Društvena situacija koja se izgradila u doba helenizma u mnogo čemu je nalik današnjoj. Razlike, neosporivo je, postoje, ali čini se da su uočljive sličnosti zahvalnije za temu kojom se bavimo, piše Stefan Slavković
U periodu koji nazivamo helenističkim – dakle, u tri veka nakon života Aleksandra Makedonskog – središte naučnog i umetničkog razvoja prestaje da postoji; Grčka je izgubila primat usled osvajanja Istoka, i sve delovanje, ekonomsko i kulturno, premešta se na šire područje. Posledica te pojave jeste hibridizacija, do tada veoma omeđenih, kultura i civilizacija. S te strane posmatran, helenizam izgleda izuzetno moderan, ako ne i aktuelan.
S vremenom se pojam nacionalne kulture razgradio; i ne samo on – „grčko“ i „varvarsko“ ostali su tek nominalni entiteti, koje je realnost svakodnevno pobijala i osporavala.
Različite struje su se svuda usklađivale, a granice gubile. Tako su i društveni slojevi bili iznivelisani, u do tada neviđenoj meri.
To se međutim nije moglo reći i za odnose između klasa. Razlike između prihoda su rasle, profit se akumulirao na, za takvo društvo, logičnim mestima, dok se broj pripadnika osiromašenih slojeva, na prvom mestu seljaštva i robova, progresivno povećavao. Rečju – neprijateljstvo između klasa bilo je sve uočljivije.
Na širem planu, pak, građanin više nije bio vezan za svoj polis, već je, u zavisnosti od ekonomske moći kojom je raspolagao, mogao putovati, obrazovati se i učestvovati u, od tada, ne više specijalističkim i individualnim poduhvatima, već u kolektivnim i veoma retko usko ograničenim delanjima.
Prvi zaokret ka takvim mogućnostima načinili su sofisti koji su racionalističkim pristupom praktičko znanje uzdigli na nivo vrline. Stoici su, nakon njih, prvi vrednovali čoveka izuzimajući iz kriterijuma nacionalnu i rasnu pripadnost. Treba, međutim, primetiti da su sofisti svoje delanje razgranali upravo usled razvoja mahom bogatih trgovaca i zanatlija u Atini, odnosno da su stoici sebi svojstven kosmopolitizam filozofski razvili po dvorovima (ne selima ili gradovima!) naslednika Aleksandra Makedonskog.
Helenizam je, suštinski, porekao tradiciju aristokratskog društva, prepunu opskurnih i besmislenih nagađanja i predrasuda. Kako su aristokratska načela odumirala, „buržoazija“ bogate klase dobila je dovoljno prostora da preuzme primat.
Osnovno oruđe, međutim, bila je, kako smo već rekli, ekonomska moć pojedinca, koja je, realno gledano, veoma malo mogla da varira. Ekonomski položaj je, iako nominalno podležan promeni, rođenjem bio jasno utemeljen. Apriorno niži društveni slojevi nisu imali iste mogućnosti kao apriorno bogatiji, te su se „takmičenje“ i „progres“ pretvorili u teorijski obrazložene pojmove koji se u praksi nisu mogli oteloviti.
Zbog svega navedenog, Hauzer je, čini se, ovaj period s pravom nazvao „erom kosmopolitskog kapitalizma“.
Nove trgovinske rute, pronalazak novih sirovina i robe, kao i oblikovanje do osvajanja nepoznatih tržišta – sve je to uticalo na stvaranje, može se reći, prve ideje slobodnog tržišta. Gotovo kapitalističko shvatanje trgovine prekinulo je veze trgovaca s njihovim rodnim mestima – na nivou ideje, oni su se mogli otisnuti bilo gde u tadašnjem poznatom svetu, mogli su sa svojom robom konkurisati gde su hteli.
Problemi su, međutim, bili mnogobrojni; u većini slučajeva, trgovci i njihove zadruge su propadale, što usled odavno ustoličenih lokalnih ekonomija koje su imale sopstvene zakonomernosti, što usled piraterije koja je tada prvi put postala organizovana, samom činjenicom da karavani nisu bili zaštićeni od strane jednog konkretnog društvenog uređenja.
