Štrajk u IP „Prosveta“, o kome smo u Solidarnosti izveštavali i ranije, traje već više od šest meseci, a da na vidiku nema znakova da će se situacija zaposlenih u ovom preduzeću uskoro razrešiti. Radnici i radnice „Prosvete“ su, nakon katastrofalne privatizacije, nepoštovanja ugovora i neispunjenja obaveza polsodavca prema zaposlenima, rešili da stupanjem u štrajk odbrane svoje preduzeće i svoja radna mesta. Ostati tako dugo dosledni cilju svoje borbe nije lako, kažu Ljubica Stjepanović Muhić i Mirjana Nardin, liderke štrajka.
Malverzacije i zastrašivanja
Uslovi u kojima se nalaze zaista jesu teški, besparica usled nedostaka prihoda, konstantna šikaniranja od strane poslodavca, ignorisanje nadležnih ustanova u cilju odbrane Kupčevih interesa, medijska blokada… Telefoni na radnim mestima odavno su isključeni zbog neplaćenih računa, a štrajkači povremeno ostaju i bez struje.
Dejan Pantović, kupac izdavačkog preduzeća „Prosveta“ nedavno je, 12. avgusta, pokušao ponovo da slomi štrajk – doduše ovog puta ne pretnjama, već lažnim navodima da je svoje obaveze konačno izmirio.
„Za to nam nije mogao pružiti nikave dokaze, jer oni ni ne postoje. Da smo tada prekinuli štrajk napravili bismo alibi da se kupac ostavi na miru, a slika koja bi bila poslata društvu pokazivala bi da je on svoje obaveze ispunio,“ navodi Ljubica Stjepanović Muhić.
Valja napomenuti da je polsednji rok koji je Pantoviću dat da izmiri obaveze iz kupoprodajnog ugovora istekao 22. jula. Prema odluci donetoj u Agenciji za privatizaciju, tada je trebalo ući u postupak raskidanja ugovora.
Sastanci održani u Agenciji od tada na svom dnevnom redu ipak nisu imali privatizaciju Prosvete. „Jasno je da je po sredi namerno odugovlačenje, kako bi se ispod žita nešto uradilo da se privatizacija ne poništi,“ nastavlja Ljubica.
Kupac je tek 12. avgusta uplatio sumu na ime dohodaka, zdravsvenog i socijalnog osiguranja, ali, osim što mu je rok za plaćanje već istekao, ostalo je još oko 10% dugovanja. Plaćanje rate na ime kupovine preduzeća ovde nije uključeno.
Sve ovo vreme radnicima je jasno da do toga neće ni doći. Dejan Pantović nema novca na svojim računima, štaviše u blokadi je za 157 miliona dinara, a lanac knižara „Mamut“ je u procesu gašenja.
Beogradski sajam knjiga se, međutim, bliži. Ove godine „Prosvetina“ izdanja na njemu neće biti predstavljena, jer je Pantović pre par meseci ispraznio magacine.
„Obaveze ostaju neizmirene, preduzeće se ne otplaćuje, magacini su prazni, on je u blokadi, a njegove knjižare propadaju. Očigledno ne postoji ni jedan pokazatelj da će kupac moći da izmiri zaostale obaveze, a kamoli da poboljša poslovanje i obezbedi opstanak „Prosvete“. Odavno je jasno da to nikome nije cilj, osim zaposlenima,“ rekla nam je Ljubica.
Povrh svega, na sastanku održanom 17. avgusta, kome su prisustvovali i predstavnici Agencije za privatizaciju i ministarsva ekonomije, gospodin Ćirić iz minisarstva ekonomije izjavio je da privatizacija neće biti raskinuta.
„Bio je to samo pokušaj da nas zaštraše,“ kaže Mirjana Nardin.
Ostaje pitanje dokle tako? Slučaj „Prosvete“ jedan je od mnogih primera propalih privatizacija u Srbiji, u kojima se ogleda da vlasti, ako o ičemu, o opstanku preduzeća i zaposlenih u njima, vode najmanje računa.
Borba do kraja
Uprkos svemu, borbenost i rešenost radnika i radnica u IP „Prosveta“ ne jenjava. Slika koja iz stiže iz „Prosvete“ je svakako svetli primer radničke borbe. Solidarnost i istrajnost u štrajku ono su što se potencira kao recept za uspeh.
„Kroz ovo iskustvo smo naučili kakve sve teškoće donosi obračun sa takvim suparnicima, ali ne odustajemo. Štrajk je završen tek onda kada su svi zahetvi ispunjeni i svi radnici i radnice podmireni,“ kažu u „Prosveti“.
Zaista, zajednička borba je stvarna škola solidarnosti. Kolektiv „Prosvete“ je od samog starta pružao podršku studentskim i drugim radničkim borbama i ukazivao na nužnost ujedinjenja studenata i radnika.
„Veliki problem je izolovanost od strane medija. Većina štrajkova u Srbiji je posledica neuspelih privatizacija, ali se o njima govori malo ili uopšte ne,“ saglasne su Mirjana i Ljubica.
Neophodnost povezivanja, radi razmene iskustava i jačanja zajedničkih snaga sada dospeva u prvi plan. Zadatak koji je pred nama nije lak.
Vlada kontrolisana novčanicama tajkuna i „biznismena“, zahtevima MMF-a i EU, kao i imperativom opstanka na vlasti, radi i radiće sve da se radnička klasa podeli i da stalno nastupa sa različitim, čak i suprotstavljenim zahevima. Ovakva nastojanja čine neke od glavnih odlika kapitalizma, oduvek i svuda, naročito u periodima ekonomske krize, u kakvoj se sada nalzimo.
Borba radnika i radnica za svoja prava, sa svim različitostima u zahtevima, sredstvima ili radikalnosti, ima svoj zajednički sadržalac, a to je suprotstavljanje eksploataciji i represiji. Upravo je ovo cilj koji svi, studenti i radnici, treba da usvojimo i sebe ka tom cilju izgrađujemo, kako bismo stvorili borbenu koaliciju protiv seče kao prvi korak ka drugačijem svetu u kom se čovek stavlja ispred profita.