Nedavni upad privredne policije u prostorije mesečnog lista Republika zbog objavljivanja reklama zrenjaninskih preduzeća „Jugoremedije“ i „Luksola“ predstavlja još jedan korak dalje u jačanju državne represije protiv političke opozicije u Srbiji.
Naš list upozorava na situaciju u kojoj državni aparat represije postaje sve značajniji igrač na političkoj sceni već više od godinu dana. Upotreba policije da se skloni romsko naselje na Novom Beogradu zbog održavanja Univerzijade 2009. godine bio je prvi znak da se budi još jedan talas državne represije nalik na akciju „Sablja“ posle ubistva premijera Zorana Đinđića u martu 2003.
Policijska represija je već dugo vremena svakodnevno iskustvo omladine iz prigradskih naselja i opština. Sada nju trpi svaka grupa radništva koja dođe u Beograd da protestvuje za svoja prava. Nju je pretrpela i LGBT populacija Srbije kada je pokušala da organizuje Povorku ponosa na jesen 2009, kada je policija zabranila skup u centru Beograda zato što navodno nije mogla da obezbedi sigurnost manifestacije.
Od tada je svaki glas koji se kritički bavi važnim društvenim temama postao meta državne represije, potpuno nezavisno od uticaja koji realno ima. Tako je prošlogodišnje hapšenje par mladih aktivistkinja i aktivista prilično skromne organizacije pod nazivom Anarhosindikalistička inicijativa (ASI), pod optužbom međunarodnog terorizma, imao za cilj da zastraši celu levicu – kao što se od tada i potvrdilo kada je 16. juna 2010. konačno okončan proces oslobađajućom presudom za sve optužene.
U tom ključu treba shvatiti policijsku hajku protiv Republike. Taj list je po peti put pokrenut još 1989. godine, sa ciljem borbe za demokratizaciju društva. Nakon sloma komunističkih vlasti i raspada Jugoslavije, Republika je ostala aktivna u borbi protiv rata i autoritarnog režima Slobodana Miloševića.
Ni posle promena 2000. godine Republika nije ćutala. U proteklom periodu je postala trn u oku „žutog režima“, jer je stala u odbranu svih koji su bili na meti policijske represije.
Međutim, njen najveći greh je podrška radničkim borbama protiv onoga što se često naziva lošom privatizacijom. Glavni urednik lista, poznati sociolog Nebojša Popov, je na konferenciji za novinare 21. jula optužio vlast za pokušaj reprivatizacije „Jugoremedije“ i zastrašivanje radništva koje u radnicima-akcionarima „Jugoremedije“ i njihovoj borbi može da prepozna realnu alternativu standardnoj pljačkaškoj privatizaciji.
Ovo nije izuzetak korišćenja policije kako bi se ugušio svaki pokušaj socijalnog samoorganizovanja odozdo. Svetska kapitalistička kriza nije zaobišla Srbiju, koja sada za održanje domaće potrošnje zavisi od stranih kredita, usled sistematskog uništavanja naše privrede diktatom zapadnih sila i međunarodnog finansijskog kapitala.
Sada, kada se celoj klasi novopečenih kapitalista i njihovim lakejima, tj. političkim stranakama i državnim činovnicima, trese pod nogama jer ne znaju da li im preti bankrot poznat kao „grčki scenario“, logično je da će oni koristiti svako sredstvo da brane svoje kriminalno stečeno bogatstvo.
Takvo stanje nije nešto što je proizvod neuspele tranzicije, već je apsolutno predvidiv rezultat klasične kapitalističke krize. Dovoljno je samo navesti korupciju i političku represiju u Berluskonijevoj Italiji da bi postalo jasno da ni najrazvijenije kapitalističke države nisu u ništa boljem položaju nego današnja Srbija.
Bankrot parlamentarne demokratije
Zato, kada tržišni fundamentalisti poput Čede Jovanivića kukaju za ekonomskim reformama i vladavinom prava, mi se pitamo na kojoj planeti oni žive. Zar zvuči iole uverljivo da bi Milka Forcan bila bolji poslodavac od Miroslava Miškovića?
