Stvar je u tome da se svet promeni (feljton): 12a. Lukač[12 min. za čitanje]

Nastavljamo sa najnovijim feljtonom Marks21. Radi se o knjizi britanskog revolucionarnog socijaliste Džona Molinjua napisanoj 2012. godine. U njoj, Molinju pokušava da pruži kratak pregled osnova filozofskog aspekta marksizma, međutim, ne sa idejom da se upušta u duboke filozofske ili teorijske rasprave, već da naoruža mlađe generacije revolucionarnih socijalista i socijalistkinja znanjima koja im mogu biti ključna za razumevanje načina na koji svet funkcioniše i, što je bitnije, načina na koji on može da se promeni.

Zbog preobimnosti dvanaestog poglavlja pod nazivom Lukač, Gramši, Altise, odlučili smo da ga podelimo na tri dela. Pred vama se nalazi prvi deo dvanaestog poglavlja, koji se bavi Đerđom Lukačem.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, 1, 2, 3a, 3b, 3c, 4, 5a, 5b, 6, 7, 8, 9a, 9b, 10, 11a, 11b, 12a, 12b, 12c, 13.

Prevela Jovana Ristić.

Đerđ Lukač, Antonio Gramši i Luj Altise su nesumnjivo, što se akademske zajednice tiče, trojica najprestižnijih marksističkih filozofa dvadesetog veka. Dovoljno je da bilo koji^/a aktivista^/kinja samo kroči na neki humanistički odsek i po svoj prilici će se susresti s njima. Stoga, iako se ova knjiga pre svega bavila temama i problemima pre nego različitim filozofima, zaista deluje neophodno reći nešto o njima, iako u ovoj kratkoj knjizi nije moguće predstaviti ih kako dolikuje.

Ono što sledi je samo pokušaj da ukratko naznačim njihove glavne ideje i pokažem u kakvoj su one korelaciji sa osnovama marksističke filozofije koju sam izneo.

Lukač

Đerđ Lukač (1885–1971) bio je mađarski filozof koji je pod uticajem Prvog svetskog rata i Ruske revolucije, nakon perioda sopstvenog romantičnog antikapitalizma pod uticajem nemačke idealističke filozofije, a posebno Hegela i sociologa Maksa Vebera, postao marksista i pridružio se mađarskoj Komunističkoj partiji. Bio je član vlade tokom kratkog postojanja Mađarske Sovjetske Republike (period od marta do avgusta 1919), da bi nakon njenog poraza prebegao u Beč. Zbirku eseja Istorija i klasna svest, koja se smatra osnovnim tekstom onoga što je postalo poznato kao „zapadni marksizam“, objavio je 1923. godine.

Lukač je 1924. godine napisao studiju Lenjin: studije jedinstva njegove misli, ali ga je Zinovjev proglasio „revizionistom“ na Petom kongresu Komunističke internacionale. Takozvane Blumove teze proizveo je 1928, potcrtavajući strategiju za rušenje Hortijeve diktature u Mađarskoj – međutim, ovo se preklopilo sa pojavom ekstremnog ultralevičarenja „trećeperiodaškog“ staljinizma, te su Blumove teze takođe odbačene. U datom trenutku se Lukač povukao iz aktivnog političkog rada i posvetio istraživanju i književnoj kritici. Između 1930. i 1945. godine, radio je na Institutu Marksa i Engelsa u Moskvi, gde je nekako uspeo da preživi Staljinove čistke (koje su progutale većinu proteranih mađarskih komunista/^kinja). 1945. se vratio u Mađarsku i bio je član mađarske komunističke vlade, a 1956. učestvovao je u prolaznoj liberalizaciji vlade Imrea Nađa, koju je pratila Mađarska revolucija. Usled gušenja te revolucije ruskim tenkovima, Lukač je jedva uspeo da sačuva život bežeći, ali je ostao odan mađarskoj KP do svoje smrti, iako je postajao sve kritičniji prema Staljinu u poslednjim godinama svog života.

