Drugi deo kratke biografije jednog od utemeljivača radničkog pokreta na ovim prostorima osvrće se na poslednjih nekoliko godina njegovog života i izgradnju Socijaldemokratske partije. Piše, Darko Delić
Krajem 1902. režim krute reakcije dodatno je ojačan stvaranjem generalske vlade. 1903. Radničke novine bivaju zabranjene i Dragović u 23. broju najoštrije napada reakcionarnu politiku vlade. U isto vreme pozivao je radnike da ne klonu, pišući „da se ne treba bojati ničega kad je u pitanju svest, solidarnost i samopregorevanje“. Taj broj je bio poslednji pod poslednjom vladom poslednjeg kralja iz dinastije Obrenović. Devet dana kasnije desile su se u Beogradu poznate „martovske demonstracije“, kada je Cincar-Markovićeva vlada prolila radničku krv u velikoj akciji, jedinoj ovog tipa u ono gluvo političko doba.
Posle 29. maja 1903, kada je u Srbiji izvršen prevrat ubistvom kralja i likvidacijom njegovog desetogodišnjeg ličnog režima, stvorene su mogućnosti da se i radnička klasa u Srbiji organizuje za svoju političku borbu i da u punijoj meri nastavi rad na svom sindikalnom organizovanju. Već 20. i 22. jula 1903. godine, održani su osnivački kongresi Srpske socijaldemokratske partije i Glavnog radničkog saveza. Po Dragovićevom predlogu, sa kojim su se složili i svi ostali drugovi koji su radili na pripremi kongresa, kongres je jednoglasno usvojio program Nemačke socijaldemokratske partije kao svoj program, koji je u to vreme u Socijalističkoj internacionali smatran najboljim marksističkim programom. Takođe, na kongresu je Dragović izabran za sekretara partije i u ovoj funkciji je ostao do kraja života, kao i na mestu urednika Radničkih novina.
U jesen 1903. otvara se Sindikalna škola, za članove u Beogradu. Ovo je bila prva socijalistička škola u radničkom pokretu Srbije, socijalistička po tome što je Dragović sindikalnu politiku teorijski i praktično predavao na osnovu marksističkih shvatanja.
Sindikati svoju ekonomsku borbu moraju voditi na bazi nepomirljive klasne borbe, kao što tu borbu vodi i partija i obe ove borbe moraju predstavljati jednu celinu. Dragović je znao da su za stvaranje zdravog sindikalnog pokreta i njegov pravilan razvitak pre svega potrebni dobro izgrađeni sindikalni agitatori i funkcioneri, a ovi se teorijski, a i praktično mogu izgrađivati najbolje u jednoj školi koja će stalno trajati. On, kao sekretar partije, nijednog trenutka nije zapostavljao rad na izgradnji partijskih organizacija i članova, ali je naročitu pažnju u početku posvećivao sindikalnom pokretu jer iz sindikalnih organizacija u kojima živi duh klasne borbe u prvom redu imaju da se regrutuju članovi partije, a članovi partije koji su u isto vreme i članovi sindikata predstavljaju najpouzdaniju borbenu snagu, najnapredniji deo radničkog pokreta.
Navodeći Marksove reči da je broj članova u organizaciji jedan element uspeha, ali ne i sam uspeh, on je naročito naglašavao da su svest, solidarnost i disciplina tri kamena temeljca svake borbene organizacije, kao i celog radničkog pokreta. Jedinstvo u tim težnjama i mislima radništva, da radništvo pojmi svoj društveni položaj, da shvati svoje interese i da vodi borbu za bolji život i svoje konačno oslobođenje, to je klasna svest, iz koje se rađa solidarnost. A borba i solidarnost idu naporedo. Kada je u pitanju disciplina, unutar radničkog pokreta disciplinom se ne smatra nešto kao što je sila u vojsci i ne znači nikakvu pokornost i potčinjenost, već se stvara svešću i znak je solidarnosti i demokratičnosti.
Već od ranih dana partije, Dragović je nastojao da što više članova sindikata ulazi u partiju, ne samo formalno (golim uplaćivanjem partijskog uloga), već da partija bude akciono dobro organizovana i da je to „glavni zadatak partije koji ona ima da izvrši“.
Zastupao je izuzetno rigorozne uslove pod kojima su se ljudi mogli uključiti u partiju i to se posebno ogledalo na primerima inetelktualaca i ljudi iz provincije, van gradskih sredina, za koje se sumnjalo da bi mogli da utiču na odlučni, militantni proleterski kurs.
