Američki predsednik Donald Tramp je u proteklih mesec dana zaoštrio vojnu ofanzivu američkog imperijalizma širom sveta.
Prošlog meseca američka vojska ubila je 200 civila u ofanzivi na Mosul, irački grad u kome vlada tzv. Islamska država.
U Jemenu je za vreme Trampove administracije broj vazdušnih napada podignut na do sada najviši nivo od kad su se SAD umešale u tamošnji građanski rat koji je počeo 2015. godine.
Prošle nedelje Tramp je naredio bombardovanje sirijskih vojnih baza pod izgovorom da reaguje na navodno korišćenje hemijskog oružja od strane tamošnjeg režima. Na taj način američke vlasti pokušavaju da stvore novi, poslušniji režim u Siriji – bombardovanje nema veze sa civilima, budući da ih je manje ubijeno u pomenutom hemijskom napadu nego u vazdušnim napadima na Mosul od strane SAD.
Ove nedelje Tramp je bacio najveću neatomsku bombu u američkom arsenalu. Bacio ju je na Avganistan. Proizvodnja jedne takve bombe košta 16 miliona dolara. Navodno je ubijeno… 36 vojnih operativaca „Islamske države“. Ne znamo još uvek da li je i koliko civila ubijeno.
No, bitno je podvući da se ovde vidi obrazac – a obrazac nikako ne može da se nazove smirivanjem tenzija. Američki ministar spoljnih poslova i sam predsednik su izjavili da su se odnosi sa Rusijom pogoršali. Svetske tenzije rastu, a moguć je i rat između dveju Koreja, zbog američkih pretnji režimu u Severnoj Koreji. To bi sasvim sigurno bio nuklearni sukob.
Ukoliko Tramp misli da je demonstracijom sile umanjio svetske tenzije time što će se takmaci plašiti SAD, on greši. Gnev protiv američkog imperijalizma svuda raste. Nakon ove demonstracije sile, američkim takmacima nije jasno šta bi dodatno zaoštravanje sukoba značilo. Radi li se o invazijama, korišćenju atomskog oružja, direktnim sukobima sa neposrednim takmacima poput Rusije?
Opasnost američkog rata u globalnom kontekstu
Da bi se objasnilo kako smo došli do ovakve situacije, potrebno je staviti američku politiku u širi kontekst.
Već nekoliko decenija američke vlasti opadanje ekonomske moći SAD pokušavaju da nadomeste vojnom ekspanzijom na račun Rusije i Kine.
Uništavanje čitavih zemalja i društava, ekonomskih infrastruktura, kulturnih dobara čovečanstva, te nedavno izazivanje ogromne humanitarne katastrofe u vidu masovnih migracija unutar i sa Bliskog istoka u Evropu, rezultati su ove politike.
Da ni običan narod u SAD od toga nije imao korist vidi se iz toga da danas Amerikanci i Amerikanke moraju da rade duže da bi zarađivali isto kao krajem sedamdesetih godina prošlog veka.
Štaviše, mnogi Amerikanci i Amerikanke su očigledno glasali za Trampa jer je obećavao drugačiju spoljnu politiku: manje ratova i konstruktivniju politiku, pre svega prema Rusiji.
Tako je i Barak Obama pre Trampa obećavao. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli ili nisu ni želeli da promene tok američke spoljne politike. Američke korporacije i ekonomija previše zavise od vojnog uspeha države.
SAD imaju veći vojni budžet nego narednih osam takmaca. Da bi se shvatilo o čemu se radi, vredi navesti činjenicu da Kalifornija ima veću ekonomiju nego Rusija.
Stoga Trampova odluka da posle svega nekoliko meseci na vlasti nastavi američku ofanzivu ne treba da nas čudi. Moguće je da je on pre nekoliko meseci preferirao da, pritiskajući Kinu kao glavnog ekonomskog konkurenta SAD, pridobije Rusiju.