Problem sa pokušajem da se ponudi kratko obazloženje Lukačeve filozofije leži u tome da je bilo nebrojeno drugačijih Lukača u različitim periodima njegove intelektualne karijere. Uključivao se u razna taktička povlačenja i kapitulacije pred staljinizmom i njegovi različiti filozofski preokreti i samokritike deluju kao da kombinuju i elemente iskrenosti i elemente oportunizma. Ovde ću se baviti samo Lukačevom Istorijom i klasnom svešću, neupitno njegovim najznačajnijim i najuticajnijim delom, usko povezanim sa studijom o Lenjinu.

Lukač je napisao Istoriju i klasnu svest sa dva međusobno isprepletena cilja: da razvije interpretaciju Marksa koja bi bila kritička i odmakla se od mehaničkog materijalizma i ekonomskog determinizma koji je karakterisao marksizam nemačkih socijaldemokrata i Druge internacionale, kao i da proizvede filozofsku osnovu i potvrdu za boljševizam, odnosno lenjinističku teoriju i praksu revolucionarne partije.

Ovo ga je navelo da se fokusira na ulogu proleterske svesti u revolucionarnom procesu. Lukač je odbacio svaku ideju da bi socijalistička transformacija društva mogla biti automatska posledica bilo razvoja produktivnih snaga bilo ekonomske krize i kolapsa kapitalizma:

„Istorija je ponajmanje automatska kad je svest proletarijata u pitanju. Istina koju stari, intuitivni, mehanički materijalizam nije mogao da dokuči ispostavlja se dvostruko tačnijom za proletarijat, konkretno da se proletarijat može transformisati i osloboditi samo kroz sopstvena dela i da ‘sam učitelj mora biti poučen’. Objektivna ekonomska evolucija ne može uraditi ništa više do stvoriti položaj proletarijata u proizvodnom procesu. Ovaj položaj je taj koji određuje njihovo gledište, ali objektivna evolucija može proletarijatu dati samo mogućnost i neophodnost da promeni društvo. Bilo kakva transformacija može nastati samo kao proizvod slobodne akcije samog proletarijata.“^[1]

U svom radu o Lenjinu rekao je to na sledeći način:

„Lenjinov koncept organizacije stoga znači dvostruki raskid sa mehaničkim fatalizmom; ujedno sa konceptom proleterske klasne svesti kao mehaničkog proizvoda sopstvenog klasnog položaja, i sa idejom da je revolucija sama po sebi samo mehanička tvorevina nastala iz fatalistički eksplozivnih ekonomskih snaga. […] Stav samog proletarijata, njegova odlučnost i stepen klasne svesti ni u kom slučaju se ne razvijaju neizbežno iz njegovog ekonomskog stanja.“^[2]

Iza ovog isticanja neautomatske prirode proleterske klasne svesti stoji Lukačeva teorija „reifikacije“ (postvarenja). Postvarenje je proces kojim „odnos između ljudi dobija karakter stvari i time zadobija ‘fantomsku objektivnost’“.^[3] Ovo stanovište zasnovano je na Marksovoj analizi fetišizma robe.

„To znači da se tajanstvenost robnog oblika sastoji prosto u tome što on ljudima društvene karaktere vlastita njihova rada odrazuje kao karaktere koji objektivno pripadaju samim proizvodima rada, kao društvena svojstva koja te stvari imaju od prirode, a otuda im i društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu odrazuje kao društveni odnos koji izvan njih postoji među predmetima.“^[4]

A Lukač komentariše: „Ono što je od centralnog značaja ovde jeste da zbog ove situacije čovekova sopstvena aktivnost, njegov sopstveni rad postaje nešto što ga kontroliše svojstvima autonomije otuđenim od čoveka.“^[5] Ovde Lukač iznova otkriva i uvodi u marksizam temu otuđenja, koja je bila zakopana 30 ili više godina, ne samo za Kauckog i Plehanova, već i za Lenjina, Trockog i Luksemburg; štaviše, on to čini iako nije pročitao Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. godine, koji nisu objavljeni do 1930. On zatim objašnjava da je „postvarenje, stoga, neophodna, neposredna stvarnost svake osobe koja živi u kapitalističkom društvu“^[6] i da je učinak postvarenja i otuđenja ujedno i da zamaskiraju društvene realnosti, posebno realnost eksploatacije i da je u ljudima podstaknuto stanovište pasivnog prihvatanja „zakona“ kapitalističke ekonomije, koji deluju kao nešto izvan ljudske kontrole.^[7] Buržoazija, nastavlja Lukač, ideološki i praktično ne može pobeći od toga: celo njihovo društveno biće veže ih za logiku kapitala, odnosno tržišne konkurencije i akumulacije kapitala. Tek je sa stanovišta proletarijata moguće nadmašiti i prevazići postvarenje.

