Prozor u pakao izdane revolucije[14 min. za čitanje]

U recenziji knjige Slučaj druga Tuljajeva Viktora Serža, Pavle Ilić izvlači pouke dvadesetog veka – kuda vodi staljinistička kontrarevolucija, zašto se u preobražaju društva ne smeju zanemarivati nejednakosti koje nisu zasnovane na klasi i kakva je uloga pojedinaca i pojedinki u revolucionarnoj borbi – bez kojih ne možemo graditi socijalizam u XXI veku.

Poznatom italijanskom marksisti Antoniju Gramšiju često se pripisuje citat: „Stari svet umire, a novi još uvek ne uspeva da se rodi. Sada je vreme čudovišta.“ Iako je u pitanju veoma slobodan prevod onoga što je Gramši zapravo napisao^[1], društveni analitičari i analitičarke koji upamte ovaj citat često ga koriste u tekstovima o, na primer, Trampu, ISIS-u, rastu ekstremne desnice u Evropi, bogatašima koji stostruko povećavaju cene lekova čije patente poseduju i drugim čudovišnim pojavama koje karakterišu svetski kapitalizam XXI veka.

Ipak, samrtnik zvani kapitalizam (stari svet) „umire“ već jako dugo, a jedino rođenje socijalizma (novog sveta) u XX veku – Ruska revolucija – okončano je infanticidom.

Ovaj tekst posvećen je istraživanju „vremena čudovišta“ koje je nastalo u specifičnom istorijskom kontekstu tog infanticida. Tačnije, on je posvećen knjizi Viktora Serža Slučaj druga Tuljajeva (L’affaire Toulaév) koja nudi prikaz sudbina petnaestak likova uhvaćenih u kovitlac staljinističkih čistki Komunističke partije Sovjetskog Saveza u drugoj polovini 30-ih godina XX veka.

Centralni događaj ovog romana odvija se kasno uveče na ulicama Moskve. Pucanj ilegalno pribavljenog revolvera čiji oroz povlači mladić besan na nepravde sistema u kom živi (koje su odnele život njemu drage osobe), a čije tane prosipa mozak člana Centralnog komiteta Komunističke partije, Tuljajeva, pokreće niz događaja čiji opisi će se prostorno seliti od Moskve, preko Dalekog istoka, do Barselone i Pariza, a vremenski kliziti niz sporu hronologiju istražnog i sudskog procesa koji će, pored brojnih optuženih i osumnjičenih, uništiti i najveći broj ljudi koji će ga sprovoditi, uz povremene izlete u uspomene revolucionarne generacije na slavno doba koje je ostalo za njima.

Ko je bio Viktor Serž?

Revolucionarna istorija proteklih 150 godina borbe za socijalizam izrodila je milione neverovatnih žena i muškaraca koji su joj posvetili svoje živote, te bi zbog toga valjalo imati svest o činjenici da kada nekoga nazivamo „jednim od najznačajnijih revolucionara“ – bez obzira na doprinos tog konkretnog pojedinca ili pojedinke – možemo zamagliti činjenicu da je revolucija kolektivni čin bez premca i da su istaknuti revolucionari i revolucionarke samo oni čije su individualne sposobnosti i aktivnosti adekvatnije potkrepljivale tu kolektivnu aktivnost, nikako ljudi koji su revoluciju izneli na svojim individualnim plećima (kako vole da tvrde, sa gotovo istim žarom, konzervativni i/ili liberalni istoričari za koje je Oktobarska revolucija bila zavera šačice ekstremista, i staljinoidni idolopoklonici i razni levi sektaši za koje je Lenjin više crveni Supermen nego ljudsko biće). Isto tako, označimo li nekog revolucionara ili revolucionarku „najzanimljivijima“, rizikujemo da pridamo oreol izuzetnosti jednoj životnoj priči nastaloj u okviru i pod uticajem izuzetnog i zanimljivog (ali i veoma okrutnog) vremena.

Viktoru Seržu, autoru dela o kome ovde govorimo, često se pripisuju oba ova epiteta i, iako se na osnovu njegovih dela može zaključiti da je delio izneti stav o neopravdanosti njihove upotrebe van jasnog konteksta, ipak je nužno u nekoliko rečenica prikazati njegovu životnu priču kako bismo njegovo nasleđe iščupali iz kandži zaborava i omogućili mu da nastavi da inspiriše nove generacije revolucionara i revolucionarki koje do sada nisu imale prilike da se sa njim upoznaju.

