Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.
Kao i sve do sada, i ovaj feljton objavljivaćemo svakog četvrtka. Pred vama se nalazi drugo poglavlje.
Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.
Preveo Luka Trifunović.
Marks je već kao veoma mlad čovek (u svojim dvadesetim), u kratkom razdoblju između 1843. i 1846. godine, uz pomoć svog prijatelja Fridriha Engelsa razvio glavne teze svoje filozofije. To je bilo izvanredno dostignuće. Kako je do toga došlo?
Deo odgovora na ovo pitanje se može naći u tome što se njegova teorija temelji na radovima drugih velikih filozofa i mislilaca iz njegovog vremena i iz prošlosti. Očigledno je da je iskoristio i sjedinio tradiciju nemačke klasične filozofije (pre svih, misli Fridriha Hegela i njegovog kritičara Ludviga Fojerbaha[1]), tradiciju francuske političke misli proistekle iz Francuske revolucije (gde se posebno izdvajaju utopistički socijalisti Furije i Sen Simon), i klasičnu političku ekonomiju Adama Smita i Dejvida Rikarda razvijenu u Britaniji.
Iako je Marks otvoreno priznavao ko su mu uzori i odavao im priznanje, on nije samo preuzeo njihove ideje, niti ih je jednostavno spojio. Nova sinteza koju je stvorio se zasnivala na temeljnoj kritici i preoblikovanju izvornih materijala. Tako je od Smita i Rikarda preuzeo radnu teoriju vrednosti koja tvrdi da je vrednost robe određena količinom rada potrebnog za njenu proizvodnju. Ali dok su Smit i Rikardo koristili ovu teoriju kao potporu za suprotstavljanje “produktivne” industrijske buržoazije “neproduktivnoj” zemljoposedničkoj aristokratiji, Marks ju je iskoristio da prikaže eksploataciju radničke klase koja je urođena kapitalističkoj proizvodnji, tako što ju je primenio na radnu snagu kao robu. Dok je za utopističke socijaliste socijalizam bio uzvišeni racionalni ideal u koji su se nadali da će ubediti vladajuću klasu, za Marksa je to bio nužan ishod borbe radničke klase za društvenu vlast. I najvažnija stvar za našu raspravu o filozofiji – on je preuzeo dijalektiku od Hegela, ali ju je, pod uticajem Fojerbaha, postavio na materijalističke osnove, dok je istovremeno preoblikovao Fojerbahov poprilično pasivni materijalizam u filozofiju ljudske delatnosti. (Termini „materijalizam“ i „dijalektika“ će biti objašnjeni u poglavljima 4 i 5)
Marks je uspeo da ostvari ovu teorijsku revoluciju ne samo zbog svojih izuzetnih intelektualnih sposobnosti, već i zbog toga što je otkrio novu tačku gledišta sa koje je pristupao svim pitanjima filozofije i društvene teorije – to je bila pozicija radničke klase.
Za Marksa je prihvatanje pozicije radničke klase (u periodu između 1843. i 1844. godine) značilo mnogo više od pukog saosećanja sa mukama radnika i radnica (mada se u Marksovim spisima mogu naći brojni dokazi da je njega duboko potresla i razbesnela patnja radnih ljudi koju je izazivala buržoazija). Značilo je shvatanje moći radničke klase i njenog revolucionarnog potencijala za rušenje kapitalizma (vidi deo o klasnoj borbi iz poglavlja 3). To je značilo sagledavanje radničke klase ne samo kao izvršitelja – pešadiju – revolucije, već kao subjekta i upravljačkog elementa, odnosno posmatranje oslobođenja radničke klase kao čina same radničke klase. Značilo je i razumevanje da kroz spostveno oslobođenje radnička klasa može otvoriti vrata za oslobođenje čitavog ljudskog roda.
Svi dosadašnji pokreti bili su pokreti manjina ili u interesu manjina. Proleterski pokret je samostalan pokret ogromne većine u interesu ogromne većine. Proletarijat, najniži sloj današnjeg društva, ne može se podignuti, ne može se uspraviti, a da ne digne u zrak čitavu nadgradnju slojeva koji tvore službeno društvo.[2]
Ovo je takođe značilo da je Marks, kao filozof i teoretičar, morao da uzme društvenu poziciju radničke klase, njene uslove života, njene interese i borbe kao polaznu tačku svog političkog programa i svoje analize kapitalizma, istorije i filozofije. To je upravo ono što je Marks uradio i to je razlog zbog koga je on sebe i Engelsa opisivao kao „teoretičare proleterijata“ (vidi na primer, u Marksovoj Bedi filozofije na strani 50). Ali Marks je bio u stanju da raskine sa svojim srednjeklasnim poreklom i pređe na stranu radničke klase, zbog toga što je pokret te klase već počeo da se pojavljuje na istorijskoj pozornici. Za Marksa kao pojedinca tri događaja su bila ključna. Prvi je bio njegovo uplitanje u krugove komunističkih radnica i radnika u drugoj polovini 1843. godine u Parizu. Drugi je bio uticaj Engelsa koji je radio u firmi svog oca u Mančesteru i koji je izveštavao Marksa o svojoj upletenosti u Čartistički pokret – prvi nezavisni masovni radnički pokret u istoriji. Treći je bio Ustanak šleskih tkača/ica koji su se pobunili portiv teškog siromaštva u kom su živeli u junu 1844. godine i duboko inspirisali Marksa.
Stoga, nije slučajno što se marksizam javio 1840ih u severozapadnoj Evropi. To su bili vreme kada se dešavala industrijska revolucija i mesto na kome je moderna radnička klasa počinjala da napreže svoje mišiće. Marksizam je bio teorijska generalizacija borbe radničke klase.
[1] Fridrih Hegel (1770-1831) je bio inspirisan Francuskom revolucijom i razvio je filozofski sistem koji je posmatrao celokupnu istoriju kao dijalektički razvoj ideja. Ludvig Fojerbah (1804-1872), je bio nemački filozof sledeće generacije koji je razvio materijalističku kritiku religije i Hegela. (op. aut.)
[2] Marks, K. & Engels, F. (1998), Komunistički manifest, Arkzin, Zagreb, str. 81-137.