Međutim, stvarna svest većine radništva, kaže Lukač, ujedno je temeljno pogođena postvarenjem, te je ovo, zajedno sa uticajem buržoarske propagande, razlog što je mnogim radnicima i radnicama teško da jasno razumeju sopstveni klasni interes. „Tako se proletarijat potčinjava ‘zakonima’ buržoarskog društva ili u duhu pasivnog fatalizma […] ili, suprotno, u duhu ‘moralne’ afirmacije (države kao ideala, kulturnog pozitiva).“^[8]

Stoga, kada je reč o definisanju klasne svesti od koje će „sudbina revolucije (i sa njom sudbina čovečanstva) zavisiti“^[9], Lukač pravi oštru distinkciju između „prave“ klasne svesti i „zbira [ili] proseka misli ili osećanja samih individua koje čine klasu“. Pre se „klasna svest sastoji, zapravo, iz prikladnih i racionalnih reakcija ‘pripisanih’ karakterističnom položaju u procesu proizvodnje“.^[10]

Ova definicija otvara pitanje ko može da odluči šta su „prikladne i racionalne reakcije“ koje se „pripisuju“ proletarijatu. Lukačev odgovor je komunistička partija koja je, prema njegovim rečima, „opipljivo otelovljenje proleterske klasne svesti“.^[11] Komunistička partija mora postojati kao nezavisna organizacija kako bi proletarijat mogao da vidi sopstvenu klasnu svest kroz dati istorijski oblik.^[12] Ono što omogućava partiji da igra ovu istorijsku ulogu nositeljke proleterske klasne svesti je: 1) njeno shvatanje „totaliteta“ društva posredstvom ispravne teorije (istorijskog materijalizma) i 2) njena unutarnja disciplina i angažovanost celokupne ličnosti njenog članstva:

„Samo kroz disciplinu partija može biti sposobna da stavi kolektiv u praksu. […] Svaka komunistička partija predstavlja viši tip organizacije nego svaka buržoaska ili oportunistička radnička partija, a ovo se pokazuje u značajnijim zahtevima koje sama partija ispostavlja spram pojedinačnog članstva.“^[13]

„Unutarnji život partije je neprestana borba protiv […] njenog kapitalističkog nasleđa. Jedino presudno oružje koje poseduje jeste njena sposobnost da poveže sve članove i članice partije i uključi ih, celokupnom njihovom ličnošću, u aktivnost u ime partije.“^[14]

Praveći procenu Lukačevog filozofskog doprinosa neophodno je priznati: prvo, njegovo temeljno poznavanje i razumevanje zapadnih filozofskih tradicija u celini, i Hegela konkretno; drugo, ispravnost i neophodnost njegove želje da stvori zasnovanu i razgranatu teorijsku kritiku ekonomskog determinizma i fatalizma marksizma Druge internacionale; i treće, ključni značaj njegovog ponovnog otvaranja zagubljenih tema postvarenja i otuđenja koje su bile, i ostaju, centralne u marksističkoj kritici kapitalizma i razumevanju uloge ljudske aktivnosti u njegovoj transformaciji. Ovo poslednje dostignuće konkretno čini Istoriju i klasnu svest jednim od najznačajnih doprinosa marksističkoj filozofiji dvadesetog veka.

