Vladimir Unkovski-Korica objašnjava šta zapravo znači lenjinistički princip u izgradnji organizacije, suočava koncepte demokratskog centralizma i direktne demokratije i naznačava putanju izgradnje revolucionarne organizacije u savremenom kontekstu.
Masovni pokreti i revolucija u XXI veku
Prošle godine izvedeno istraživanje javnog mnjenja u SAD pokazalo je da je većina mladih između 18 i 29 godina protiv kapitalizma. Širom sveta je slična situacija: sve više ljudi želi da odbaci sistem koji se zasniva na eksploataciji i koji proizvodi tlačenje, nesigurnost, nezaposlenost i rat.
Doduše, ne postoji opšteprihvaćen odgovor na pitanje: kako da se taj sistem porazi? Zbog toga na šta je ličio Sovjetski Savez, mnogi danas misle da su „lenjinizam“ i „demokratski centralizam“ načini organizovanja koji dovode do autoritarizma i koji su prevaziđeni.
Karikatura „lenjinizma“ kao profesionalne partije kojom upravlja prosvećena elita nema mnogo veze sa načinom na koji je funkcionisala Lenjinova Boljševička partija. Međutim, sve „komunističke“ partije koje su je nasledile izgledale su baš kao ta karikatura. Do toga je došlo zbog degenerisanja Ruske revolucije u okolnostima društveno-ekonomske zaostalosti, pritiska velikih kapitalističkih sila sa svih strana i pobede Staljina u borbi za prevlast u Partiji. Partije koje su se ugledale na boljševike širom sveta su se promenile u pokušaju da slede sovjetski primer. Zbog toga su postale „birokratski centralističke“ partije koje su žudele za monopolom nad državnom vlašću, kako bi odozgo sprovele transformaciju svojih zemalja po sovjetskom modelu.
Većina mladih danas s pravom odbacuje užase koje su te partije izazvale u društvima Istočnog bloka. Oni traže demokratskije alternative. Horizontalno organizovanje i decentralizacija su često prihvaćeni kao nužni elementi bilo koje inicijative za revolucionarne grupe i pokrete. Takav način organizovanja je često igrao bitnu ulogu u masovnim pokretima koje smo videli proteklih godina na ulicama glavnih gradova arapskih država, u američkom „Okjupaj“ pokretu, među španskim „Indignadosima“.
Radikalniji teoretičari i teoretičarke, poput onih koji se ugledaju na Antonija Negrija, svesno su slavili ovakve pokrete, tvrdeći da je kapitalizam danas drugačiji od onog od pre sto godina. Oni kažu da se sistem eksploatacije danas ne ostvaruje samo na radnim mestima, nego i uprežući kreativnost životne snage ljudi, što znači da se ostvaruje stalno i bilo gde. Stoga je najradikalniji odgovor na kapitalizam odbijanje poslušnosti i razaranje postojećih struktura i institucija, kad god i kako god.
Neuspeh većine tih velikih pokreta da urade išta više od destabilizacije vlasti je mnoge od njih, od Kaira, preko Barselone i Pariza, do Njujorka, doveo u krizu. Često su bili potiskivani i slamani, kao na Bliskom istoku, ili su odlučivali da je potrebno da ipak promene strategiju i preuzmu državnu vlast. Međutim, oni još nisu našli jasan način kako da ne krenu reformističkim putem, koji je dramatično krahirao u Grčkoj, u vidu Sirize i njene predaje MMF-u. Razni pokušaji negde su se ugasili i bez pobede, kao Sandersova predsednička kampanja u SAD (u kojoj je učestvovao ogroman broj aktivista i aktivistkinja brojnih masovnih pokreta u toj zemlji). Negde se još uvek suočavaju sa izbornim izazovima, kao Podemos u Španiji.
Šta je lenjinistički princip?
Možda je zato potrebno ponovo razmotriti da li je Lenjinov model partije prebrzo odbačen? Bitno je reći da „demokratski centralizam“ nije nešto što su ruski boljševici izmislili, već su se marksisti i marksistkinje tog doba često organizovali po tom principu. Demokratski centralizam se najkraće može ovako opisati: puna demokratija tokom donošenja odluka, potpuna centralizacija u izvršavanju tako donetih odluka. Lako je objasniti i odakle dolazi ta ideja: iz jednostavne pretpostavke da kapitalizam funkcioniše eksploatišući radnu snagu.
Videćemo da li to važi i u XXI veku, no, tu ideju ćemo najlakše objasniti ako pogledamo kako izgleda glavni metod radničke borbe: štrajk. Da bi došlo do štrajka, potrebno je da se većina zaposlenih usaglasi da je on u tom trenutku dobar način za borbu protiv konkretnog poteza poslodavca, opštih uslova rada ili neke državne odluke. Kada se uđe u štrajk, nemoguće je da se on održi ako svako pojedinačno odlučuje kada će da štrajkuje, kada će da pauzira štrajk ili kada će da se vrati na posao. Upravo je neophodno da se održava zajednička disciplina svih u štrajku, da se ne dozvoli štrajkbreherima da dolaze na posao, da se pregovara u ime celog kolektiva – to je demokratski centralizam.