Kada je desna ruka najvećeg tajkuna u Srbiji napustila Miškovićevu „Deltu“ i otpočela sudski proces oko kontrole nad raznim delovima ove trgovačke imperije, liberalni mediji su se trudili da Forcanovu prikažu kao modernu i sposobnu preduzetnicu koja bi mogla da predstavlja novu generaciju menadžera, sposobnu da izvuče Srbiju iz krize.
To je, međutim, bajka. Upravo je dobitnica nagrade „menadžera godine“, koju joj je 2005. dodelila Privredna komora Beograda, i žena odlikovana ordenom Svetog Save za doprinos izgradnji istoimenog hrama, bila ta koja je Miškoviću pomogla da stekne sve ono što je napravio.
Sada, kada su pojedini srpski tajkuni u međusobnoj svađi, odjednom se i politički vrh „žutog režima“ oglasio, pokušavši da prikupi jeftine političke poene napadima na „nepristojno bogatstvo“ onih koji su im do juče bili finansijeri.
Bilo kakav govor o vladavini prava u ovim okolnostima je ustvari poziv Ivici Dačiću, bivšem Miloševićevom pioniru i današnjem ministru unutrašnjih poslova, da u ime odbora koji upravlja opštim poslovima cele buržoaske klase rešava sporove u društvu. To je kao slanje poziva glavnom mafijašu da rešava sporove između mafijaša, pa ko živ, ko mrtav.
Ne iznenađuje onda da je vrh glavne opozicione partije u zemlji bio u panici kada su početkom leta počele da se šire glasine da je vođa Srpske radikalne stranke (SRS) Vojislav Šešelj iz Haga naručio od Joce Bojovića, jednog od šefova beogradskog kriminalnog podzemlja, ubistvo njegovog bivšeg saradnika i sadašnjeg vođe naprednjaka Tomislava Nikolića.
Sve to se dešavalo neposredno nakon skandala na lokalnim izborima u Boru gde su partije vladajuće koalicije vodile ljutitu borbu protiv Srpske napredne stranke (SNS).
Došlo je dotle da je SNS na odgovornost pozvala upravo Ivicu Dačića zato što su pobornici vladajućih partija, kao zaposleni u javnoj službi u Boru, navodno odobrili i omogućili slanje lažnih uplatnica putem lokalne pošte. Uplatnice su tražile od građana da uplate određenu sumu novca na račun SNS, zbog povećanih troškova predizborne kampanje.
Drugim rečima, izgleda kao da ima dosta nervoze ili bahatosti u „žutom režimu“ kada se ovakvi potezi povlače protiv jedne prilično pripitomljene opozicije. SNS u Boru, uz svu retoriku o mučeništvu i interesantnu koaliciju sa četničkom Novom Srbijom i miloševićevskim Pokretom socijalista, nije uspela da porazi partije vladajuće koalicije na lokalnim izborima.
Uprkos svemu, vođe SNS su sredinom jula otputovale u Brisel na sastanke sa evropskim čelnicima i vratile se uz hvalospev o EU. Siroti Nikolić verovatno ceni da još uvek nije ubedljivo pretekao omraženi „žuti režim“ zato što nije prihvaćen od strane mnogih birača koji strepe od povratka devedesetih, kada je on bio zamenik predsednika vlade.
To možda i ima smisla kada se uporedi sa putanjom SRS i DSS. Obe partije sada se bore da pređu cenzus.
Neočekivani uspeh Dinkićeve koalicije u Boru pokazuje, međutim, nešto sasvim drugo. Dinkićevo usrksnuće je dokaz da kada si u opoziciji nije dovoljno kukati. To je za SNS mnogo veći problem od njihovog dugotrajnog pokušaja da se približe Tadiću i Miškoviću.