Međutim, po mom mišljenju, ujedno je neophodno prepoznati da Lukačeva pozicija sadrži ozbiljne probleme. Njegovo sveukupno predstavljanje marksizma u Istoriji i klasnoj svesti, sa izrazitim fokusom na svesti (na apstraktnoj ravni) nauštrb konkretnijih analiza klasne borbe, nosi pečat njegovog prethodnog idealizma. Štaviše, njegov koncept „pripisane“ klasne svesti, koju partija unosi u klasu, iako tačan u odbacivanju klasne svesti kao jednostavnog proseka toga šta radništvo misli u nekom trenutku, ipak potcenjuje ulogu same radničke klase u borbi, u razvijanju i kreiranju ove svesti i potrebi da partija uči iz klase.

Ovi problem počivaju i generišu se na idealističkom i elitističkom pogledu na revolucionarnu partiju. To se pojavljuje u njegovoj koncepciji partije koja uključuje „celokupnu ličnost“ sopstvenog članstva. U stvarnosti jedne masovne radničke partije, ovo se neće odnositi na ogroman broj partijskog članstva koje radi osam sati dnevno u fabrici, kancelariji ili kol-centru i ima porodicu, hobije itd., i koji će se, možda, priključiti partiji tek usred same revolucije; ovo se odnosi samo na „kadrove“ ili lidere (koje Lukač, možda, sagledava kao partiju). Takođe, njegov koncept partije kao otelovljenja klasne svesti ostavlja malo do nimalo prostora za obraćanje partiji kada greši i/ili zaostaje u odnosu na klasu. Ovde se javlja interesantan kontrast u odnosu na Lenjina koji je, tokom 1917. godine, često tvrdio da su mase „levlje“ od partije i koji je u oktobru 1917, kada se boljševički Centralni komitet nećkao u vezi sa oružanom pobunom, zapretio kako će „otići kod mornara!“^[15]

Lukačev latentni idealizam javlja se i u njegovom stavu da se marksistička doktrina sastoji isključivo iz „metoda“ i da nije bitno da li su „novija istraživanja opovrgla jednom za svagda sve Marksove individualne teze“.^[16] Očito, da je dokazano da je, na primer, kapitalizam prevazišao sve svoje unutarnje kontradikcije i da proletarijat više nije revolucionarna klasa, marksizam bi kao čitava teorija bio opovgnut. Ovo redukovanje marksizma na metod pojavljuje se u prvom i najranijem eseju Istorije i klasne svesti, napisanom u martu 1919. godine, i moguće je da Lukač ne bi koristio ovu formulaciju kasnije, ali ona ostaje indikativna spram tendencija u njegovom razmišljanju. Isto se može reći i za njegovo odbacivanje dijalektike prirode, o čemu se raspravljalo u jednom od prethodnih poglavlja (o dijalektici), a koju je odbacio u Prirepaštvu i dijalektici iz 1925–1926:

„Samorazumljivo je da je društvo izniklo iz prirode. Samorazumljivo je da su priroda i njeni zakoni postojali pre društva (dakle pre ljudi). Samorazumljivo je da dijalektika ne može biti efikasna kao objektivni princip razvoja društva, ako ne bi bila odveć efikasna kao princip razvoja prirode pre društva.“^[17]

Sveukupno, Lukačev filozofski doprinos se najbolje može shvatiti uz pomoć Marksove prve Teze o Fojerbahu, koju ću ponoviti:

„Glavni je nedostatak svega dosadašnjeg materijalizma (uključujući i Feuerbachov), što predmet, stvarnost, osjetilnost shvaća samo u obliku objekta ili opažanja a ne kao osjetilnu ljudsku djelatnost, praksu, ne subjektivno. Stoga je djelatnu stranu, nasuprot materijalizmu, apstraktno izveo idealizam, koji naravno ne zna za stvarnu, osjetilnu delatnost kao takvu.“

 

Ako mehanički materijalizam Kauckog i Druge internacionale možemo uporediti sa „svim dosadašnjim materijalizmom“, Lukača možemo gledati kao „djelatnu stranu koju je apstraktno izveo idealizam“. Svakako, u poređenju s Marksom, Engelsom, Lenjinom, Trockim, Luksemburg i Gramšijem, Lukaču je nedostajalo dugotrajnog i temeljnog uključivanja u „stvarnu, osjetilnu djelatnost“ pokreta radničke klase, i to se vidi u njegovoj filozofiji.