo ljudi iz Škotske, kao i ogroman broj ljudi iz Irske – oni će biti svesni toga što se dešava u Irskoj i nadam se da će moći da doprinesu tome da se narod Britanije ohrabri i inspiriše da napravi neku vrstu nove leve snage koja bi se protivila merama štednje, pogotovo uzevši u obzir katastrofalan neuspeh britanskih laburista da artikulišu takvu politiku.
P.I. Mislim da će ovaj intervju biti sjajan izvor veoma zanimljivih i inspirativnih informacija za naše čitatelje/ke, članove/ice i simpatizere/ke.
R.B.B. Ipak, postoje i neke opasnosti.
P.I. U redu, hajde da malo porazgovaramo i o opasnostima s kojima bi se levica u Irskoj mogla suočiti.
R.B.B. Pa, iako je ovo uzbudljiva prilika, bez presedana za radikalnu levicu i za razvoj društvenih pokreta otpora i pokreta otpora radničke klase protiv mera štednje, postoje i opasnosti koje izlaze na videlo kako se sve otvorenije priča o mogućnosti ulaska radikalne levice u vladu. Neki elementi na levici počinju da govore kako bi trebalo usporiti pokrete otpora na terenu, kako bi se zadržao imidž odgovornosti koji bi donosio glasove na izborima. Mislim da je od krucijalne važnosti da se mi, kao revolucionarna snaga u ovoj širokoj levoj formaciji, snažno protivimo ikakvim koracima u ovom smeru, jer bi to bila katastrofa. U praktičnom smislu bi to bila katastrofa jer bi došlo do demoralizacije pokreta na ulicama i na radnim mestima, ali bi i na izborima došlo do katastrofe jer ljudi zapravo glasaju za radikalnu levicu iz razloga što se ona bori. A ako se ne borimo, zašto bi nas ljudi podržali? Ovo je, dakle, opasnost koje se moramo čuvati, pa je bitno da radikalna levica uvidi da, koliko god izborni uspesi mogu biti uzbudljivi, prava promena dolazi odozdo, odakle i mora biti vođena.