Rođen pod imenom Viktor Ljvovič Kibaljčič 30. decembra 1890. godine u Briselu, kao dete političkih izbeglica iz carske Rusije, Serž se politički formirao u tradiciji anarhosindikalizma. U ranoj mladosti je lažno optužen za učešće u pljačkama koje je sprovodila anarhistička grupa kojoj je pripadao nakon što se preselio u Francusku, i 1913. godine osuđen je na pet godina robije. U zatvoru predviđa da carska Rusija neće preživeti Prvi svetski rat i da će je pokositi revolucija. Nakon izlaska na slobodu 1917. godine, odlazi u Barselonu gde učestvuje u neuspelom sindikalističkom ustanku i gde počinje da koristi pseudonim koji će ga ispratiti u istoriju – Viktor Serž.

U junu 1917. godine kreće put Rusije kako bi se uključio u tamošnje revolucionarne aktivnosti, ali završava u francuskom koncentracionom logoru iz kog ga, godinu i po dana kasnije, izbavlja razmena zarobljenika koju organizuje danski Crveni krst. Po dolasku u Rusiju, s početka 1919. godine, Serž se priključuje Boljševičkoj partiji, prepoznajući u njoj istinski izraz revolucionarne strategije, iako od najranijih dana svog rada u revolucionarnom pokretu prepoznaje klice birokratije koja će progutati i izdati revoluciju u Rusiji.

Od 1921. do 1923. godine nalazi se na zadatku Kominterne u Berlinu, odakle, nakog neuspelog revolucionarnog ustanka, odlazi u Beč, gde ostaje do 1925. godine, kada se vraća u Rusiju. Tokom svojih bečkih dana, upoznaje se sa bitnim pojedincima iz međunarodnog komunističkog pokreta koji su se nalazili u istom gradu, uključujući Đerđa Lukača i Antonija Gramšija. Takođe, tada se priključuje Levoj opoziciji u Komunističkoj partiji Sovjetskog saveza, na čijem čelu se nalazio Lav Trocki.

Izbačen je iz Partije 1928. godine, nakon poraza Ujedinjene opozicije (zajedničkog fronta Leve opozicije, na čijem čelu se nalazio Trocki, i Opozicije iz 1925. godine, na čijem čelu su se nalazili Grigorij Zinovjev i Lav Kamenjev). Budući da nije smatran centralnom ličnošću među trockistima, nije bio izložen represiji koja se sručila na njegove drugove i drugarice iz opozicije, mada mu nije dozvoljeno da nastavi da radi za vladu. Sa pojačavanjem staljinističkih čistki i terora završava u zatvoru 1933. godine, dok pritisak na njegovu porodicu raste.

Pritisak istaknutih komunista iz inostranstva omogućava mu da izdejstvuje puštanje na slobodu i da se preseli u Belgiju krajem tridesetih godina. Međutim, posledice terora kojem je bio izložen pratiće ga do kraja života – nekoliko članova i članica njegove porodice izgubilo je svoje živote po gulazima; žena mu je izgubila razum, a njegovo zdravlje se nikada nije u potpunosti oporavilo.

Poslednje godine života provodi u pisanju romana i članaka sa dosledno antistaljinističkih pozicija iako nikad ne obnavlja blisku saradnju sa trockističkim organizacijama izvan Sovjetskog Saveza. Tome su kumovale teorijske razlike između Serža i Trockog, ali i dejstvo staljinističkih špijuna u trockističkim krugovima koji su se trudili da ga u dotičnim što više oklevetaju. Pa ipak, nakon Trockijeve smrti, Serž sarađuje sa njegovom udovicom, Natalijom Sedovom, na pisanju biografije Lava Davidoviča.

Umro je 1947. godine od srčanog udara, kao predani revolucionar koji je do svojih poslednjih dana ostao odan idealima Oktobarske revolucije.

Roman kao političko sredstvo

Nažalost, čak i kada govorimo o levičarskim romanima koji kritikuju staljinističke čistke, u javnosti i u kolektivnoj svesti javiće se mnogo drugih i poznatijih naslova pre nego što se dođe do Slučaja druga Tuljajeva. Recimo da se tu mogu pomenuti 1984 Džordža Orvela ili Pomračenje u podne Artura Keslera. Ipak, ono što Seržov roman čini drugačijim po kvalitetu i što nam omogućava da kažemo da njegovu prozu prožima duboko razumevanje revolucionarne teorije jeste (između ostalog i) forma koju njegov roman uzima u odnosu na dva pomenuta primera.

Svakog Seržovog lika karakteriše čisto ljudska izuzetnost i zanimljivost koju nosi svako pojedinačno ljudsko biće koje je ikada živelo. Uz to, identifikacija i empatija koju čitalac oseća prema likovima u knjizi ne vezuje se za pojedinačnog protagonistu ili protagonistkinju – iz prostog razloga što ova knjiga nema nijednog lika koji bi mogao da se uklopi u tu kategoriju. U tradiciji radikalnih pisaca i spisateljica prve polovine XX veka, narativ je ustrojen tako da čitalac ne posmatra događaje iz vizure jednog aktera, već iz poglavlja u poglavlje upoznaje nove likove (radi se o takozvanom „polifonom romanu“) čija nasumična i na prvi pogled šizofrena međupovezanost u nekom trenutku postaje jasna aluzija na perverznu logiku staljinističkog lova na „kontrarevolucionarne“ veštice.

