Grupu socijalističkog pregleda (preteču Internacionalnih socijalista i, kasnije, Socijalističke radničke partije u Britaniji, naše sestrinske organizacije) pre šezdeset godina osnovala je grupa od dvadeset i jednog čoveka, u stanu na Kamden roudu u Londonu. Jan Birčal se osvrće na borbe sa kojima su se socijalisti tada suočavali i na njihov značaj danas.
Dvadeset i jedna osoba se pre šezdeset godina, tokom vikenda 30. septembra i 1. oktobra 1950, sastala u stanu na Kemden Roudu 866a, u Londonu, kako bi osnovali novu političku grupu. Ime su preuzeli od publikacije koju su izdavali i tako su postali poznati kao Grupa socijalističkog pregleda (SRG – Socialist Review Group). 1962. godine promenili su ime u Internacionalna socijalistička grupa (International Socialism Group), a potom 1977. u Socijalistička radnička partija (Socialist Workers Party).
Nova grupa nastala je iz britanskog trockističkog pokreta. Tokom Drugog svetskog rata male trockističke organizacije predvodile su štrajkove, a njihovi članovi zatvarani su pod ratnom vladom i klevetani od strane Komunističke partije kao „Hitlerovi agenti“. Trockističke organizacije su se 1944. godine ujedinile radi osnivanja Revolucionarne komunističke partije (RCP – Revolutionary Communist Party), sa članstvom manjim od 400 ljudi, od kojih su oko 90 posto činili manuelni radnici.
Nakon rata suočili su se sa ogromnim problemima. Nasledili su analizu za koju se činilo da odgovara predratnom svetu iz 1939. Napadani sa svih strana, žestoko su branili svoju političku tradiciju, ali je u posleratnom svetu defanzivnost postala pozitivna mana. RCP se suočila sa ozbiljnim raspravama. Da li se svet bliži velikoj ekonomskoj krizi, ili će reformizam dobiti novu snagu? Da li RCP treba da ostane otvorena partija, ili bi bilo bolje da revolucionari rade unutar Laburističke partije?
Potom, tu je bilo i pitanje Rusije. Trocki je tvrdio da je Rusija pod Staljinom ostala „radnička država“, premda degenerisana, koja će biti isuviše krhka da preživi rat. Rusija je, zapravo, iz rata izašla ojačana i u Istočnoj Evropi je uspostavila niz režima koji su, i politički i ekonomski, bili veoma slični onom u Rusiji. Da li su i to bile radničke države, ili, ako su i dalje bile kapitalističke, na koji način se Rusija od njih razlikovala?
Ova debata je privukla Igaela Glukštajna, mladog palestinskog Jevreja koji je septembra 1946. pristigao u Britaniju sa prilično kratkotrajnom vizom. On će kasnije postati je poznat kao Toni Klif. Uzevši na sebe zadatak odbrane tradicije klasičnog marksizma, došao je do zaključka da je Rusija predstavljala vrstu državnog kapitalizma. Da bi ovo dokazao napisao je ogroman interni dokument. Pre nego što ga je završio, bio je prinuđen da se iz Britanije premesti u Irsku.
Kako je vreme prolazilo RCP-u je sve više opadao moral. Priča se da se 90 posto njenih aktivnosti svodilo na pisanje internih dokumenata. Članstvo je opalo, a najsposobniji vođa, Džok Heston, odustao je i napustio organizaciju. Rukovodstvo je palo u ruke politički plitkog siledžije Gerija Hilija. Nakon što su 1949. njeni članovi ušli u Laburističku partiju, RCP je promenila naziv u „Klub“.
Korejski rat
Juna 1950. izbio je Korejski rat – borba između blokova američkog imperijalizma i staljinizma koja se činila veoma mogućom da preraste u svetski rat. Rasprava o državnom kapitalizmu postala je više od teorijske debate, postavljajući suštinska pitanja o tome koju stranu u nadolazećem sukobu revolucionari treba da zauzmu.