Međutim, geopolitička realnost na Bliskom istoku pritisla je američku administraciju. Rizik da SAD izgube uticaj na Bliskom istoku na račun Rusije porastao je nakon uspešne ruske odbrane diktatora Bašara al Asada u Siriji od američkih marioneta u građanskom ratu.
Dalje, Tramp je na domaćoj političkoj sceni bio pod opsadom. Njegovi ishitreni potezi, poput pokušaja da zabrani ulaz državljanima/kama sedam većinski muslimanskih zemalja, doveli su ga u veliki problem na domaćoj političkoj sceni. On takođe nije uspeo da ispuni obećanje da uništi i ono malo zdravstvene zaštite koju je uveo Obama.
Tramp je u proteklih nekoliko nedelja video da mu je vojna ofanziva donela veći nivo političke legitimacije u samim SAD. Mnogi liberali su ga hvalili, a Hilari Klinton je samo nekoliko sati pre vazdušnih napada na Siriju tražila iste te napade. Dakle, Tramp je shvatio da može da računa na mir u unutrašnjoj politici sve dok vodi rat protiv „stranih neprijatelja“.
Rastuće tenzije na Balkanu
Američka vojna ofanziva na Balkanu traje isto toliko dugo koliko i na Bliskom istoku. Ona je počela nakon kraha SSSR-a, tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji – nastavila se proširenjem NATO-a na istok, te preko pokušaja da se nameste vlade raznih zemalja.
Tramp je nedavno potpisao odobrenje da se Crna Gora primi u NATO – bez referenduma u Crnoj Gori. Kao što smo više puta iznosili, takođe je došlo do prodaje oružja Hrvatskoj u proteklih nekoliko godina. Sve je to pritisak na Srbiju kako bi se istisla Rusija sa Balkana. Vučić dobro razume zapadne pritiske i zato češće šalje vojsku Srbije na vojne vežbe sa NATO-om nego sa Rusijom. O svemu tome je na našem sajtu pisao Dragan Plavšić.
Vučić nastavlja politiku koju je trasirao Tadić – pokušava da bude blizak Zapadu, ali i da zadrži Rusiju kao saveznika. Dobri odnosi sa Rusijom važni su zbog ruskog veta na nezavisnost Kosova. Klackanje Srbije između Zapada i Rusije pokušaj je da se kod obe strane digne cena za saradnju sa Srbijom, koja je na bitnoj geostrateškoj prekretnici. Sve je to, zapravo, očajnički pokušaj da se dobije članstvo u EU bez priznanja nezavisnosti Kosova.
Međutim, kao i drugde gde dolazi do američko-ruskog takmičenja, postoje rizici u politici klackanja. Dovoljno je primetiti kako je prošla nedavna kupovina migova iz Rusije. Vučić je očito morao da obeća Rusiji određeni vojni uticaj u Srbiji kako bi se kandidovao na predsedničkim izborima umesto Tome Nikolića. Doduše, nakon izbora je procurila vest da Bugarska i Rumunija, članice NATO-a, neće dozvoliti preletanje aviona u Srbiju.
Nije teško videti da se lideri širom regiona plaše svog stanovništva, te i pokušaja velikih sila da pospeše masovne proteste protiv njih ukoliko im se zamere. Vučić stalno viče da Srbija nije Makedonija, misleći naravno na američku pomoć opoziciji u borbi sa Gruevskim. Slično, treba podsetiti, vikao je Đukanović, plašeći se da će Rusija pospešiti demonstracije protiv njegovog režima u Crnoj Gori.
Treba da bude jasno da je Balkan deo šire igre između velikih sila, jedna od glavnih tačaka sukoba između američke ofanzivne i ruske defanzivne igre. Kao što smo videli u zemljama Bliskog istoka, ta igra lako može preći u nemire, oružane sukobe i regionalne ratove. Užasi Trampove ofanzive, te ruskih manevara u odbrani svojih piona u Siriji, kao i strahote ratova iz devedesetih kod nas, treba da nam budu dovoljan dokaz da je politika koju vode trenutne elite u svetu i u Srbiji pogubna po radni narod.