Ovaj princip je bitan ne samo u radničkoj borbi, već i u svim protestnim pokretima za javno dobro – od studentskih borbi, do masovnih protesta poput onih Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“. Ukoliko svako radi samo svoju stvar, nema zajedničkog sadržaoca. Uprave ili policija lako mogu da razbiju pojedinačne akcije gerilskog tipa. Ključ je uvek u masovnosti, bez koje je pobeda nemoguća. No, masovnost je nužan, ali ne i dovoljan uslov. Druga stvar je politika protesta: kako da pridobije većinu za zajedničku borbu protiv svih aparata vladajuće klase, pre svega države?
To je moguće samo ako prihvatimo ideju da radnička klasa postoji. Činjenica da je u Indiji pre izvesnog vremena održan najveći štrajk u istoriji čovečanstva, u kom je učestvovalo 180 miliona radnika i radnica, govori u prilog tome da je proizvodnja i dalje i te kako bitna u svetskoj privredi. Danas na planeti ima mnogo više radnika i radnica nego u Marksovo i Lenjinovo vreme, čak i ako ne brojimo one koji rade u uslužnom sektoru ili se bave intelektualnim radom (npr. zaposleni i zaposlene u IT sektoru, ili nastavnici i nastavnice raznih vrsta). Prema podacima Svetske banke, 2013. godine je na svetu bilo tri milijarde radnika i radnica i 200 miliona nezaposlenih koji traže posao. Stanovništvo sveta je prešlo brojku od sedam milijardi 2011. godine – dakle, radi se skoro o polovini svih ljudi na zemlji.
Revolucionarna organizacija stalno mora da se hvata ukoštac sa činjenicom da kapitalizam atomizuje i deli radništvo kako bi gušio otpor. U procesu proizvodnje dolazi do povezivanja radništva na radnim mestima, ali i do podela zbog „takmičenja“ sa drugima na drugim radnim mestima (ili sa nezaposlenima oko postojećih radnih mesta). Zbog toga, revolucionarna organizacija mora da pronađe način da okuplja najsvesnije i najborbenije pojedince i pojedinke kako bi im pomogla da zajedničkim radom sa ostalim radnicima i radnicama prevazilaze nejednak nivo svesti u čitavoj radničkoj klasi. Takođe, organizacija mora da pomogne tim najnaprednijim radnicima i radnicama da prevaziđu protivrečnosti u sopstvenim idejama, koje postoje zbog različitih iskustava i znanja sa kojima oni ulaze u borbu, kako bi ih uzdizala na sve viši i viši nivo. To dovodi do potrebe za mehanizmima demokratije, ali i centralizacije, koji revolucionarnu organizaciju osposobljavaju da vodi klasni rat protiv kapitalista i države.
Teško je u toku borbe racionalno koristiti resurse organizacije koji su uvek ograničeni. Zato je potrebno koncentrisati sve snage na jednu stratešku viziju – na najbitnija pitanja oko kojih treba prvo organizovati celo članstvo organizacije, a potom i čitavu klasu. Naravno, budući da radnička klasa zapravo ne čini „99%“ ljudi na svetu, ona mora oko sebe da okuplja i druge klase koje kapitalizam ugnjetava, a koje se nalaze „između“ radničke i vladajuće, kapitalističke klase. To je najčešće seljaštvo, ali i druge klase, na primer, sitni posednici i posednice ili intelektualci i intelektualke. Ipak, dobra strateška vizija može se ostvariti samo ako se shvati potreba da se obori država vladajuće klase i širom sveta uspostavi radnička vlast, koja za cilj ima reorganizaciju privrede tako da se ostvare puna zaposlenost i demokratska kontrola.
Ispravnost „linije“ je moguće proveriti samo u praksi, a to važi i za sve taktičke međukorake na putu ka strateškom cilju. Na tom putu je potrebno stalno menjati forme i mehanizme demokratskog centralizma. Nekad treba imati horizontalnije, a nekad vertikalnije mehanizme, ali je uvek potrebno imati jasnu strukturu odgovornosti. Takođe, neka iskustva su važnija od drugih i neke lekcije se moraju naučiti. Sposobnost partije najbolje se vidi ukoliko ona dovoljno brzo uspeva da nauči koju taktiku treba da prilagodi kojoj situaciji i kako da razvija čitavu strategiju ka konačnom cilju.
Činjenica je da različiti ljudi imaju različita iskustva, i po kvalitetu i po količini. To znači da će se u praksi uvek formirati neko vođstvo koje vuče organizaciju u određenom pravcu. Pitanje je samo da li će to vođstvo biti otuđeno od ostatka članstva (kao što je to slučaj u reformističkim partijama), neformalno i neizabrano, a samim time i neodgovorno (što je karakteristika mnogih „horizontalnih“ grupa), ili će biti izabrano, smenjivo i odgovorno prema čitavom članstvu. Takvo vođstvo je ključ, a takvo vođstvo imaju istinski „lenjinističke“ organizacije.
Marks21 je pokušaj da se principi koje smo u ovom tekstu izneli primene u praksi u Srbiji i regionu. Naš cilj je izgradnja masovne, demokratski centralističke, revolucionarne radničke partije, i na njegovom ostvarenju radimo već devet godina. U tom periodu suočili smo se sa mnogim teškoćama sa kojima se nužno suočavaju svi ljudi koji žele da ožive levicu u XXI veku, ali smo svaku od tih teškoća i izazova uspešno prevazišli i iz njih stekli još iskustva i snage. Vreme velikih borbi tek predstoji, a bez masovnosti u tim borbama ideja boljeg sveta neće uspeti da pobedi. Zbog toga vas pozivamo da nam se priključite i da zajedno izgradimo partiju koja će biti istinska alternativa postojećem sistemu.