Devetog oktobra navršilo se 50 godina od ubistva Če Gevare, koji je za ljude širom sveta do danas ostao simbol revolucionarne borbe. Iako je on nesumnjivo zaslužio svoje mesto u istoriji borbene levice, važno je imati u vidu ograničenja koncepcije socijalizma koju je Če Gevera pokušao da sprovede u delo. Zato smo preveli ovaj kritički osvrt Semjuela Farbera prvobitno objavljen na sajtu magazina Jacobin.
Preveo Nemanja Stanimirović.
Če Gevara bio je iskren i predan revolucionar, ali on nikada nije prihvatio demokratsku srž socijalizma.
Glavni lideri Kubanske revolucije – Fidel Kastro, Raul Kastro i Če Gevara – imali su različite stilove političkog vođstva. Fidel Kastro, svakako najbitniji vođa, bio je, sve dok se 2006. godine iz zdravstvenih razloga nije povukao sa vlasti, harizmatičan i taktički prepreden revolucionarni političar, s namerom da učvrsti svoju vlast, te se zbog rizika gubitka kontrole nad ostrvom u početku protivio preranom sprovođenju ideoloških ciljeva.
Drugi čovek revolucije bio je Fidelov mlađi brat Raul, koji je vrlo brzo postao poznat po svojim represivnim aktivnostima, kao i po svojim organizacionim sposobnostima i disciplini. Raul je bio bivši član Socijalističke omladine, mladalačkog ogranka kubanske Narodne socijalističke partije (Partido Socialista Popular), ali je takođe blagonaklono gledao na Sovjetski Savez.
A zatim je tu bio i Če Gevara, čiji je čuveni lik preživeo i raspad Sovjetskog Saveza i nazadovanje kubanskog komunizma[1].
U neku ruku, skoro 50 godina nakon njegovog ubistva, Če se smatra najbitnijim od trojice lidera. Ipak, kao što sam ranije tvrdio, Če Gevarina politika imala je mnogo više zajedničkog sa politikom braće Kastro nego što bi mnogi njegovi sadašnji obožavaoci želeli da priznaju.
Prvo, on je sa njima delio politiku revolucije „odozgo“, koja mu je dozvolila da, zajedno sa braćom Kastro, zadrži političku kontrolu i inicijativu na ostrvu, zasnovanu na jednoj monolitnoj koncepciji socijalizma otpornog na bilo kakvu demokratsku kontrolu ili inicijativu „odozdo“.
Poput braće Kastro, Gevara je verovao u državu u kojoj postoji samo jedna partija, kao i u ekstremnu verziju avangarde, koju je nekada dovodio i do apsurda.
Na primer, njegov odgovor na socijalne i političke uslove koje je zatekao u istočnom Kongu, za koji je i sam rekao da ne sadrži nijedan od neophodnih uslova za socijalističku revoluciju – poput zahteva velikog dela ruralne populacije za zemljom, radničke klase (koja je postojala u regionu Katange), kao i značajnog imperijalističkog prisustva koje bi moglo da isprovocira sentiment nacionalnog otpora – bio je da stvori avangardnu komunističku partiju koja bi samostalno povela revoluciju u tom delu zemlje.
Još za vreme gerilske borbe u Sijera Maestri, Gevara je jasno artikulisao zamisao kubanskih revolucionarnih vođa pripisavši radničkoj klasi potpornu i podređenu ulogu u revoluciji.
Godinama kasnije, kada je predvodio mali gerilski odred u Boliviji, potrebe i politički potencijal militantnih i politički svesnih bolivijskih radnika podredio je potrebama vrlo male grupe kojom je on komandovao.
Čak i kada bi, s vremena na vreme, radničkoj klasi dodelio ulogu u zauzimanju vlasti, uradio bi to čisto iz poštovanja prema ideologiji Komunističke partije, time tretirajući radničku klasu tek kao ideološku apstrakciju.
Kasnije, nakon što je napustio kubansku vladu kako bi se posvetio gerilskom ratovanju u inostranstvu, produbio je svoju privrženost stavu koji je u centar socijalističke ekonomije stavljao tehnološku autonomiju i determinizam, a ne radničku klasu, što podseća na utopijski roman Edvarda Belamija Gledajući unazad koji je Če izuzetno cenio.
Če Gevarina specifičnost
No, Če Gevara se od braće Kastro razlikovao po nekim vrlo značajnim pitanjima. On je bio radikalni egalitarista, a ta je osobina u njemu ukorenjena boemskim odrastanjem u Argentini. Ni skoro šest godina na vlasti na Kubi (1959–1965) nimalo nisu uspele da umanje tu osobinu. Isti je slučaj bio s njegovom političkom iskrenošću, posebno u poređenju sa manipulatorom kakav je bio Fidel Kastro.
On je takođe imao asketsku crtu koja je, na primer, dovela do toga da za vreme okupacije gradića Sankti Spiritus u centralnoj Kubi, za razliku od drugih revolucionarnih vođa, pokuša da nametne puritanske politike, kao i da, na sastanku ministarstva industrije koje je vodio, primeti da bi razvoj „svesti“ mogao da pokrene materijalni progres u proizvodnji robe široke potrošnje.
Prema Gevarinom mišljenju, kubanski narod mogao je da nauči da u potpunosti živi bez televizije, što je zasnovao na primeru Vijetnamaca, koji nisu imali televiziju ali su svejedno gradili socijalizam.