U jednom momentu 1904. godine grupa intelektualaca unutar partije je zastupala tezu da sindikati trebaju da budu „politički neovisni od partije“, te da partija „može da guši spontan razvoj sindikata“ itd. Nastala je velika polemika unutar partije koja je prerasla u otvoren razdor, ali koja se okončala isključivanjem „cepačke“ linije. Ovaj događaj je još jednom naterao Dragovića da adresira učešće intelektualaca i ostalih „nezavisnih elemenata“ unutar radničkog pokreta, elemenata za koje je Dragović tvrdio da „su jednom nogom još u buržoaskom društvu i sistemu, a da bi drugom da sudeluju u socijalističkoj borbi“.
Govorio je da „koliko inteligencija može da bude anđeo za pokret, može jednako biti i zao duh“, pre svega zbog dve stvari za koje je smatrao da krase ovaj sloj: lični interes i buržoaski individualizam koji može da se graniči sa anarhističkim opredeljenjima.
Prvi oštriji i teži sukob radnički pokret u XX veku je imao 1904. godine sa oficirskom klikom. Naime, krajem 1904. godine jedna grupa oficira planski je izvršila iznenadni napad na socijaliste u Kragujevcu. Napad je bio izvršen ne samo zbog toga što je socijalistički pokret ustao protiv militarizma, već i zato što su oštro kritikovali razuzdane postupke oficira, kako prema pripadnicima pokreta, tako i prema vojnicima u kasarni.
No, iako su radnici bili napadnuti i njihova krv prolivena, vlada se stavila na stranu oficira, a buržoaska štampa se digla protiv radničkog pokreta. Dragović je tim povodom rekao da to nije bilo prvi put i da svaki put kada je radnički pokret jačao i hvatao dublje korene, protiv njega se dizala brutalna borba u ime „prestola i oltara“.
Treba reći da je u tom momentu militarizam u Srbiji predstavljao dvostruko zlo: sa jedne strane, on je u finansijsko-privrednom smislu padao kao najteži teret na leđa radnog naroda, a sa druge strane je kao sama pojava reakcionaran, jer su vojničke zavereničke klike i „soldateske“ vršile vrlo štetne uticaje na društveni život Srbije sve od prvih dana novog ustavno-parlamentarnog režima.
Interes radničkog pokreta tada je bio da se onemogući svaki uticaj nasilnih militarističkih faktora, kao i uticaji kralja i dvorske kamarile. Radnički pokret u Srbiji je imao jake razloge da se u tom momentu bori za jednu što podnošljiviju vladu parlamentarne demokratije, pošto bi svi drugi oblici buržoaske vladavine bili znatno nepovoljniji. Treba napomenuti da je dosta građanskih partija dizalo buku oko oficirskih klika koje su u tom periodu postavljale vlade i raspuštale skupštine, ali je jedino socijalistička partija bila dosledna i principijelna po pitanju militarizma, jer je tražila da se uvede narodna vojska koja bi ovu vojničku tiraniju onemogućila.
Drugi krupan događaj za vreme Dragovićevog angažmana desio se samo deset dana nakon događanja u Kragujevcu.
Vlada je 10. jula 1904. izdala raspis protiv socijalističkog pokreta u celoj zemlji. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova, Stojan M. Protić dao je policijskim upravama odrešene ruke u borbi protiv socijalističkih aktivista. Dragovićev komentar iz Radničkih novina je glasio: „Mi ne gubimo iz vida da ćemo u borbi protiv reakcije imati i razbijene glave, polomljena rebra i polomljene živote, ali nas to neće zadržati u borbi, a ona mora biti uvenčana pobedom proleterijata kome je potrebna sloboda. Organizovani proleterijat se ne da zadržati u svom napredovanju, a on će imati i volje i životne snage da otme i upražnjava ustavna prava koja mu buržoazija, preko radikalske vlade, želi da konfi skuje”.
Već 1905. godine Dragovića je slamala bolest i držala ga je podalje od velikog broja partijskih aktivnosti. Vrlo bolestan, 18. decembra je ipak glasao za partijskog poslaničkog kandidata za grad Beograd. Vratio se u postelju i 6 dana kasnije, u noći između 24. i 25. decembra, umro.
Dimitrije Tucović, kome je Radovan Dragović bio prvi učitelj u socijalističkoj teoriji, povodom Dragovićeve smrti u Radničkim novinama je napisao: „Golema žalost, jer smo izgubili najboljeg među nama u najlepšim godinama života u trenutku kada je njegova sposobnost još mnogo obećavala, a partija mnogo trebovala…
Socijalistički pokret izgubio je u Radovanu čoveka koji je svoj život dao i koji je jedino u njemu dočekivao i propraćao radost i sreću života svoga. Uspesi, pobede i svetkovine radničkog pokreta bili su jedini dani sreće i radosti za ovoga vrloga čoveka koji je u bedi rođen i u bedi umro“.