Hiliju je ovo dalo priliku da se otarasi svojih suparnika. Pristalice teorije o državnom kapitalizmu izbačene su po kratkom postupku. Na konferenciji Kluba, jula 1950, delegati su bili šokirani uvredljivim rečnikom kojim se Hili obraćao svojim protivnicima. Kada je Persi Dauni, član iz Birmingema, sindikalnom savetu podneo rezoluciju baziranu na analizi državnog kapitalizma, Hili se lično pojavio da bi zatražio njegovo izbacivanje. Kada u tome nije uspeo održan je drugi sastanak na kom su svi koji su se usprotivili izbacivanju Daunija i sami bili izbačeni.
Međutim, nisu bili proterani samo „državni kapitalisti“. Ted Grant, jedan od glavnih intelektualaca RCP-a (kasnije vođa Militanta i Socijalističkog apela), napisao je dva članka koji su u okvirima racionalne debate, za koju Hili nije bio sposoban, odgovarali na Klifove argumente. Grant je takođe bio izbačen.
Tako su se 30. septembra neki od izbačenih sastali da diskutuju o tome šta dalje. Imamo spisak inicijala prisutnih, mada ne mogu svi biti identifikovani. Stan u kom je sastanak održan bio je dom Džin i Denija Tejta. Deni je došao iz Palestine, gde je pripadao istoj maloj trockističkoj grupi u kojoj je bio i Klif, radeći u polu-legalnim okolnostima. Džin je postala ljuta pobornica SRG-a i ostala je aktivna do kasnih 1960-ih, pišući pod pseudonimom Piter Mansel.
Na sastanku je bilo ljudi iz Londona, Doline Temze, Birmingema, Krua i Šefilda. Među ovima iz Londona bili su Džef i Rene Karlson. Džef je bio glavni sindikalni poverenik i na neko vreme zvaničnik u ENV fabrici menjača u severozapadnom Londonu, koja je godinama unazad imala uzornu istoriju snažne sindikalne organizacije i dobrih uslova rada.
Iz Doline Temze prisustvovali su Anil Munsing i njegova žena Džin Hoban. Ranih 1950-tih vratili su se na Šri Lanku, u Anilovu domovinu; 1964, kada je partija Lanka sama samaja ušla u vladu, on je postao ministar komunikacija. Džin se na Šri Lanci bavila radikalnim novinarstvom i pomaganjem organizovanja radnika na plantažama. 1970-tih se vratila u Englesku gde je bila aktivna u Anti-naci ligi.
Iz Krua je prisustvovao Rej Čelinor, vodeći član SRG-a i Internacionalnih socijalista tokom 1950-tih i 1960-tih godina, i kasnije ugledan istoričar rada. Najjača grupa bila je u Birmingemu, gde su bili Bil Ejnsvort, Persi Dauni i Ken i Rod Tarbak. Ken je preko pet decenija bio aktivista raznih levičarskih organizacija.
Postojala je, takođe, i grupa u Mančesteru, koja nije bila u mogućnosti da prisustvuje sastanku, ali je sasvim lojalno poslala telegram u kom je prihvatila sve odluke sastanka. U njoj je bio Dankan Halas, koji je ranih 1950-tih napustio grupu, ali se 1968. godine vratio u Internacionalne socijaliste i narednih 30 godina bio jedan od najboljih govornika i pisaca koje je organizacija imala.
Naposletku, spisak prisutnih uključivao je i inicijale R.T. i C.D. R.T. je bio „Rodžer Tenant“ – jedan od mnogih Klifovih pseudonima. Klif nije imao pravo na prebivalište u Britaniji, ali mu je bilo dozvoljeno da je posećuje i bio je veoma aktivan u periodu cepanja Kluba. Njegov rad na teoriji državnog kapitalizma novoj grupi je obezbedio osnovnu teorijsku orijentaciju, a njegova pokretačka energija bila je u narednih 50 godina izuzetno bitna za organizaciju. C.D. – C. Dalas – bila je njegova supruga i doživotna saputnica, Čejni Rozenberg, koja je i dalje veoma aktivna članica SWP-a.