Gevarin internacionalizam ili, preciznije, njegova želja da proširi revoluciju van ostrva, pogotovu na ostatak Latinske Amerike, bila je izraženija nego kod braće Kastro.
Ipak, ta želja bila je utemeljena na čistom ultraavangardizmu i supstituciji radničke klase i seljaštva „diktaturom proletarijata“ Komunističke partije, što je vodilo uspostavljanju nove vladajuće klase.
Takođe, Čeov egalitarizam i internacionalizam bili su povezani sa hipervoluntarizmom koji je izražavao u (ekonomskoj) politici, stavljajući akcenat na moralne pobude i stvaranje „novog čoveka“ potpuno posvećenog društvu i nezainteresovanog za individualno ispunjenje.
Gevarine lične i političke karakteristike – njegovo poštenje i njegov radikalni egalitarizam – možda su ga učinile podesnijim da bude komunista opozicionar nego dugoročni komunista vladar, koji je morao da prisustvuje porastu nejednakosti i korupcije koje su pratile Kubansku revoluciju.
Iako su mu egalitarizam, iskrenost i asketizam možda pomogli da izgradi i učvrsti komunističku revoluciju na Kubi, sistem čiju je izgradnju pomogao bi se gotovo izvesno okrenuo protiv njegovih fundamentalnih vrednosti.
Čuven je argument Maksa Vebera da je asketska puritanska etika odigrala ključnu ulogu u prvobitnom razvoju kapitalizma, ali da su kasnije, „dok je askeza preuzimala da svet prepravi i da se u svetu ispolji, spoljašnja dobra ovog sveta preuzimala sve veću, i konačno neizbežnu vlast nad ljudima, kao nikada ranije u istoriji. Danas je njen duh – da li konačno, ko to zna? – iz tog omotača izašao. Pobedonosnom kapitalizmu, svakako, od kad se on zasniva na mehaničkoj osnovi, nije više potrebna ova podrška“ (Veber, 1989: 190). Isto bi moglo da se primeni i na komunizam čiju je izgradnju na Kubi Gevara pomogao.
Zajednički cilj
Uprkos razlikama koje je Gevara imao u odnosu na braću Kastro i kubanske prosovjetske komuniste, on je do samog kraja s njima učestvovao u projektu rušenja kapitalizma i građenja novog socijalističkog društva.
Ovaj zajednički projekat bio je baziran na stvaranju novog klasnog sistema koji se oslanjao na državni kolektivizam, oblik vlasništva u kome država poseduje resurse i kontroliše privredu, dok je država u „vlasništvu“ centralizovane političke birokratije. Članstvo u vladajućoj klasi dobijalo se zauzimanjem pozicije unutar birokratskog sistema, koji je centar moći u društvu i koji spaja političku i ekonomsku moć.
Takva birokratska društva karakteriše stvaranje upotrebne vrednosti radi zadovoljavanja društvenih potreba koje određuje vladajuća klasa. U takvom sistemu, višak vrednosti ne prisvaja pojedinačno preduzeće koje je stvorilo taj višak, niti je on primarno ostvaren na tržištu.
Umesto toga, država prisvaja višak vrednosti radi ekonomije kao celine. Država prisvaja taj višak kroz svoje mehanizme planiranja i kontrolisanja – određujući vrstu, količinu i mesto proizvodnje dobara koja se proizvode.
Primarna svrha viška nije da se isplate plate ili privilegije birokrata (sve što je više od profita služi primarno da finansira privatnu potrošnju kapitalističke klase), mada državni funkcioneri zaista mogu uživati specijalne privilegije.
Primarna svrha viška jeste da finansira akumulaciju kapitala, investicije, odbranu i ostale oblike potrošnje koje određuju birokratija, kapitalisti i kapitalističko tržište – baš kao što kapitalisti i kapitalističko tržište to rade u kapitalističkom sistemu.
U ovakvom društvenom sistemu postoji kritična kontradiktornost između potrebe za planiranjem i nedostatka političkih sloboda, koje su ključne za efikasno i precizno planiranje. Bez političkih sloboda nema pravih, istinitih povratnih informacija, niti nezavisnih inicijativa „odozdo“ koje čine sprovođenje ekonomskih planova u delo mogućim.
Antibirokratski orijentisani buntovnici/e i revolucionari/ke koji bi mogli biti inspirisani Gevarinim likom, koji je predstavljao beskompromisni revolucionarni duh, svoje ciljeve mogli bi da postignu jedino kroz proces koji spaja politike socijalizma, demokratije i revolucije.
Socijalizam: jer se istinska emancipacija radnih ljudi može dostići samo kada su i ekonomija i politika pod kontrolom žena i muškaraca koji svojim radom čine društveni život mogućim. Demokratija: jer su vladavina većine i poštovanje prava manjina i društvenih sloboda jedini način da ljudi zaista, a ne samo u teoriji, kontrolišu svoju sudbinu. Revolucija: jer čak ni autentične reforme, koje bi bile široko prihvaćene, ne mogu doneti istinsku emancipaciju i oslobođenje.
U svakom slučaju, otpor moćnih radikalnim društvenim promenama može učiniti revoluciju i neizbežnom i poželjnom.
[1] Autor teksta prilično slobodno označava politički sistem na Kubi kao „komunistički“, iako u tekstu kritikuje njegovu kapitalističku logiku. Stoga odrednicu treba shvatiti upravo onako kako je autor upotrebljava: čisto nominalistički (op. ur.).