Od ciničnih radnika i radnica, preko iskrenih partijskih komunista ubeđenih da se bore za pobedu revolucije, preko zastrašenih intelektualaca i srčanih omladinki, pa sve do najviših sovjetskih državnika ili fanatičnih opozicionara, Serž, kao neko ko je decenijama poznavao, živeo uz i radio sa ljudima iz svih ovih kategorija slika brojne i šarene portrete čije unutrašnje motivacije, i onda kada deluju „strano“, nikada ne ostaju nejasne. Pored toga, čitalac ili čitateljka koji se upoznaju sa Seržovom autobiografijom Memoari jednog revolucionara lako će doći do zaključka da su svi njegovi romani u suštini romanizovane uspomene i navlačenje tankog vela fikcije preko veoma stvarnih događaja i ljudi – što je činjenica koja ni na koji način ne umanjuje umetničku vrednost Seržove proze, niti u očima čitalaca i čitateljki može da unizi njegove spisateljske sposobnosti.

Poruke koje Serž želi da uputi čitaocu su jasne. Nepostojanje jednog „heroja“ nam saopštava da je „ja“ uvek deo „mi“, ali da to ne znači da su pojedinci i njihove motivacije beznačajni i nemoćni spram monolitnog društva. Takođe, za razliku od Orvelovog Vinstona Smita ili Keslerovog Rubašova, Seržov roman, bez obzira na užase koje prikazuje, nije fokusiran na „žrtvu totalitarizma“ koja treba da simboliše čitavo društvo, već nam ukazuje na to da je otpor uvek moguć. Dok i Smit i Rubašov na kraju romana postaju svesni saučesnici u sopstvenim propastima (slomljeni strahom ili čeličnom logikom staljinizma), Seržovi Rižik i Kondratjev – stari opozicionar i bivši staljinista, obojica učesnici Oktobarske revolucije – bune se protiv pretnje koju revoluciji predstavlja sama Partija. Glavna ideja ovog romana tako postaje nastojanje da se revolucija oslobodi tumačenja po kom je staljinizam njen jedini mogući izraz.

Naprotiv, izdaja i propast revolucije, iako često sa sobom u propast vuku čitavu generaciju revolucionara i revolucionarki, predstavljaju i početak novog talasa revolucionarne borbe. Orvel bi nam rekao da se, poučeni njegovim primerom, „opametimo“ i odustanemo od ideje Revolucije. Serž nas uči da nijedan poraz nije konačan, niti da može biti dokle god kapitalizam – državni ili tržišni – stvara svog grobara: radničku klasu i istinski, kritički, komunistički pokret.

Ova poenta je još jasnije vidljiva u Seržovom romanu Ponoć veka (S’il est minuit dans le siècle), koji je hronološki smešten nekoliko godina pre Slučaja druga Tuljajeva i u kom prvi put upoznajemo Rižika kao jednog od vođa trockističke ćelije u progonstvu u Sibiru. Tokom razgovora koji vode, ubeđeni da ih uskoro čeka novi talas represije i progona, Rižik seje seme ove ideje duboko u um svog mlađeg druga Rodiona, koji u kasnijem kritičnom trenutku vodi sledeći unutrašnji monolog i dolazi do sledećeg zaključka:

„Naslonivši bradu na svoju šaku Rodion je odlutao u noć, ponovo obuzet teškim mislima. Ipak, ovaj put je celim telom predosećao da će sutra biti u jednom od podruma Bezbednosti. Dimitrij je već bio tamo. Stari Rižik je tamo. Hiljade neznanaca su tamo – žive i verovatno umiru tamo – a on se trzao između da i ne koji su bili podjednako gorki, podjednako istiniti, podjednako neophodni. Podjednako teški. Prihvatam. Ne mogu da prihvatim. Kada mašine krenu da ugrožavaju čoveka u njihov mehanizam se mora baciti ključ. One se tada kvare, postaju puke gomile starog gvožđa. Mi smo stvorili ove bezdušne mašine i mi imamo puno pravo da ih uništimo; stvorićemo nove. Ja, Rodion, ubeđen sam u to.