Alternativa: vojna neutralnost i federacija na Balkanu
Istinski drugačija politika morala bi da podrazumeva drugačiji pristup međunarodnim odnosima. Umesto svrstavanja ili klackanja među velikim silama u pokušajima da se nadmudre i nadigraju susedi, balkanske zemlje bi trebalo da se okrenu jedne drugima i pokušaju da se odupru pritiscima velikih sila regionalnom saradnjom.
Baza za to svakako postoji. Iako su svuda u regionu ekonomije u dubokoj zavisnosti od spoljašnjeg faktora, bitnih internih izvora akumulacije ima, samo što su koncentrisani u rukama tajkuna i kapitalista. Svuda je osiromašeni narod na ulicama, ali mu se nesreća objašnjava kao problem sa susedima – a u stvari problem leži u domaćim političkim elitama koje brane lokalne tajkune i traže savezništvo sa svetskim koljačima.
Ukoliko bismo ponovo krenuli da odozdo gradimo međunacionalnu saradnju i solidarnost na bazi socijalne klase, uspeli bismo da izađemo iz začaranog kruga. Umesto da se kupuje vojna tehnologija, mogli bismo da gradimo fabrike za izgradnju novih, zelenih tehnologija i da podignemo domaću zaposlenost i potrošnju. Odbijanjem da platimo strane dugove i kredite, podstakli bismo slične poteze drugih i doveli bismo finansijske metropole u krizu.
Širom sveta dolazi do polarizacije između onih koji brane svet kakav postoji danas i onih koji žele da ga menjaju, koji žele mir i slobodu. Širom Evrope jačaju snage protiv američkog imperijalizma i domaćeg neoliberalnog uređenja, premda taj razvoj nije svuda isti. No, dovoljno je primetiti da u zemljama poput Francuske i Španije radikalna levica dobija do petine glasova u stanovništvu. Antiratni pokreti mobilišu milione ljudi u SAD, Britaniji i šire.
Nismo sami u ambicijama da stvorimo novi svet. Ali moramo da se borimo i požurimo ako želimo da sprečimo još veće strahote od onih koje smo do sada videli. Zato, ako želimo da zaustavimo Trampa, treba za početak da srušimo Vučića. Jedine strukture na koje možemo da neposredno utičemo su one koje su kod nas.
Međutim, naš primer u rušenju domaćih vlasti imao bi posredan uticaj i šire. Ukoliko bismo to uradili, započeli bismo val u regionu, pa čak i u svetu. Mali Tunis je imao revoluciju 2011. godine, koja je zapalila ne samo Bliski istok, već je inspirisala pokrete poput Indignadosa u Španiji i Okjupaj u SAD.
Ujedno, jedino ukoliko se pokreti odozdo odupru stranim uticajima moguće je da se izbore za istinsku slobodu: ukoliko ih neko spolja iskoristi, oni se često pretvaraju u nešto sasvim drukčije, što se desilo u Libiji i Siriji.
Zato nam na protestima nisu potrebne postojeće opozicione partije, koje su skoro sve marionete zapadnih sila – osim nekoliko desničarskih, koje su marionete Rusije. Nama treba nova opozicija koja može da se izrodi samo iz pokreta koji se protivi čitavoj političkoj klasi i svetskim silama, na čelu sa Trampovim SAD, te i društvenoekonomskom sistemu koji nas gura u bedu.
Borba za novu, socijalnu opoziciju, okrenutu radničkoj klasi, dužnost je ne samo u ime nas samih, već i u ime čitavog čovečanstva. Malim koracima možemo da doprinesemo velikim promenama: vidimo se u 18 h!