Ukupno članstvo brojalo je trideset i troje ljudi. Ovo je mali ali značajan broj, u poređenju sa ostalim fragmentima trockističke levice. Pismo jednog od članova navodi da „zvanična [tj. Hilijeva] grupa sada ima 60 ljudi“. Deo onih koji su bili aktivni na početku ubrzo je nestao, sagorevši u unutrašnjim sporovima iz prethodnih godina. Novi regruti su pridobijani polako, uključujući tu i dva buduća parlamentarca iz redova Laburističke partije, Stena Njuensa i Sida Bidvela.
Pored teorije o državnom kapitalizmu, nova grupa je nasledila dobar deo politike tradicionalnog trockizma. Jedno rano saopštenje objavilo je grupu kao „jezgro nove marksističke partije“ koja može „biti čvrsto izgrađena SAMO uz prihvatanje partijske discipline u tradiciji boljševizma pod Lenjinovim vođstvom“. Grupa je, za početak, imala prilično hijerarhičnu strukturu, sa sve nacionalnim komitetom i sekretarijatom.
Uspon
Drugarice i drugovi su i dalje očekivali ozbiljnu kapitalističku krizu, koja bi za posledicu imala uspon borbe koja bi u relativno bliskoj budućnosti otvorila revolucionarne mogućnosti. Malo njih je moglo da očekuje da će proći punih deset godina pre nego što grupa dostigne trocifren broj članova. Pred njima je stajao ogroman posao promišljanja marksističkih i trockističkih analiza, kako bi razumeli svet koji je trpeo velike promene.
Nova grupa je bila primorana da radi unutar Laburističke partije – ne zbog bilo kakvih iluzija da će je pridobiti za socijalizam, već zato što su laburisti pružali milje u kom je bilo moguće sresti druge levičare i raspravljati sa njima. Većinu članova činili su mladi, a tokom kratkog perioda objavljivan je i omladinski časopis, Mladi čartista, namenjen aktivnostima omladinske organizacije Laburističke partije.
Na osnivačkom sastanku odlučeno je da se podnese prijava za članstvo u Četvrtoj internacionali (FI – Fourth International). Ipak, ovo je u velikoj meri bio propagandni potez – pismo koje su im poslali otvoreno je tvrdilo da je rukovodstvo Internacionale „politički bankrotiralo, kapitulirajući pred staljinizmom i titoizmom, nemajući bilo kakvu doslednu politiku prema reformizmu i pokazujući sve znake birokratske degeneracije“. Bilo je, međutim, kontakata sa grupama koje su razvile različite verzije državno-kapitalističke analize u SAD-u, Francuskoj, među ukrajinskim izgnanicima i drugde. Iako je postojala nada za regrupisanjem disidentskih tendecija u FI, malo šta se postiglo.
Prvo izdanje novog lista, Socijalističkog pregleda (Socialist Review), pojavilo se novembra 1950. Na aparatu za umnožavanje proizvedeno je samo 350 kopija, iskucanih na pisaćoj mašini. Ipak, kolone na stranicama su bile poravnate; danas poravnavanje zahteva samo jedan klik na kompjuteru, ali sa staromodnom pisaćom mašinom ručno poravnanje je podrazumevalo brojanje slova u svakom redu unapred i, potom, dodavanje potrebnog broja razmaka. Roda Tarbak i Bil Ejnsvort su bili odlučni da, koliko god časopis bio skroman, on treba da izgleda što je moguće pristojnije.
Najznačajnija stvar u prvom izdanju bio je članak „Rodžera Tenanta“ o „Sukobu sila“. Članak je teoriju o državnom kapitalizmu primenio na hladnoratovsko utrkivanje između Rusije i Zapada i pružio kontekst za razumevanje Korejskog rata. Klif je tvrdio da „rat u Koreji velikim silama služi kao proba za njihovu nameravanu borbu oko ponovne podele sveta“. Tekst je zaključio sloganom pozajmljenim od američkih drugova: „Ni Vašington, ni Moskva – već međunarodni socijalizam“.
U proteklih 60 godina bilo je puno preokreta, uspona i padova, ali dok se pripremamo za predstojeće borbe, ne smemo zaboraviti pionire koji su našu organizaciju učinili mogućom. Nakon revolucije postavićemo crvenu ploču na zid zgrade na Kamden Roudu 866a.