Nova premijerka je već napravila međunarodni skandal. Da li je to bilo slučajno ili namerno, pita Vladimir Unkovski-Korica.
Premijerki Ani Brnabić nije dugo trajalo da napravi međunarodni skandal. U izjavi američkoj novinskoj agenciji Blumberg, Brnabić je rekla da bi Srbija između EU i Rusije birala EU.
Nismo dugo morali da sačekamo da se po njoj obruši ruski deo vlade, na čelu sa Ivicom Dačićem. Po njemu je cilj Srbije da…ne mora da bira, da može da uđe u EU i da ne mora da prati spoljnu politiku EU prema Rusiji. Na primer, da ne mora da uvodi Rusiji sankcije zbog aneksacije Krima.
Da li se ovde radi o neiskusnoj novoj premijerki ili poruci koja ona nesuptilno šalje? Da li je ona samo htela da naglasi da postavljanje Aleksandra Vulina za ministra odbrane u njenoj vladi neće promeniti suštinsko opredeljenje Beograda prema Vašingtonu i Briselu, kako je bilo do sada?
To je verovatno, ali treba naglasiti da na Balkanu igra malih nacionalizama i njihovih sponzora ulazi u novu i bitnu fazu. Sasvim je izgledno da će EU tražiti od Srbije da se odrekne suvereniteta nad Kosovom zarad članstva u EU. Što se Srbija više približava EU, to će pitanje Kosova biti akutnije.
Ne treba zanemariti ni vremenski faktor. Na Kosovu raste popularnost partije koja ne želi dalje pregovore sa Beogradom pod patronatom straniih sila: Vetevendosje je uzela 30 sedišta u parlamentu koji ima 120 mandata. To je skoro jednako sa dve glavne koalicije, koje imaju 39 i 30 sedišta – ali je bitno podvući da je Vetevendosje sama izašla na izbore, a lokalni izbori se očekuju u oktobru. Dalji rast njene popularnosti može da dovede Briselski sporazum iz 2013. u pitanje.
To sve dovodi Srbiju u novi položaj. Možda ipak Brnabić nije samo napravila početničku grešku, već testira granice politike u Srbiji?
Sve je to doduše opasna igra. Zapad i Rusija su gurnuli više zemalja u građanski rat u proteklih nekoliko godina. Na pamet padaju Libija, Sirija i Ukrajina. Teranje Srbije da se trajno opredeli za Zapad ili Istok može da donese sa sobom loše posledice po mir na Balkanu. Iako je moguće da elite žele stabilnost, ne mogu svuda da garantuju da imaju kontrolu na svojim stanovništvom.
Priča o tome da Srbija ne mora da bira je samo bajka za malu decu. Jasno je da pritisci u tom pravcu postoje i sve su jači, pogotovo od strane NATO i EU.
Srbija nema interes u tome da bira između velikih sila. Srbija treba da ostane neutralna u međunarodnoj politici i da traži partnerstvo prvenstveno među susedima.
To znači da Srbija ne treba da ulazi u NATO i EU. Takođe znači da treba da nađe sporazum sa Prištinom da prizna nezavisnu državu Kosovo ukoliko Priština garantuje da će Srbija i Kosovo biti zona slobodna od NATO. Na taj način tutorstvo Rusije nad politikom Srbije bi bilo gotovo, jer ne bi bio potreban ruski veto u UN.
To bi bili prvi konkretni koraci ka federaciji na Balkanu – jedinim trajnim rešenjem za nacionalno pitanje i slobodu od imperijalizma za sve koji žive na ovom prostoru. Jedina grupa u društvu koja ima snagu da se izbori za taj program je radnička klasa. To vidimo u štrajku u FIAT-u. To je put u budućnost.