Drugi generalni štrajk u poslednja dva meseca je u četvrtak, 19. marta, u potpunosti paralisao Francusku. Preko tri miliona ljudi demonstriralo je u više od 200 gradova širom zemlje. Štrajk je, kao i prethodnog puta 29. januara, uspeo da mobiliše zaposlene i u državnom i u privatnom sektoru.
Studenti, nastavnici i ostali radnici u obrazovanju najavili su nastavak štrajkova za narednu nedelju.
Zajednička poruka dana bila je direktno usmerena protiv politike Sarkozijeve vlade i njenih metoda za nošenje sa ekonomskom krizom.
Sarkozi želi da progura dalekosežni napad na penzije i masovno smanjenje poslova u javnom sektoru.
Sarkozijeva vlada je upravljala „paketima za pomoć“ pomoću kojih su ogromne količine novca bacili na banke. Za to vreme, preko dva miliona ljudi je nezaposleno, a izgledi za nova zatvaranja fabrika i dodatna otpuštanja su bes isterali na ulice.
Podrška javnosti za akciju je do sada neviđena. Redovna istraživanja mnjenja beleže preko 70 odsto podrške štrajkovima.
Ogromne, militantne demonstracije protegle su se od Trga republike kroz čitav Pariz.
Kolone demonstranata konstantno su se izlivale sa metro stanica i iz sporednih ulica da bi se pridružile masi, dugo nakon zvaničnog početka demonstracija.
Zelda Akil ima dvadeset i pet godina i sprema se za profesiju redovne nastavnice u regionu Val Doaz, severno od Pariza. „U mojoj školi su najavili otpuštanja, što za one nastavnike koji ostanu zaposleni znači da će im se radno vreme produžiti,“ izjavila je za Socialist Worker.
„Od kada je Sarkozi na vlasti, konstantno nam traže da radimo kako bismo zaslužili pravo da živimo u Francuskoj.“
Organizovane delegacije na demonstracijama varirale su od masovnih i visoko organizovanih kontigenata velikih sindikata, do radnika „Holidej ina“ sa Trga republike, koji su ušli u štrajk solidarnosti i za bolje plate.
Došle su i delegacije štrajkova i sporova iz cele zemlje koji su trenutno u toku – uključujući i one protiv privatizacije pošte, za bolje uslove za istraživački rad studenata, protiv smanjenja sredstava za zdravstvo i za prava „sanspapjersa“ – radnika imigranata koji nemaju boravišnu dozvolu.
Mnogi plakati, posteri i nalepnice naglašavali su potrebu da se ponovi uspeh sa Gvadalupea i Martinika u Zapanim Francuskim Antilima, gde je četrdesetčetvorodnevnim štrajkom izboreno svih 170 zahteva, uključujući i povećanje plate za najslabije plaćene u iznosu od 200 evra mesečno.
Aktivisti Nove antikapitalističke partije (NPA) bili su u punoj snazi. Na kraju krajeva, ovo je bila sedmica u kojoj je veliko ispitivanje javnog mnjenja pokazalo da je vodeća figura nedavno osnovane NPA, Olivije Bezanseno, sada popularan koliko i francuski predsednik.
Olivije Bezanseno, vodeća figura NPA, je za Socialist Worker izjavio: „Oseća se klima ohrabrujućeg društvenog otpora. Radnici i mladi ljudi su sigurni u sebe.“
„Ponekad se u periodu ekonomske krize svako bori za sebe…ali ovde to nije slučaj. Rađa se kolektivna sila i to mora da dovede do potpunog generalnog štrajka.“
Sada se u pokretu vodi rasprava o narednim koracima. Sindikalni rukovodioci su se sastali odmah nakon demonstracija – samo kako bi odlučili da neće biti donošenja odluka o daljem toku akcija sve do kraja meseca.
Većina ljudi bi htela da izađe u još jedan jednodnevni štrajk Prvog maja.
Veteran iz 1968. i član nacionalnog političkog saveta NPA, Alan Krivin, jasan je po pitanju problema sa ovom strategijom.
„Za nas je primer koji je potrebno da pratimo ono što se dogodilo na Gvadalupeu i Martiniku. Sada se borimo za permanentni generalni štrajk,“ rekao je.
„U vreme kada postoje stvarni problemi sa uslovima života i platama, ne možemo samo da ponavljamo jednodnevne štrajkove.
To previše košta i postoji opasnost da će broj ljudi opadati. Jednostavno će nam reći – ili ulazimo u generalni štrajk i svesno pravimo finansijsku žrtvu, ili se više uopšte ne borimo.“
U situaciji ogromnog društvenog nezadovoljstva, ove rasprave će u bliskoj budućnosti postati sve oštrije i sve važnije.
Postalo je jasno da su napori NPA za kontinuiranim generalnim štrajkom, kao i njihove agitacije u fabrikama i drugim radnim mestima, počeli da zabrinjavaju establišment i konzervativnije sindikalne rukovodioce.
U narednim danima i nedeljama igraće se na sve ili ništa.