Naglo se uspravio – odlučnost ga je obasjala kao sunčev zrak. Čemu se nadamo? Šta čekamo? Poludeli smo od predaje! To što smo digli ruke nas izluđuje! Nemoguće je ovako živeti. Kažem vam drugovi i drugarice, nemoguće je! Nemoguće je ovako umreti, osim ako nas ubiju. Nemamo ništa da očekujemo osim da očekujemo nešto od samih sebe. Hegel kaže ’Istorija’… ’Istorija je nešto što sami pravimo, i mi smo istorični, kao i svi mučenici…’ Ne možemo sigurno znati da će se ova mašina jednog dana sama od sebe zaustaviti i urušiti. Moramo je uništiti. Još jedna revolucija. Mi ćemo je podići i to na potpuno drugačiji način. Ne znam kako, ali ona će biti sasvim drugačija. Ali prvo, treba pobeći od njih. Dosta!“

Da li je Staljin(izam) mrtav?

Ukoliko stojimo na pozicijama revolucionarne levice, sve aktivnosti kojima se bavimo trebalo bi da budu podređene cilju transformacije društva. Ukoliko je zaista tako, može se postaviti pitanje zbog čega je vredno čitati potresne romane o strahotama staljinističkih čistki i na koji način su oni korisni revolucionarima i revolucionarkama danas.

Da je staljinizam loš, složiće se većina ljudi sa kojima se razgovara (uključujući i mnoge reakcionare, ali to je druga priča). Oni će se isto tako složiti i sa stavom da se levica trenutno ne nalazi u situaciji koja je iole slična onoj od pre osamdesetak godina i možda će čak izložiti i stav da je važnije pričati o strategijama za dalji razvoj nego o svakako bitnoj i mračnoj, ali, na kraju krajeva, minuloj epizodi istorije radničkog pokreta.

Ovakav stav bi bio sasvim razumljiv i u potpunosti logičan pod pretpostavkom da se staljinizam tumači bilo kao neponovljiva pošast – politički projekat jednog megalomana i krvoloka – bilo kao jedini logičan ishod revolucije (koja „jede svoju decu“).

Mi tome moramo suprotstaviti analizu staljinizma koja ga prikazuje kao ono što on u suštini jeste – vitoperenje revolucionarnog radničkog pokreta čiju bazu čine uglavnom iskreni revolucionari i revolucionarke^[2], ali čije vođstvo čine predstavnici nove birokratske vladajuće klase čiji interes je materijalno sukobljen interesu radničke klase i koji nužno rade protivno interesu socijalizma i revolucije.

U tom smislu, Slučaj druga Tuljajeva ostaje neprocenjiv resurs za razumevanje logike staljinizma kao mehanizma koji uništava radnički pokret „iznutra“, odnosno koji jača onda kada revolucionarne partije gube vezu sa radničkom klasom i kada počinju da veruju u to da mogu da „umesto nje“ sprovedu revoluciju.

Da staljinističke tendencije uopšte nisu bezopasne ni danas, već da su, zapravo, postale deo levičarskog „zdravog razuma“, pokazuje nam i to da je odgovor levice na Balkanu (i naročito u Srbiji) na desni istorijski revizionizam koji nastoji da izbriše tragove revolucionarnih napora, narodnooslobodilačke borbe i iskustva FNRJ/SFRJ iz kolektivnog sećanja mahom bio u nekritičkom prihvatanju herojskog i mitološkog i stvaranju i reprodukovanju dogmatskog i idolopokloničkog narativa o tim borbama, o međuratnoj KPJ, o jugoslovenskom samoupravljanju i o karakteru nekadašnjeg društva koje se neironično naziva „socijalističkim“.

Za kraj, vratimo se još jednom na analizu knjige o kojoj je ovde reč. Kroz čitavo delo, hladna logika staljinističke igre moći uvek je suprotstavljena besmislenosti kafkijanskog procesa izgradnje kompleksnog sudskog slučaja protiv „izdajnika naroda“, pa ono, iako naročito zahvalno za čitanje ljudima upoznatim sa specifičnostima istorije radničkog pokreta i SSSR-a tokom tridesetih godina prošlog veka (koji će uživati u suptilnosti i preciznosti istorijske pozadine na kojoj Serž gradi svoju fikciju), postaje ključan argument u prilog tvrdnji da se može ostati dosledan revolucionarnim pozicijama i kritikovati staljinizam. Zapravo, ispostavlja se da je jedan od preduslova za doslednost revolucionarne pozicije – nemilosrdna kritika staljinizma, te zastrašujuće izdaje nedosanjanog čovečanskog sna o društvu jednakosti i slobode za koju je on odgovoran.

Zbog toga, Slučaj druga Tuljajeva, iako je, kao i sva ostala dela Viktora Serža, nažalost, nedostupan na srpsko-hrvatskom jeziku, ostaje jedno od najbitnijih dela fikcije koje bi trebalo da se nađe među pročitanim knjigama svakoga ko želi da se u XXI veku uključi u borbu za bolji svet. Nasuprot čudovišta jučerašnjice i današnjice uvek su stajali i uvek će stajati junaci i junakinje i mučenici i mučenice te borbe. Dopustite da vas Viktor Serž upozna sa njihovim sudbinama.