Jer, ako najomraženiji ministar i bez sumnje jedna od najodgovornijih ličnosti za tešku socijalnu situaciju većine u Srbiji, uspeva da pobedi na lokalnim izborima u gradu uništenom tokom tranzicije, onda bi trebalo da bude jasno da birači iznad svega traže konkretan program za izlazak iz krize.
Ako je Dinkić bio spreman da obećava investicije i da predviđa odmrzavanje plata u javnom sektoru, ne treba da čudi da su mu ljudi iz očaja poverovali. On je svakako pridobio i glas sitnih poslodavaca kojima godinama obećava i nebo i zemlju, ali je teško objasniti njegov uspeh ako se ne prizna da je on svakako privukao barem deo radničke klase.
Pouka mora da bude jasna. Samo zato što je sistem istrulio iznutra ne znači da će on nužno i pasti. Ako ga niko ne šutne, on će poput vampira nastaviti da pije krv građanima, da održava zombi banke i da crpi novu snagu od svojih nemoćnih žrtava.
Potrebna je nova levica
U zemlji u kojoj padaju plate i penzije, raste broj nezaposlenih, diže se cena javnih usluga, a pada njihov kvalitet, školovanje postaje sve skuplje i život sve brutalniji, razumljiva je istovremena vlast beznađa i besa.
Ova kombinacija ponekad izrađa politiku beznađa i besa, čiji je najpoznatiji primer fašistički pokret iz tridesetih. Za to danas postoji dosta prostora u Srbiji.
Dramatičan primer ovog leta bio je napad na Rome u Jabuci kod Pančeva početkom juna. Nakon ubistva jednog mladića za koje je optužen maloletni Rom, meštani su organizovali hajku protiv lokalnog romskog stanovništva.
Prema iskazu očevidaca, jedna romska kuća je zapaljena od strane mase, a mesna policija nije reagovala. Štaviše, iz vlasti je došla tvrdnja da se u masu infiltriraju fašisti i desni ekstremisti.
Licemerje države, koja koristi policiju protiv štrajkača ili opozicije, ali ne protiv rasističkog nasilja mora da ostavi otvorena vrata fašistima koji su spremni da nezadovoljstvo kanališu na način koji stvara i produbljuje podele među potlačene i zbog toga odgovara vladajućem poretku.
Poznata činjenica da deo državnog aparata daje podršku takvim grupama zato ne treba da iznenadi. One su deo represivnog aparata, čak iako deluju autonomno od države.
Tu prividnu kontradikciju je možda dobro izrazio Zoran Dragišić, profesor Fakulteta bezbednosti, koji je radio kao koordinator bezbednosne studije Povorke ponosa. On je prilikom zabrane Povorke objasnio da mnoge desničarske grupe dobijaju novčanu i tehničku pomoć od elemanata u državnom aparatu. Stoga, oni su uspeli da pobede državu:
„Ti momci zaslužuju sve čestitke jer su pokazali da jedna dobro organizovana, mala grupa ljudi bez puno znanja i obrazovanja, samo ako se dobro organizuju, mogu da iskoriste slabosti onih koji se predstavljuju kao državni funkcioneri.“
Iako bi to trebalo da plaši građane Srbije, trebalo bi takođe da im bude i lekcija. Svako, ako se dobro organizuje, može da porazi ovu propalu državu.
Zato svi oni kritični glasovi koji se bore za svoja prava i prava drugih ne smeju da pokleknu pred državnom represijom. Moraju da se organizuju.
Ima više primera uspeha ili polovičnog uspeha u pogledu najrazličitijih odbrambenih ili parcijalnih borbi za neka socijalna ili građanska prava. Grupa za monitoring procesa protiv šestoro anarhista je uspešno mobilisala javnost protiv ove nepravde, što je za krajnji ishod imalo i njihovo oslobađanje.
Bilo je raznih lokalnih kampanja za odbranu javnog prostora, poput Petog parkića u Beogradu.