Slična se stvar dogodila i sa naučnom i umetničkom delatnošću. Umetnici i naučnici su se odvajali od svog rodnog mesta, putovali gde su njihove usluge bile cenjene, i uglavnom završavali kao deo organizacije koja je funkcionisala po principu podele intelektualnog rada i koja samu sebe nije teritorijalno ograničavala.
Julius Kerst primećuje da je ta podela sprovedena po ugledu na državnu upravu tog vremena, centralizovanu birokratiju i hijerarhiju činovnika.
Došlo je do racionalizacije metodologija kulturnog rada – naizgled suvišna pitanja su bila odbačena, a kako je u helenizmu čovek sve posmatrao kao robu, materijal, zahvatljivu, opipljivu i, na tom nivou, uporedivu vrednost, duhovni život je neminovno postao materijalizovan, pa i artificijelan.
U takvoj konstelaciji, suvišna pitanja su bila ona koja su se odnosila na nevidljivo, neizrecivo, ontološki determinišuće.
Umetnost je postala surogat same sebe, istoricizam se sveo na katalogizaciju, a kolekcionarstvo (kako dela, tako i njihovih manje ili više uspelih kopija) dokaz ukusa na delu.
Stoga ni ne može začuditi to što su umetnička i estetička ostvarenja u doba helenizma bila posve diskutabilna, ako ne i marginalna. Helenistički ukus bio je zasnovan na istorijskom, spoljašnjem pristupu.
Delo je bilo artefakt s precizno određenom tržišnom vrednošću, koju su određivale brojne odlike: starost, potom prikladnost savremenim težnjama, pa i grad iz koga je poteklo.
Ono što je umetničkom delu inherentno – estetska vrednost, „svrhovitost bez svrhe“, Kantovim rečnikom rečeno – nije bilo i primarno pri evaluaciji. Ontičko je, negde, prestiglo ontološko.
Upravo zato je i bilo moguće pronaći, kako u privatnim, tako i u državnim kolekcijama, i autentična dela i njihove kopije, jedne do drugih.
Strogo formalna umetnost više klase i manje formalna umetnost niže klase stajale su jedna pokraj druge. Erudicija je otvorila vrata eklekticizmu koji je, iako posve koristan kao plodno tle volji u stvaranju, ipak bitno destabilizovao merila klasične umetnosti (doduše, ne i norme – one su posmatrane kao svedočanstvo zlatnog doba umetnosti).
To je u uskoj vezi s društvenim činiocima u određenju javnog ukusa. Ukoliko su ciljne grupe raznolikije, onda i ukusi moraju biti umnoženi i različiti. Ranija srednja klasa istupila je kao značajan kupac umetničkih dela. Ne posmatrajući ih na pravi način, već kao stvar prestiža, usvajala je pređašnji ukus plemstva, ponovo – nepromišljeno, kao statusnu odrednicu.
Došlo je do mešanja stilova, rodova čak; Lisip i Praksitel su tako razvili piktorijalno vajarstvo, a drame su imale sve više lirskih i retorskih upliva.
U slikarstvu se, u skladu s materijalizacijom kulture, prvi put pojavljuju motivi mrtve prirode, a portreti sve više dobijaju na popularnosti.
Književna dela se više ne bave problemom čoveka, već životima pojedinih ljudi, individua, te se u anegdotama pisanim po biografijama i autobiografijama tražila nit psihologije koja bi pomogla u tržišnom nadigravanju.
Nova atička komedija fabulu gradi ne oko bogova i heroja, već oko svakodnevnih komičnih situacija iz života niže i srednje klase.
Te fabule se zasnivaju na novcu, testamentima, očevima tvrdicama, grabljivim ljubavnicama, nepoštenim gotovanima… i svi fabularni problemi se razrešuju – motivom ljubavi, budući da se ljubavnici bore protiv, rekosmo već, ne bogova ili heroja, već protiv aparata klasnog društva.