Uspeh radnica i radnika zrenjaninske „Jugoremedije“ početkom 2007. da spreče kršenje zakona, posle dugogodišnje borbe, omogućio im je da danas budu većinski akcionari svog preduzeća.
Brojni studentski protesti u Beogradu, počevši sa blokadom Filozofskog fakulteta 2006. godine, izvukli su razne ustupke od uprave Univerziteta i od ministarstva. Ta borba se nastavlja.
Međutim, sve te borbe koje ostaju polovične upadaju kasnije u problem, jer ne predstavljaju alternativu kapitalističkom sistemu.
Levica je nakon procesa anarhistima pod većom prismotrom države.
Javni prostor je pod konstantnim napadom. „Jugoremedija“ je osnovala lokalnu partiju koja kao deo SDPS-a Rasima Ljajića deli lokalnu vlast sa Demokratskom strankom, koja predsedava nad najvećim talasom represije i sada preti pobornicima „Jugoremedije“ sa napadom na Republiku.
Studenti se još uvek bore za besplatno obrazovanje.
Jasan zaključak je da je sve te borbe potrebno povezivati, zarad efikasnosti i odbrane od države.
To, međutim, nije lak zadatak. Da bismo uspeli da spajamo različite i parcijalne borbe, moramo biti svesni da ne postoji nekakav Kineski zid koji razdvaja socijalne od političkih borbi. Vladajuća klasa ne pravi razliku i spremna je da šalje policiju, gangstere i fašističke huligane da razbiju svaku pretnju njenom poretku.
Vredno je videti samo ponašanje kapitalističke klase u Grčkoj koja se nalazi pod diktatkom Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda. Ona je spremna da najbrutalnije iscedi poslednju kap znoja i krvi iz svog naroda kako bi otplatila grčki dug i tako spasila dužnički sistem od kog zavisi vladavina kapitala.
Međutim, cela kapitalistička klasa sveta drhti pred otporom grčke radničke klase. Ona je u strahu da će bez odlučujuće pobede biti suočena sa vatrenim pobunama u svim glavnim gradovima Evrope i čitavog sveta.
Zato je organizovanje konkretnih akcija solidarnosti sa grčkom radničkom klasom danas od ključnog značaja za razvoj radničkog pokreta u Srbiji.
Mi smo nedavno organizovali tribine u Beogradu i Zrenjaninu sa radnikom štrajkačem iz Grčke. Slučaj Grčke može da utiče na svest najborbenijih slojeva među radnicima i studentima da se povezuju i pokrenu što veći broj ljudi u odbranu naših prava.
Nova levica svakako može da se stvori gotovo preko noći ukoliko neka dramatična bitka za odbranu radničkih prava ili neki pojedinačan slučaj nepravde zapale novu vatru odozdo.
Ipak, talasi borbe su kroz istoriju često nastajali upravo zbog strpljivog i mukotrpnog rada organizovanih manjina, koje su pružale podršku i pomoć onima kojima je to bilo potrebno.
Iz takvih grupa su se često rađali novi sindikati ili nove političke organizacije. Primer danas u Srbiji je stvaranje Koordinacionog odbora radničkih protesta, koji je spojio nekolicinu preduzeća u borbi za njihova prava. Nedavna odluka da Koordinacioni odbor formira novo udruženje, Radnički pokret Srbije, može da igra bitnu ulogu u razvoju radničke svesti na našim prostorima.
U svim ovim primerima je jasno da treba okupljati sve one koji razumeju potrebu da povezuju borbe i insistirati na principu da će svaki pokret koji nastaje odozdo biti uspešan samo ukoliko okuplja širok broj ljudi i ostaje radikalan u svojim zahtevima i metodima. Unutar toga, potrebno je stvarati jezgro koje je spremno ne samo da se bori protiv sistema, već i da ga sruši.
List Solidarnost i Marks21 su posvećeni ostvarenju tog cilja. Ako ste saglasni sa nama, pridružite nam se. Bolji svet je moguć, ali samo ako se za njega izborimo.